Sprema se velika i dosad neviđena avantura Srba preko Atlantika: Gordi nam otkriva sve o putu decenije

Foto: Marko Jovanović, Ustupljene fotografije

Okean i vi i nigde miljama daleko žive duše... Za mnoge je ovo san, beg od udara života ili s druge strane, uživanje u penziji. Može biti i biznis ili jednostavno, lud poduhvat.

Za našeg sagovornika, sve to zajedno, pomalo. Gordi Novičić u ekskluzivnom razgovoru za Telegraf Biznis otkriva detalje svog života pustolova. On je na jedrilici pokorio Atlantik, dva puta, što je rekord. Ne postoji zapis da je neki Srbin to na taj način uradio.

Otkriva nam kako izgleda priperma za dugo jedrenje, šta je potrebno od opreme, kao i šta čini jedan dan na jedrilici, kako se hrani i plovi, ali i najavljuje novu avanturu.

• Kako ste počeli sa jedrenjem i gde?

- Imao sam desetak godina kada sam krenuo na prvo jedrenje, išao sam sa očevim prijateljem koji se zove Ben Jelić. a koji je dovukao jedrilicu u Beograd iz Grčke devedesetih godina. Prvi put sam s njim išao. Iako nisam imao iskustva, znao sam da je to sad ili nikad, jedrili smo i danju i noću, a ta strast od tada traje i danas.

Kasnije, jedrio sam dosta u Zemunu, a sa 18. godina dobio sam jedrilicu koja je imala osnovnu opremu. Uz pomoć oca sam je "sredio" da bude funkcionalna. U to vreme nisam imao internet, već samo knjige i časopise. Jedrilicu sam osposobio za plovidbu i avantura evo ne prestaje.

Foto: Marko Jovanović

Zanimjivo je da sam dosta jedrio sam i u tom ranom periodu.

• Kako se ljubav prema jedrenju razvijala?

- Iz porodice. Otac se bavio proizvodnjom čamaca u godinama pre rata. Bio je jedan od pionira te industrije tih godina. Sa roditeljima sam dosta vremena provodio na reci i kao dete.

Na Dunavu najviše, ali i na moru. Okruženje je upućivalo na vodu.

• Da li je to bio jedina aktivnost kojom ste se bavili, pitam vas i zbog kasnijih zbog preduslova, pripreme...

- Bavio sam se i kik boksom, veslanjem, biciklizmom. To i dalje volim, ali jedrenje je najviše živelo u meni.

I drugari su mi postali oni koji su jedriličari i ljudi sa vode. Imao sam načine, odnosno druge poslove kojima sam "održavao" jedrenje, ali sam shvatio na kraju da to treba da mi bude primaran posao.

Već 20 godina unazad živim od jedrenja, radim posao koji volim i najbolje znam. Ujedno sam i inženjer na jedrilici, popravljam ih...

Slobodno vreme koristim za osmišljavanje novih projekata.

• Šta je sve potrebno da bi se tako nešto izvelo? Znanje, veština, fizička snaga, mentalna..?

- Ko god da planira ovakav put, osim hrabrosti, potrebno je da odabere dobar brod. Ne samo da bude robustan i jak, već da njegova oprema bude u skladu sa putem koji treba da izvede. Ne treba preterivati naravno, u finansijskom i tehničkom smislu.

Ni najveća moguća tehnologija a ni novac ne može da pomogne da se pređe okean ako njima adekvatno ne upravlja čovek. Sve što se radili pre puta je to. Onog momenta kada bacite konopce - situacija se menja. Brod, vi, i more.

Niko nije pobedio more, reku ili oluju, već je naučio da se prilagodi tim prirodnim pojavama.

• Sa kojim problemima i izazovima si se sretao tokom putovanjam, odnosno kako ih sprečiti?

- Potrebno je pratiti sezonu uragana, ploviti kada je vreme stabilno. Odatle sve počinje.

• Pretpostavljam da si se sretao sa svetom koji nama nije dostupan svakodnevno - kako izgleda kada ugledaš delfine, kita, ili loviš tunu..?

- Životinjski svet na okeanu je divalj takođe. Okean je najveća vodena pustinja, odnosno, površina je veća Sahare. Zamislite jedan drugačiji divlji svet, samo morski.

Da, dešavali su se predivni prizori. Imao sam prilike da vidim na 500 metara od mene jato delfina, imao sam utisak da ih je hiljade.

Viđao sam iskakanje "merlina" iz mora, upecao sam nekoliko puta veće tune, od po desetak kilograma.

• Kako izgleda voziti jedrilicu, šta se radi danju, šta noću? Kako upravljaš vremenom?

- To je često pitanje - ko vozi brod dok ja spavam. Nema bacanja sidra, to je otvoreno more, sve što se obično zamišlja nije tako. Ta opcija ne postoji.

Međutim, imam auto-pilota koji vozi umesto mene. Jedan motor je vezan za kormilo, drugi za kompjuter. Odredim pravac i voziće sve dok ga ja ne ugasim.

Spavam danju ili noću, kombinujem. Dakle ne u cugu 8 sati, već 4 sata pa tri i tako dalje. Dešava se da se ne vidi nijedan avion, niti tanker, ni brod na određenim destinacijama.

Primera radi, jednom sam na hiljadu milja od afričke obale video par ptica koje su se verovatno izgubile. Bilo je tih 27 dana kada nisam video bukvalno ništa oko sebe.

