Ko nije platio na mostu, sada plaća na ćupriji: Karbonski porez udara direktno na srpsku privredu

U Srbiji postoji narodna poslovica "Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji!". Kada je reč o energetskom sektoru, čini se da smo, izbegavajući odgovorno dugoročno planiranje, stigli do te "ćuprije" - stanja neophodnog za prevazilaženje, ali dotrajalog i punog izazova. Međutim, posledice geopolitičkih i energetski izazova nisu više samo metafora: Srbija se suočava sa stvarnim rizicima, kako zbog međunarodnih političkih sukoba, tako i zbog višedecenijskog odsustva strateških odluka koje bi osigurale energetsku stabilnost.

Trenutna situacija je ozbiljna. Energetska bezbednost zemlje ugrožena je ne samo zbog velike zavisnosti od uvoza energenata, pre svega nafte i gasa, već i zbog nedovoljno razvijenih domaćih kapaciteta, uključujući proizvodnju električne energije, zbog čega je zemlja prinuđena da uvozi struju. Iako je nakon više od trideset godina završen projekat Kostolac B3, domaći lignit nije dovoljno kvalitetan, pa se deo uvozi kako bi se popunili nedostaci. Dok uvoz električne energije čini oko 10% potrošnje, uvoz nafte i gasa ostaje značajan jer je decenijama oslonjen na ruske dobavljače.

Prema Energetskom bilansu, za 2025. godinu planiran je uvoz sirove nafte od 3,214 miliona tona, što čini 80% ukupnih potreba, dok će domaća prerada iznositi 0,820 miliona tona. Kod gasa, situacija je još nepovoljnija – samo 10% potrebnih količina moći će se obezbediti iz domaćih izvora, a 90% iz uvoza, većinom iz Rusije. Da bi se smanjila zavisnost, potpisan je ugovor sa Azerbejdžanom, koji bi do 2026. obezbedio godišnje 400 miliona kubika gasa – što pokriva tek 13% potreba Srbije.

Neizvesnost dodatno raste nakon odluke Saveta EU o zabrani ruskog gasa, što Srbiji stvara ozbiljan problem, a deo odgovornosti leži i na domaćoj vlasti koja nije završila traženu diverzifikaciju snabdevanja.

Gasna infrastruktura je takođe ograničena: konekcija sa Bugarskom od Niša do Sofije ima kapacitet od 1,8 milijardi kubika, ali ne može da se koristi u punom obimu zbog nedostatnih kapaciteta u susednoj zemlji. Gasovod kroz Grčku još nije završen, a veza sa Rumunijom je u fazi planiranja. Stari gasovod kroz Mađarsku nije dovoljan, a zamena ruskog gasa bi bila znatno skuplja.

Ministarka energetike Dubravka Đedović-Handanović naglasila je da država razvija projekte novih pravaca snabdevanja uz pomoć EU, uključujući interkonekcije sa Rumunijom i Severnom Makedonijom, sa planom završetka do 2027. godine i upotrebom od 2028. godine. Finansiranje gasne infrastrukture i dalje je izazov, jer je gas bazna energija potrebna za sigurnu dekarbonizaciju sektora.

Trenutna situacija je apsurdna – i ugalj se mora uvoziti (3,390 miliona tona u 2025, isto kao 2024), dok domaći lignit nije dovoljnog kvaliteta, što će dodatno opteretiti kompanije kroz karbonsku taksu. Kašnjenje u sprovođenju klimatskih obaveza iz Pariskog sporazuma i Sofijske deklaracije znači da je planirano smanjenje emisije gasova staklene bašte nedostižno, upozorava Fiskalni savet u analizi „Klimatsko-energetska tranzicija Srbije i javne finansije – Hoće li CBAM biti okidač promena“.

Dolaskom CBAM-a (Carbon Border Adjustment Mechanism) od 1. januara 2026, energetska neizvesnost za srpske proizvođače čelika, aluminijuma, cementa, đubriva i električne energije dodatno raste. Fiskalni savet procenjuje da će samo u 2026. godini cena nedostatka energije u kombinaciji sa CBAM-om iznositi oko 250 miliona evra.

Rešenje bi moglo biti u korišćenju primarno selektovanog komunalnog otpada (RDF) za sopstvene energetske kapacitete, čime bi kompanije smanjile troškove i emisiju CO₂. Srbija raspolaže ovim resursom, ali zbog nepostojanja zakonske regulative njegova upotreba u energetici je ograničena, dok EU već godinama koristi energiju iz RDF-a za industriju i električnu energiju.

Sve ukazuje da će izreka "Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji!" biti aktuelna – a račun za neulaganje u energetsku sigurnost Srbije dolazi mnogo skuplje.

(Telegraf Biznis/PR)