Ovako izgleda putovanje na posao iz Novog Sada: "Stižem uvek pre kolega iz Beograda"

Od malih nogu želja mi je bila da se bavim novinarstvom. Mnogi bi rekli neisplativim, a napornim poslom, ipak, za drugu profesiju nisam znala. Negde na sredini studija i sama sam počela da uviđam određene probleme na koje su me profesori, porodica i prijatelji upozoravali - u Novom Sadu nije bilo radnih mesta za novinare, a i ona koja su postojala, odavno su pripadala starijim i iskusnijim kolegama.

Teme za vas

Opšte poznata činjenica bila je da ako ste novinar, jedino u Beogradu možete da uspete. Odnosno, jedino tamo ćete biti primećeni i imaćete priliku za napredak. Neko vreme pokušavala sam da se ne obazirem na to i živela verujući da ću radeći iz svog stana u Novom Sadu donekle pokušati da ostvarim svoj san.

Iako sam dugo vremena sebi i drugima govorila: "Ne podnosim Beograd, nikada ne bih mogla da živim tamo", i osećala mučninu kada bih pomislila na gradsku gužvu i hiljade automobila koji mile Autokomandom i Gazelom, u jednom trenutku se sve neočekivano promenilo. Dobila sam poziv iz Telegrafa, i na prvi pogled se zaljubila u redakciju, ljude, pa čak i sam grad, iako to nikada ne priznajem naglas.

Sa novim poslom stigli su i planovi - kako i na koji način da izbalansiram život u Novom Sadu i Beogradu? Selidba nije bila opcija, što je mi je ostavilo samo jedan način da živim u jednom, a radim u drugom gradu - putovanje.

Pre samo nešto više od godinu dana sigurno se ne bih odlučila ni na ovaj korak. Ako uračunamo put od sat i po vremena između gradova i radni dan od 8 sati, praktično bih izgubila ceo dan, te ako spojimo dva sa dva dobijamo prostu računicu da jednostavno nije isplativo. Ipak, puštanje u saobraćaj nove brze pruge omogućilo je ne samo meni, već i mnogim drugim građanima da za samo 36 minuta stignu u prestonicu Srbije. Tako, nije mi bilo teško da donesem odluku i svako jutro ustanem ranije kako bih stigla u redakciju vozom iz Novog Sada.

Na početku, mislila sam da će biti naporno, da će me umor savladati, a i mnogi su mi rekli da ovakav tempo neću izdržati duže od mesec dana. Onda je krenula "neočekivana" zima i oluje sa snegom koje su zaustavljale saobraćaj širom gradova naše zemlje. Jednog jutra stigla sam u redakciju i primetila da je potpuno prazna. Sve kolege iz Beograda su kasnile zbog prekida i gužve u saobraćaju, a ja, iz drugog grada, već sam bila tu. Tog dana beogradski autobusi bili su prenatrpani, ljudi nervozni, a napolju je bilo ledeno. Sa druge strane, ja sam došla na posao bez ikakve predstave o tome kroz šta moje kolege trenutno prolaze, kao da sam stigla iz druge države.

Kasnije, kroz konverzaciju smo shvatili da nekima, čak i kada su normalni vremenski uslovi, iz udaljenijih beogradskih naselja treba više vremena nego meni da dođu do posla, što mi je kao Novosađanki koja je navikla da svuda stigne za 20 minuta, bilo iznenađujuće.

Sada, nakon punih šest meseci rada u Beogradu, mogu da kažem da sam već navikla na ovakav tempo. Umor je naravno tu, ali često sam u toku putovanja imala priliku da čujem iskustva drugih radnika, koji takođe svako jutro i poslepodne provode u "Sokolu". Čak se dešava da ista lica viđam već mesecima, sede na istim mestima i izlaze na istoj stanici.

"Umoran sam mnogo, ali mi je lakše da putujem nego da živim u Beogradu", komentar je koji se često može čuti u ovom prevoznom sredstvu u povratku za Novi Sad.

Tu je i jutarnja kafa, koja se uglavnom popije na železničkoj stanici, jer za 30 minuta koliko je potrebno od Novog Sada do Novog Beograda, nekada pola napitka ostane u prevoznom sredstvu.

Neposredno nakon otvaranja železnice mnogi putnici su bili iznenađeni brzinom kojom voz ide, a često su se čuli i komentari da prevozno sredstvo izgleda svetski. Upravo zato, već interna šala mojih prijatelja koji me čekaju na kafi u Novom Sadu, postala je da dolazim metroom, jer ih relacija podseća na zaposlene u Njujorku koji putuju u drugi deo grada kako bi stigli do radnog mesta.

(Telegraf Biznis)