• Jedno od čestih pitanja nas laika je šta kada dođe nevreme, kako ga preživeti?

- Postoje samo dve opcije, svako ko plovi, prati vremensku prognozu. On onda razume kada i da li uopšte brod treba da isplovi. U suprotnom neće rizikovati svoj ili nečiji život.

Preventiva.

Međutim, ako se ide brzinom od 6, 8 ili 10 čvorova, odnosno ukoliko zapadnete u situaciju da ne možete da se sklonite kao automobilom negde, onda treba da budete spremni za to u smislu opreme i da znate šta treba da preduzmete.

Tu se uglavnom podrazumevaju dobra jedra koja mogu da izdrže jačinu vetra i da budu optimizovane veličine da bi moglo njima da se upravlja. Primera radi, ako su veća, automatski brod uzima kontrolu nad čovekom, i gubi se svaki smisao.

Gledati da se smanji potencijalna šteta. Kao i kod vožnje automobiom - svesti rizik na minimum.

Dodatno, danas su vremenske prognoze savremenije, odnosno lakše je i vernije praćenje. Može da se planira drugačije, tj. pouzdanije.

• Kako se snalazite za hranu, ne postoji ni opcija da se nešto jednostavno dokupi

- Imam prostu računicu - za jednog doduše, ali može da se primeni. Nisam uzimao hranu za svaki dan pojedinačno, odnosno da imam za svaki dan puta, nego idem 50 odsto preko. Tako uzimam vodu (otprilike tri litra po danu), i tehničku vodu. U idealnim uslovima, lično trošio sam 2, 7 litara po danu, ali ako je nekada naporniji dan, potrebno je više.

Brijem se svaki četrti dan, a naučite i da se okupate sa dva litra vode (smeh). Ponesete konzerviranu hranu, kao i svežu, ali da, može i da se kuva dok se plovi.

Princip kojeg se ja pridržavam jeste da svežu hranu, voće i povrće pojedem u prvih 10 dana, a kasnije se prelazi na konzerviranu, ili supe iz kese jer je tečnost neophodna. Hleb sveži ne kupujem, već samo tostiran koji može da stoji više dana. Suvi krekeri, orašasti plodovi...

Potrebna je samokontrola, da se ne prejedete, ali ne treba ni gladovati jer na brodu može biti muka. Dešavalo mi se da ponesem kilogram lešnika ili čokolade, ali ne preporučuje se da pola puta pređete na pistaćima i vodi, to je greška.

• A šta raditi kada dođe do mučnine, nekima je to jednostavno nepremostiv problem?

- Neko se izbori vremenom. Što više boravka na brodu, bolje je. Koriste se i tablete.

Postoje i tehnike. Moj savet je da prvo provede malo više vremena na običnom čamcu, da steknete utisak. Dalje, ne smete nikako da se prejedete, niti da odete previše gladni.

Hrana koju bi trebalo konzumirati u tim situacijama je između čvrste i tečne. Odnosno kašasta. Takođe, bez nalivanja slatkim sokom, ili sosevima.

Dešavalo se i meni da bude muka, bitno je da gledate u nešto što se ne pomera. Na primer, da legnete na pod broda.

Foto: Ustupljene fotografije

• Da li lovite?

- Da, ubaci se varalica s broda pa šta se zakači. Ne bi trebalo da računate na to da će to što ulovite da vam bude ručak, već više hobi ili dodatno jelo.

• Prošli ste okean, dva puta, sami - da li vam to danas deluje kao čudo, kao što deluje nama?

- Da, jeste san. Naročito što sam to i ranije pokušavao, kao mladić, ali mi je propadala ideja zbog nedostatka finansija. I posle sam uspeo da ostvarim san.

• Pričajte nam malo o samom putu, gde ste krenuli, šta je bio cilj, dokle?

- Moj prvi prelezak okeana, bio je 2013. godine. Start je bio od Kanarskih ostrva, a išao sam do Sent Martina, pa Dominikanske Republike. Taj put trajao je 27 dana. I činilo mi se da to radim svaki dan jer sam to i zamišljao i vežbao.

A drugi prelazak je bio iz Malage i nisam stajao do Sent Martina, isto je trajalo 27 dana, ali imao sam lični rekord tada - 1000 milja za pet dana, brzina je bila oko 10-11 čvorova.

• Zašto sami?

- Sve što radim, gledam da radim sam. Pustolov sam u duši, mislim da dosta bolje funkcionišem tako (kad je plovidba u pitanju). Naravno, zanimljivo je u društvu,  idem i tako često, ali kada je potrebna distanca, nema boljeg recepta. A to je način razmišljanja i na kopnu, donekle (smeh).

Pošto sam toliko vremena proveo u samačkom jedrenju pre prelaska okeana hteo sam da probam i to da pređem sam okean. Da ispitam svoje granice. Samačko jedrenje je najteža disciplina.

• Čuli smo da planirate sledeću avanturu?

- Tačno, sa prijateljem, koji je postao veliki zaljubljenik u jedriličastvo idem na jedan duži put. Putujemo za Bar da njegov brod prebacimo do Barselone, a onda idemo dalje - iz Španije do Kanarskih ostrva. Zatim, na Ark plus, to je regata za jedrilice kruzerskog tipa.

Namenjena je onima koji žele da pređu okean u grupi. To će da traje oko mesec i po dana, zavisi od vremenskih uslova. Imaćemo i posebno pratnju, uskoro otkrivamo i kakvu.

(Telegraf Biznis)