Lekcija koju jedna industrija nikako ne želi da nauči: Sad su firme pred bankrotom

Foto: Pixabay

Pre nekoliko godina, tačnije, 2014, bušilice koje su bušile naftu iz škrljiaca gurnute su na ivicu zaborava niskim cenama nafte, a danas sa cenama koje su se približile sličnim nivoima čini se da ta industrija nije naučila lekciju.

Teme za vas

Međutim, ovoga puta, stvari mogu da budu još gore. Zašto američki škriljac nije pripremljen za ovo talasanje sa niskim cenama?

Ako bi neko sproveo istraživanje među američkim proizvođačima škriljaca o tome da li očekuju da će cena nafte pasti ispod 30 dolara za barel samo pet godina nakon poslednjeg pada, većina njih bi verovatno rekla "nikako“. Ali ovo je današnja ružna stvarnost: Nafta je pala na 30 dolara za barel. Ovo je zaista loša vest za američke škriljce.

Istini za volju, američki proizvođači škriljaca i kompanije za naftna polja koje rade sa njima, u poslednjih pet godina učinile su mnogo da smanje troškove proizvodnje i cene. Šel je u 2015. godini imao drugu najvišu cenu od 68 dolara za barel, prema podacima kompanije Ristad enerdži.

Od tada su troškovi znatno opali i prodor je sada 46 dolara po barelu. Nažalost, međunarodna referentna vrednost danas je mnogo niža od ove.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih je škriljac uglavnom nespreman na cenovni šok koji je saudijsko-ruski naftni rat - koji neki vide kao rat protiv američkih škriljaca, izazvao usled izbijanja koronavirusa koji je već vršio pritisak na cene nafte. Jedna od njih je i priroda industrije nafte iz škriljaca. Druga je oslanjanje na finansiranje duga. Treći razlog je promenljivi stav investitora, što je značajno uticalo na strategiju industrije.

Revolucija iz škriljaca u nafti bila je prihvaćena kao promena pravila igre, i bila je. Naftnoj bušotini iz škriljaca potrebno je mnogo manje da bi se započelo vraćanje investicije nego za mnoge konvencionalne bušotine: dve do četiri godine u odnosu na sedam do 12 za naftne bušotine. Ali u ovoj prednosti gasa i nafte iz škriljaca takođe je i mana.

Te buštotine se iscrpljuju mnogo brže od klasičnih bušotina upravo zbog načina na koji proizvode naftu. Konvencionalne bušotine ubacuju se u rezervoare nafte i izvade njihov sadržaj. Škriljci uključuju lomljenje stena koje zadržavaju naftu u svojim porama. To znači da proizvođači nafte iz škriljaca moraju stalno da buše nove bušotine da bi samo održavali proizvodnju, a kamoli da bi je pojačali. Budući da su američki proizvođači škriljaca bili u modu rasta odmah nakon što je kriza cena 2014. počela da se smanjuje, izbušili su više novih bušotina nego što je potrebno samo za održavanje proizvodnje.

Dodatni problem je taj što troškovi proizvodnje nikada ne ostaju isti.

Rastući troškovi uglavnom idu ruku pod ruku sa manjom dobiti, posebno ako postoje i drugi faktori koji doprinose, kao što je opadajuća potražnja za robom, što takođe vidimo. A onda nastaje problem duga.

Nije ni čudo što je bilo predviđanja za usporavanje rasta proizvodnje i pre najnovijih globalnih dešavanja. Analitičari su očekivali usporavanje i pre udara koronavirusa i to najviše zbog povlačenja investitora.

Kada je počelo sve da usporava, investitori su hteli svoj novac nazad, ali svedoci smo da to nije išlo baš glatko.

Još 2017. godine, kad su se cene nafte oporavile, započinjući s drugim naletom nafte iz škriljaca u SAD-u, Harold Ham upozorio je svoje proizvođače: "Dok se ovaj period prilagođavanja nastavlja, budite oprezni i disciplinovani"

Bilo zbog ignorisanja, ili silom prilika, većina u industriji nije poslušala ovo upozorenje i sada vidimo prve posledice, a analitičari predviđaju bankrot i gubitak poslova.

(Telegraf Biznis)