Od deponija do energije: Kako moderna tehnologija pretvara otpad u dragoceni resurs

Kada se u javnosti pomene spaljivanje otpada, prva asocijacija je obično dim koji kulja sa deponija, neprijatan miris i slika haotičnog procesa. Međutim, u modernim energanama prizor je potpuno drugačiji. Termalni tretman je precizan industrijski proces koji se meri senzorima i filtrima, sa bezbednosnim standardima koji su u Evropi često stroži od onih u klasičnim fabrikama.

Otpad više nije smeće, već energent

Srbija je nedavno usvojila novi Zakon o upravljanju otpadom, čija je osnovna filozofija transformacija otpada u resurs. Radna grupa koja je pripremala ovaj akt, oslanjajući se na stručnjake iz Privredne komore Srbije i privatnog sektora, jasno je definisala da otpad koji više nema reciklažnu vrednost ne treba da završi pod zemljom, već u energetskom sistemu.

Teme za vas

Foto: Shutterstock

Zakon sada precizno definiše mogućnost uvoza i korišćenja goriva dobijenog preradom neopasnog komunalnog i industrijskog otpada. Tu spadaju materijali poput papira, plastike i tekstila, ali i drveni otpad, guma i koža, naročito kada su ovi materijali kontaminirani, impregnirani ili mešani tako da reciklaža više nije opcija.

RDF i SRF goriva: Evropski model koji "zatvara krug"

Posebnu kategoriju čine RDF i SRF goriva, koja nastaju preradom nereciklabilnih frakcija. Dok se značajne količine stakla, papira i tekstila kod nas i dalje bacaju na deponije, istovremeno se deo sirovina uvozi na tržište, što ukazuje na to da je naša cirkularna ekonomija još uvek slabo razvijena.

U Evropskoj uniji ovaj koncept postoji decenijama. RDF gorivo omogućava dve velike pobede: drastično smanjuje planine smeća na deponijama i proizvodi energiju uz manji ugljenični otisak. Prema podacima Evropske komisije, oko 500 postrojenja u EU danas proizvodi energiju kroz termalni tretman, a u 2023. godini je čak 58 miliona tona otpada iskorišćeno za dobijanje energije. To nije pilot-projekat, već ozbiljna industrija koja doprinosi smanjenju CO2 i smanjuje zavisnost od uvoza klasičnih goriva.

Šta (ne) ide u peći?

Moderne energane nisu mesta gde se "guta sve". Postoje jasne barijere: opasne hemikalije, baterije, elektronski otpad, azbest, kao i eksplozivni i radioaktivni materijali nikada ne ulaze u standardne peći. Za njih postoje potpuno odvojeni sistemi.

Foto: PopTika/Shutterstock

U energane ide samo materijal koji je prošao rigoroznu pripremu i merenje. Proces se odvija na ekstremno visokim temperaturama koje uništavaju sve organske zagađivače i patogene, uz filtraciju dimnih gasova u nekoliko faza.

Specijalni slučajevi

U specijalizovanim postrojenjima termički se obrađuje i medicinski otpad (infektivni materijal, hirurški ostaci, farmaceutski otpad bez citotoksičnih svojstava), pa čak i životinjski otpad iz veterinarskih i klaničnih sistema, pod uslovom da je klasifikovan kao neopasan.

Takođe, kanalizacioni i tretirani mulj iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda može se spaljivati nakon sušenja i stabilizacije, čime se uništavaju organski ostaci i smanjuje njegov volumen.

Energetska sigurnost kao ekološki imperativ

Srbija se nalazi na raskrsnici gde mora istovremeno rešavati problem preopterećenih deponija i pitanje energetske nezavisnosti. Termalni tretman kroz RDF goriva nije zamena za reciklažu, već njena neophodna dopuna – on popunjava prazninu tamo gde reciklaža prestaje ili ekonomski više nije održiva.

Kada se sistem postavi po evropskim standardima, dobit je višestruka: industrija dobija stabilan izvor energije, građani dobijaju toplije domove i čistiju životnu sredinu, a država dugoročno eliminiše visoke troškove upravljanja otpadom. Na kraju, motiv za ovaj prelazak ne bi trebalo da bude samo zakonska obaveza, već svest da je naša priroda preopterećena i da je pretvaranje otpada u energiju najlogičniji put ka održivoj budućnosti.

(Telegraf Biznis)