• 0

Nesvakidašnji vlasnici tabloida: Američki nudista i srpski Gandi

Da li je moguće biti vlasnik tabloida koji je zaradio gomilu novca, a naokolo šetati bez odeće, kao da ga je beda skinula do gole kože? Moguće je. A da li je moguće biti vlasnik tabloida i zaista živeti u bedi? Moguće je i to.

  • 0

Prvi je bio američki milioner, koji je umro zadovoljan u dubokoj starosti. Drugi je bio srpski skandal majstor, koji je zaradu poklanjao sirotinji i završio tragično.

Žuta štampa, koja je oduvek oskudevala u istini i čvrstim ubeđenjima, imala je svoje ekscentrike, sa jakim uverenjima da čovečanstvu čine uslugu. Dvojica takvih živela su na dva kontinenta i u dve paralelne stvarnosti.

Jedan je bio poslovni čovek koji je na svojim uverenjima, koliko god da su sablažnjvala tadašnju javnost, zgrnuo bogatstvo i bio krepkog zdravlja sve do smrti u dubokoj starosti. On je živeo, naravno, u Americi.

Drugi je bio siroče, samouk, ratni invalid, uglavnom bušnih džepova i završio je doslovno u blatu, kada se istorija krajnje ironično poigrala njegovom sudbinom. On je živeo – a gde drugo, nego u – Srbiji.

Šta im je bilo zajedničko?

Vreme u kojem su živeli i činjenica da su izdavali svoje novine u periodu između dva svetska rata. To je bilo zlatno doba štampe, ali kako se ubrzo ispostavilo i zlatno doba začetka tabloida kakve i danas, manje-više poznajemo. Evropa je već uveliko ludovala za tabloidima kada su oni "presađeni" u SAD. Prvi tabloid u Americi, "Dejli njuz", bio je po svom konceptu kopija britanskog "Dejli mirora", samo što su skandali većinom imali "geografsko poreklo" sa američkog tla.

Pokazalo se da receptura podjednako dobro funkcioniše na oba mesta, uprkos kulturološkim razlikama, pa je "Dejli njuz" sredinom dvadesetih godina prošlog veka bio nadaleko najprodavaniji list u SAD, sa tiražom od milion primeraka, više nego dvostruko u odnosu na "Njujork tajms".

Nema te gluposti koja se ne može prodati javnosti

Novinar, novine, kucaca masina, pisaca, pisanje, kucanje, novinarstvo, reporter, Typewriter, vintage, pisac, stara

Foto: Pixabay

To je bilo sasvim dovoljno da se odmah pojave imitatori, među kojima je bio najoriginalniji Bernar Makfaden, poslovni čovek iz Njujorka, snažnih i egzotičnih verovanja. Nije voleo lekare, advokate ni odeću, bio je fanatično predan fizičkom vežbanju, vegeterijanstvu i skidanju do gola. On i njegova žena često su zbunjivali svoje komšije u Nju Džersiju, vežbajući goli na travnjaku. Čak i kada je dobro zašao u svoje osamdesete, viđali su ga kako hoda "gologuz" po Menhetnu, sa džakom od 25 kilograma peska na leđima, ne bi li ostao u kondiciji. Umro je u osamdeset sedmoj godini.

Kao privrednik, izgleda da je posvetio život tome da dokaže kako nijedna zamisao nije toliko glupa da se ne bi mogla prodati javnosti. Prvo je stekao novac kao tvorac "fiskulturopatije", koja je nalagala strogo poštovanje vegeterijanstva u kombinaciji sa fizičkim vežbama i odavanja golotinji za one koji su bili dovoljno smeli za to. Uprkos moralnom zgražavanju javnosti, pokret je bio toliko uspešan da je njegov tvorac otvorio ceo lanac zdravstvenih ustanova sa takvim konceptom i štampao niz publikacija koje su ih promovisale.

Makfaden je 1919. godine došao do još nadahnutijeg izuma – ispovednog časopisa „Istinite priče“. Časopis se ubrzo prodavao u mesečnom tiražu od 2,2 miliona primeraka, a priče u njemu su preme rečima jednog zadovoljnog čitaoca bile „sočne i seksualno uzbudljive“. Vlasnik je, pak, insistirao kako su te ispovesti do krajnosti iskrene i istinite, što je ozbiljno dovedeno u pitanje kada je zbog tužbi uglednih građana koji su se pominjali u njima morao da plaća finansijsku odštetu na sudu zbog objavljenih laži.

To ovog poslovnog eskcentrika nije pokolebalo da na tržište plasira još jedan tabloid, „Grafik“, zasnovan upravo na odsustvu i najmanjeg zrna istine u vestima, uključujući i izmišljene intervjue sa ljudima koje njegovi novinari nikada nisu sreli, kao i priče onih koji nikako nisu mogli da ih napišu. Recimo, kada je 1926. umro slavni glumac Rudolf Valentino, „Grafik“ je objavio niz tekstova za koje je tvrdio da ih je Valentino lično napisao i poslao iz zagrobnog života. Časopis „Njujorker“ je ovaj tabloid nazivao „groteksnom gljivicom“, ali ta „gljivica“ je bila neverovatno uspešna na tržištu, dostigavši 1927. prodaju od 600.000 primeraka.

