Trend koji je tiho ušao i u Srbiju: Nema više spaljivanja, ni popusta za odeću s greškom

foto: pixabay.com

Luksuzne i komercijalne modne marke imaju različite politike poslovanja, ali su sve više saglasne u jednom: žele da budu što svesnije kada je reč o zaštiti životne sredine, ili da barem mi tako mislimo.

Teme za vas

Da, sve teže nalazimo etikete "Made in Italy", zato što se masovna proizvodnja prebacila na azijsko tržište, ali je ono pogodno tlo i za skupe brendove koji proizvode unikate ili nekoliko komada po kolekciji. Ipak, bez obzira na jeftinu radnu snagu, neke marke srednjeg ranga nisu promenile svoje cene.

Ono što se nekada pravilo u Italiji, danas se izrađuje u Kambodži ili Vijetnamu uz mnogo manje troškove, ali se prodaje po istoj ili većoj ceni. Takav odnos prema radnicima, ali i potrošačima, nailazi na brojne kritike godinama unazad, baš kao i spaljivanje tona neprodate odeće. To je bila redovna praksa jednog luksuznog britanskog brenda.

Kako bi zaštitila svoje intelektualno vlasništvo i vrednost brenda, kompanija je uništavala proizvode vredne na milione funti. Govorili su da to rade u posebnim palionicama kako bi se iskoristila energija, ali su ipak promenili stav: nema više spaljivanja, jer promovišu doniranje, recikliranje, prepravljanje.

Ovu filozofiju primenjuje i jedan popularan komercijalni brend koji je naišao na pozitivne komentare kada je počeo da deli vaučere s popustom, za svaku kesu punu stare odeće, koju kupac donese. Ta odeća se reciklira, a potrošač dobija 20 odsto popusta za jedan artikal, ne za ukupnu kupovinu. Međutim, ubrzo je 20 odsto popusta spalo na 15 %.

Kupcima se to svakako isplati, jer se oslobode stare odeće koja ide iz ruke u ruku, i na kraju uvek "skuplja prašinu" u kući. Za jednu prosečnu stvar koja košta dve ili tri hiljade dinara, potrošač uštedi 300, odnosno 450 dinara. Ali, trgovac je za to dobio punu kesu odeće koju može vrlo pametno da iskoristi.

Sa druge strane, ako je jedan artikal iz radnje oštećen, na primer ima rupu na vidnom mestu, kupac dobija samo 10 odsto popusta. Sa ovim se suočila naša sugrađanka kada je želela da kupi haljinicu za dete, ali je odustala zbog malog popusta. To znači da, ako haljina košta 2.000 dinara, kupac uštedi 200 dinara, ali od trgovca dobije samo jednu stvar.

Kod prvog primera uštedi otprilike isto toliko, ali trgovcu da punu kesu odeće. Stav modnih brendova je da će oni robu sa greškom svakako reciklirati, pa im je svejedno. Onda kada reciklaža nije bila u punom jeku, pre nekoliko godina ili čak decenija, sećamo se da su popusti išli do najviših nivoa, samo da se stvar proda.

To nas navodi da se zapitamo i zašto su onda cene u "second hand" radnjama toliko niske, kada često nailazimo na perfektno očuvanu odeću? Ili ako pojednostavimo stvar, očuvanu haljinu u "second hand" radnji ćete verovatno platiti tri puta manje nego haljinu sa greškom u nekom od aktuelnih modnih lokala.

Posebno se gomila dečja odeća koja se brzo preraste / Foto: pixabay.com

I dok podržavamo eko namere modnih kompanija koje su slovile za druge najveće zagađivače na svetu, pitamo se zašto ta misija mora da ide na "štetu" kupaca? Za korporacije tog obima, veći popusti za robu s greškom mogli bi biti "win-win" kombinacija.

Modna industrija svakako donosi nove trendove. Brze promene i niske cene za određene stvari, dovele su do toga da se u SAD godišnje nakupi više od 15 miliona tekstilnog otpada.

Kina, na primer, potroši 5.000 galona vode za proizvodnju jedne majice i para farmerki, a svake godine iz svojih tekstilnih proizvodnih pogona ispusti više od 2,5 milijardi tona otpadnih voda. Zato se svest o ekologiji kod modnih kompanija sve više razvija. Njihovi kupci, verovali ili ne, za 12 meseci odbace oko 30 kilograma odeće i obuće po osobi.

Zanimljiv je i ovaj podatak: oko 95 odsto "otpada" koji kupac donese može biti recikliran. 

(B.Đ.)