Najvažnije pitanje na svetu, a niko ne zna odgovor: Kako raspodeliti troškove?

Foto: Shutterstock

Troškovi uključuju ne samo povećanu potrošnju za suočavanje sa vanrednom situacijom u zdravstvu, već i gubitke nastale usled mera zaključavanja privrede s kojima su suočene kompanije.

Kada prekinuti s merama zaključavanja ekonomije u cilju obuzdavanja pandemije postalo je ključno političko pitanje u svakoj zemlji.

U srži problema je pitanje kako raspodeliti rastuće ekonomske i fiskalne troškove povezane s krizom.

Poput krize izazvane virusom Covid-19, Prvi svetski rat bio je produženo stanje koje je trajalo duže od inicijalnih očekivanja. Slično je bilo početkom 2020. godine kad su se mnogi nadali da će kratkotrajne mere “zaključavanja“ odmah zaustaviti širenje virusa. U oba slučaja privredni šok bio je uveliko potcenjen.

Istorija učiteljica

Prvi svetski rat podstakao je dve različite vrste reakcija na nacionalnom nivou, iako to u početku nije bilo očigledno. Obe su donele dugoročan poremećaj, ali jedna je od njih bila pogubnija. Nijedna zaraćena strana nije mogla da plati za vojnu mobilizaciju masovnih razmera samo kroz oporezivanje, pa je rat finansiran zaduživanjem i puno su toga na kraju monetizovale centralne banke.

Uticaj na budžete bio je relativno ujednačen širom zemalja. Povećanje cena u svakoj zemlji takođe je bilo uveliko poredivo: one su se više nego udvostručile, ali van Rusije nije bilo radikalne inflacije.

Današnji kreatori politika suočiće se sa sličnim iskušenjem vanrednog stanja i odkaganja naknadnog obračuna i raspodele troškova. Na kraju, nije jasno šta bi uopšte predstavljalo kraj krize uzrokovane virusom Covid-19, s obzirom na to da može doći do novih talasa infekcije, kao što je bio slučaj s pandemijom gripa koja je počela na kraju Prvog svetskog rata.

Dodatno, reakcija na globalnu finansijsku krizu 2008. godine postavila je presedan.

Mere uvedene sigurno su bile potrebne. Međutim, percepcija krhkosti i ranjivosti ostala je dugo nakon što je vanredna situacija prošla jer brojne zemlje nisu bile voljne ili nisu mogle da sprovedu smanjenje duga kroz otpis iz straha da bi to pokrenulo novi talas finansijskih previranja.

Ako privatna firme ne budu spasene, pitanje se prebacuje na sudbinu njihovih radnika. Hoće li države početi usvajati neki oblik univerzalnog minimalnog prihoda?

Na ta i sva druga pitanja, rasprava kao da se izbegava, a iskustvo između dva rata ukazuje na to da je izbegavanje teških pitanja recept za katastrofu.

(Telegraf Biznis)