Društvena pitanja iza žbunića

Novinar, novine, kucaca masina, pisaca, pisanje, kucanje, novinarstvo, reporter, Typewriter, vintage, pisac, stara

Foto: Pixabay

Tiraž američkog tabloida bio je skoro dvadeset puta veći nego što je Kragujevac imao stanovnika 1935. godine, kada je izašao prvi broj „Odjeka Šumadije“. Njegov osnivač bio je Milovan Pantović, koji je sebe proglasio borcem za javni moral, „mučenikom od naroda za narod“ i balkanskom verzijom Mahatme Gandija u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Za razliku od eskcentričnog američkog milionera, Pantović je u svojim novinama sve radio sam. Bio je vlasnik, urednik, novinar, fotograf, sam je prikupljao oglase i sam je prodavao svoje novine po kafanama i na ulici. „Odjek Šumadije“ je odjekivao periodično, odnosno novine su izlazile kada bi vlasnik prikupio novac za njihovo štampanje.

O samom Pantoviću ima malo proverenih podataka i mnogo protivurečnih glasina. Može se razabrati da je odrastao kao siroče u Ivanjici, da je bio slabog obrazovanja i uglavnom samouk, te da je tokom Prvog svetskog rata teško ranjen u nogu, zbog čega nije mogao da se kreće bez štapa. Potom, da je u Kragujevac došao 1924 godine, gde je prvo radio kao sedlar za konje u tamošnjem Vojno-tehničkom zavodu, a novinarski zanat je pekao u listu „Javno mnjenje“, gde je prvo prikupljao humanitarnu pomoć. Kasnije je sam otvorio satirični list „Zavrzlama“, a zatim „Odjek Šumadije“, koji je promovisao kao nezavisni list za društvena pitanja Kragujevca.

Šta su bila ta društvena pitanja?

Mada je Pantović umeo itekako da ospe paljbu po tadašnjim vlastima, on je prvenstveno bio opsednut narušavanjem javnog morala. Zato je do svojih vesti uglavnom dolazio tako što je špijunirao sugrađane iza žbunića i na drugim skrovitim mestima gde su se odvijale „nedozvoljene“ intimne aktivnosti Kragujevčana.

Poimence je navodio aktere i sočnim jezikom opisivao detalje o tome šta rade „raspojasani“ ljubavnici. Nije se libio da objavi naslov poput ovog: „Koje su to gospođe, dve žene i dve udovice u Palilulama za koje se govori da su jahaća grupa“?, Ili: „Koja je to dama što je ošišala svoju šumu i zbog čega”? Ipak, najviše je voleo da oplete po sveštenstvu, pa je među onima koji su premlaćivali kragujevačkog „paparaca“ bio i trio koji su činili dvojica prota i jedna žena.

Razvodi su, takođe, bili zastupljena tema, uz podrobna objašnjenja da se, na primer, dotični bračni par razevo zato što je „supruga bila hemorodična, što znači i muško i žensko“. Ali događalo se i da bračni parovi preko „Odjeka Šumadije“ na sva usta blate jedno drugo i to u nastavcima, kako ne daj bože ne bi propustili neku optužbu – od preljuba i zanemarivanja dece, preko međusobnih fizičkih obračuna pa sve do toga ko je koga orobio za akcije tadašnje „Agrobanke“.

Mučenik od naroda za narod

Ali uporedo sa ovakvim sadržajima, dobar deo novine je bio posvećen izveštajima o otvaranju bolnica, Crvenom krstu, o udruženjima koja besplatno brinu o sirotinji… Pantović poimence piše i o onima koji su već pomogli, navodeći sume koje su dali, „da bi sve bilo pošteno“. No, on je radio i ono što se najmanje očekuje od vlasnika tabloida: većinu zarade od prodaje novine i objavljenih oglasa je davao sirotinji, dok je sam živeo kao podstanar, u oskudici.

Revnosno je pokretao humanitarne akcije za podršku deci koja su ostala siročad u prethodnom ratu, invalidima, udovicama, starima bez potpore i svim ostalim nesrećnicima koji su sa drugima mogli da podele samo sopstvenu bedu. Zbog toga, suprotno dobrostojećima koji su Pantovića smatrali „gradskim ruglom“, sirotinja u Kragujevcu i okolnim selima ga je prozvala „srpska majka“.

Ispostavilo se da su nemački okupatori delili mišljenje sirotinje. Dan pre masovnog streljanja više od tri hiljade Kragujevčana 21. oktobra 1941. godine, Nemci su prvo streljali građane za koje su smatrali da imaju najveći uticaj, a među njih su uvrstili i Milovana Pantovića.

Na putu prema stratištu, zajedno sa dojučerašnjim protivnicima, Pantović se sapleo i pao. Kako nije mogao da ustane bez štapa koji mu je oduzeo nemački vojnik niti da nastavi dalje, njega su streljali prvog, sa licem – u blatu.

(Telegraf Biznis/Magazin Biznis i finansije)

Komentari

Preporuka sa Weba

Google preporuke