"Život je armatura vezana betonom": Ištvan je armirač pola veka, kao dete želeo da bude "onaj što mesi gvožđe"

Foto: Shutterstock

Ištvan Sabo, armirač koji više od decenije živi u našem gradu, danas proslavlja tačno 50 godina otkako je postao građevinski radnik zaposlivši se u firmi "1. maj" iz Bačke Topole 12. aprila 1973. godine.

Iako je već duže vreme zvanično u penziji, Ištvan nije želeo da prekine s radom jer, kako kaže, njegov je život armatura vezana betonom i zahvalan je što je sačuvao zdravlje u ovom teškom poslu. Neprekidno se usavršavao boraveći uglavnom na terenu, a od ukupno pola veka rada čak 15 godina je bio odsutan od kuće.

Teme za vas

- Imao sam sedamnaest i po godina kad sam počeo da radim. I otac mi je bio armirač. Rodom sam iz Banata i u ono vreme, kad nije bilo struje nego petrolejskih lampi i kad mi je deda pričao o drvodelji, kamenorescu i čoveku koji mesi gvožđe, rekoh: "Deda, ja ću biti onaj što mesi gvožđe, taj je najjači čovek", a on meni da su jaki i drvodelja i kamenorezac. Ali ne, ja sam hteo da budem armirač, onaj što mesi i savija gvožđe - priča Ištvan za Dnevnik.

Kada je ostvario deset godina radnog staža, u Ljubljani je upisao školu za instruktora građevinskih armirača i stekao diplomu nakon godinu dana. Međutim, Ištvan nije odabrao put predavača u srednjim školama, već je želeo da ostane u proizvodnji sve do danas.

- Branili su mi na sistematskim pregledima da radim ovako težak posao jer sam imao povređena leđa. Odbio sam poziv da predajem učenicima, ali ima mnogo njih koji su radili sa mnom i koji su postali vrhunski majstori, što je za mene najveće priznanje. Ima čak i onih koji su me prevazišli, a pravi učitelj je onaj koga učenik prevaziđe - dodaje.

Za 50 godina rada Ištvan Sabo je posao armirača obavljao u minimum 50 gradova širom bivše Jugoslavije i Istočne Evrope. Tvrdi da mu je veoma lepo bilo u Segedinu i Budimpešti, ali da je najlepše u Moskvi, gde je četiri godine radio u kontinuitetu. Da je u Rusiji bio veoma dugo, shvatio je tek kada se vratio sa dalekog puta i video da su njegove ćerke porasle. Osamdesetih godina išao je na razna takmičenja sa firmom i postizao velike uspehe kao najbolji armirač u Vojvodini i Jugoslaviji, dok je na internacionalnom takmičenju u Segedinu osvojio prvo mesto.

- Volim ovaj posao zato što je lep, kad vidim iza sebe brdo armature koju sam napravio, budem posebno zadovoljan. Armirač ne sme da ima propusta i gvožđa nikad ne sme faliti. Možemo mi posle popraviti ako padne keramika sa zida, ili malter, ili farba, sve se može sanirati, ali ako armatura padne, gotovo je i sve se ruši, videli ste u Turskoj šta se desilo - objašnjava Ištvan.

Iako je hiljade tona gvožđa prebacio preko ruku i obučio ozbiljne majstore, armirač Ištvan Sabo voli u slobodno vreme da čita i prozu i poeziju, kao i ostalu literaturu bar sat vremena dnevno. Kako njegove kolege tvrde, on dobro poznaje istoriju, odličan je recitator i na posao uvek dolazi na vreme.

(Telegraf.rs)