Svi su mu se smejali kada je kupio napuštenu fabriku: Sada njegov "Čobani" jogurt vredi 20 milijardi dolara

Kada je Hamdi Ulukaja ugledao oglas za prodaju zatvorene fabrike jogurta u ruralnom delu Njujorka, savetnici su ga ubeđivali da je to čisti promašaj. Objekat je bio star, gigant Kraft ga se odrekao, a radnici su završili na ulici. Ipak, Ulukaja je preuzeo rizik, kupio pogon, vratio otpuštene radnike i za samo nekoliko godina potpuno uzdrmao američko tržište hrane.

Neočekivana prilika stigla poštom

Sve je počelo u proleće 2005. godine, kada je do Ulukaje stigla reklama koju bi većina ljudi bacila u smeće. Na prodaju se nudila se stara fabrika u Saut Edmestonu, malom mestu na severu države Njujork. Kraft Fuds je odlučio da stavi katanac na pogon sagrađen decenijama ranije - mašine su utihnule, a desetine ljudi ostale su bez posla. Za veliku korporaciju, ta lokacija više nije imala budućnost.

Teme za vas

Međutim, Ulukaja nije razmišljao kao korporativni moguli.

Potez protiv svih saveta

On nije imao moćnu firmu niti investicione fondove iza sebe. Bio je imigrant kurdskog porekla iz Turske, odrastao u porodici koja se bavila stočarstvom i mlekarstvom. U SAD je stigao devedesetih, da bi 2002. pokrenuo skroman posao sa feta sirom.

Kada je obišao napuštenu fabriku, savetovali su mu da ne ulazi u toliki rizik. Ulukaja ih nije poslušao. Uz pomoć kredita za koji je garantovala Američka administracija za mala preduzeća, kupio je objekat 2005. godine.

Oslonac na ljude koje su drugi otpisali

Jedan od njegovih prvih i najvažnijih poteza bio je poziv bivšim radnicima Krafta da se vrate. Ti ljudi su poznavali opremu i proces proizvodnje u dušu. Umesto da gubi vreme i gradi tim od nule, poverenje je poklonio onima koje je prethodni vlasnik ostavio bez posla.

Ali posedovanje fabrike nije značilo da ima i spreman proizvod.

Recept koji je promenio sve

Ulukaja je verovao da je jogurt koji se tada prodavao u američkim supermarketima previše redak i previše sladak. Želeo je da proizvedi gušći, oceđeni jogurt, sličan onom iz svog detinjstva, prenosi Bota Sot.

Da bi razvio recepturu, doveo je majstora za proizvodnju jogurta iz Turske. Ekipni rad i eksperimentisanje sa bakterijskim kulturama, temperaturama i vremenom fermentacije trajalo je skoro dve godine. Prvi proizvod brenda "Chobani" - što potiče od reči "čoban" i povezuje proizvod sa poreklom i detinjstvom osnivača - izašao je na tržište 2007. godine.

Odluka koja je preokrenula igru

U to vreme, gusti jogurt grčkog stila zauzimao je sićušan deo američkog tržišta i prodavao se kao skup, ograničen proizvod u specijalizovanim radnjama. Ulukaja je izabrao potpuno drugačiji put.

Zatražio je da se Chobani postavi u rafove sa mlečnim proizvodima, odmah pored brendova koje su Amerikanci kupovali godinama. Proizvod nije smeo da deluje kao nedostižni luksuz, već kao pristupačna alternativa za prosečnog kupca.

Ta strategija je eksplodirala.

Prema profilu koji je objavio Njujorker, kompanija je dostigla oko milijardu dolara godišnjeg prihoda u roku od samo pet godina od izlaska na tržište. "Chobani" je pretvorio nekadašnji nišni proizvod u standardni deo američkih frižidera, primoravši prehrambene gigante da reaguju i prošire svoju ponudu gustim jogurtima sa više proteina.

Preživljavanje teške krize

Brzi rast doneo je i ozbiljne izazove. Tokom 2013. godine, kompanija se suočila sa dobrovoljnim povlačenjem dela proizvoda zbog problema sa ambalažom i prijavljenih slučajeva bolesti, u šta su se uključile i američke vlasti.

Za brend čija se reputacija gradila na kvalitetu, ovo je bio žestok udarac. Ipak, Chobani je prevazišao krizu, nastavio širenje i investirao u nove proizvodne kapacitete, ulazeći i u nove kategorije poput napitaka od ovsa, proteinskih proizvoda i kafe.

Akcionari iz fabričke hale

Ipak, najneobičniji preokret u istoriji kompanije nije bio vezan za nove proizvode, već za radnike. U aprilu 2016. godine, Ulukaja je objavio da će oko 2.000 zaposlenih sa punim radnim vremenom dobiti akcije koje predstavljaju do 10 odsto vlasništva kompanije.

U to vreme "Chobani" je vredeo između 3 i 5 milijardi dolara. Prema procenama koje je preneo magazin TIME, prosečna vrednost udela po radniku iznosila je oko 150.000 dolara, dok je za neke od prvih radnika prelazila i milion dolara. To je bilo jasno priznanje da fabriku nije podigao samo osnivač sa dobrom idejom, već i ljudi koji su pristali da se vrate u pogon koji je korporacija zatvorila.

Zapošljavanje izbeglica i društveni uticaj

Ulukaja je postao poznat i po politici zapošljavanja izbeglica i imigranta u svojim fabrikama. Iako je ova praksa izazvala podršku, pokrenula je i oštre reakcije, pozive na bojkot, pa i pretnje.

Uprkos pritisku, ostao je pri stavu da je rad najmoćniji alat za integraciju. Godine 2016. osnovao je organizaciju „Tent Partnership for Refugees“, koja sarađuje sa stotinama velikih kompanija širom sveta na zapošljavanju, obuci i mentorstvu izbeglica. Njegov model bio je jednostavan: ljudi koji traže novi početak nisu samo primaoci pomoći, već radnici i aktivni učesnici u ekonomiji.

Od napuštene zgrade do 20 milijardi dolara

Dve decenije nakon kupovine napuštenog pogona, Chobani je obezbedio 650 miliona dolara novog kapitala, čime je runda finansiranja u 2025. godini podigla procenjenu vrednost kompanije na oko 20 milijardi dolara.

Prema izveštaju Rojtersa (Reuters), kompanija je za 2025. godinu projektovala oko 3,8 milijardi dolara neto prodaje (28 odsto više nego godinu ranije), uz najavu investicija od 1,2 milijarde dolara za novu fabriku u Njujorku i 500 miliona dolara za proširenje kapaciteta u Ajdahu.

Pouka koja ostaje posle uspeha

Priča o Hamdiju Ulukaji ne znači da svaka propala fabrika krije bogatstvo. Ona nosi umereniju i dublju poruku: imovina koju velika korporacija otpise kao bezvrednu i dalje može imati mašine, iskustvo, radnike i zajednicu koja čeka novu priliku.

Ulukaja nije izmislio jogurt niti je gradio fabriku od nule. On je video vrednost tamo gde su drugi videli kraj posla - i uz dve godine truda oko recepta, hrabrost na tržištu i ljude koji su ponovo pokrenuli mašine, stvorio jednu od najneobičnijih preduzetničkih priča u Americi.

(Telegraf Biznis)