Tajkunska privatizacija u zemljama SFRJ: Tokom procesa nestale 54 milijarde €, Slovenci se izvukli, Hrvati ne

"Sve ću da ti ispričam, samo nemoj da me pitaš odakle mi prvi milion". Ovu rečenicu su mnogo puta izgovorili razni tajkuni na prostoru Balkana, kada bi pričali o načinu na koji su stekli svoje bogatstvo. Mi ćemo pokušati da odgovorimo na to pitanje kroz nastavak priče o privatizaciji.

Onog trenutka kada su - pod pojačanim nadzorom MMF-a u SFRJ izmenjeni Zakon o udruženom radu i Zakon o preduzećima, o čemu ste mogli da čitate u prethodnom tekstu, otvorena su vrata najgore verzije liberalne privatizacije koja je na prostorima nekadašnje zemlje počela pre 30 godina.

Teme za vas

Princip je zapravo - bio jednostavan i primenjen je u hiljadama slučajeva u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Naravno bilo je i drugih "varijacija na temu", ali je veliki broj privatizacija odrađen upravo ovako:

Foto: Shutterstock

Raspad dogovorene ekonomije

Firme su u to vreme bile organizovane piramidalno: na "dnu" velikih sistema su se nalazili pogoni, radionice, odnosno "osnovne organizacije udruženog rada" (OOUR). Stepen iznad bila bi "organizacija udruženog rada" (OUR), koja je u svom sastavu imala po nekoliko OOUR-a, da bi još jedan stepen iznad bila "radna organizacija" (RO). Na vrhu te i takve piramide bio je SOUR - Složena organizacija udruženog rada.

Svaki SOUR imao je svog generalnog direktora: to vam je u današnjem modernom svetu u kom patimo od engleskih skraćenica isto što i - CEO (Chief Executive Officer). Taj direktor sastao bi se najpre u svom kabinetu, a onda i u nekoj kafani i po potrebi nekoliko puta po nekim kućama sa direktorima koji su bili ispod njega.

Tu bi bilo dogovoreno da se u skladu sa zakonom (a kako drugačije) najpre raspiše transformacija preduzeća - privatizacija prodajom akcija firme u vrednosti do 50 odsto. Zadatak "malih" direktora bio je da ubede radnike da kupe akcije firme. Jer, tako će da obezbede budućnost.

Foto: Shutterstock

Dobro uigrana krizna šema 

Nakon privatizacije nekadašnjeg društvenog preduzeća, koje bi najpre potrošilo velike pare na zamenu tabli iznad ulaska u proizvodni/magacinski/bilo kakav prostor i nabavku novog automobila za novog direktora (čitaj vlasnika) nekoliko meseci bi cvetale ruže.

Onda bi firma - igrom slučaja upala u krizu - naravno nikako krivicom direktora. I zbog te krize nije bilo moguće isplaćivati plate, zbog čega bi radnici ostajali bez novca za život, pa bi morali da prodaju ono što mogu: akcije svoje firme. Gle čuda: pogodite ko ih je kupovao? Direktor, naravno.

Onda bi posle nekoliko meseci primirja firma opet upala u dubiozu, jer - trebalo se otarasiti radnika. A situacija u zemljama bivše Jugoslavije bila je kao stvorena za tako nešto: Zbog ratova i razorenosti, zastarele tehnologije, sankcija i još koječega - jednostavno nije bilo posla. Moglo je prosto da vam bude žao u pojedinim slučajevima "jadnih" direktora-vlasnika, koji ne znaju kako da se izbore sa platama. I zato su radnici ostajali bez posla.

Foto: Shutterstock

A direktori? Sa ekipom koju su okupili na početku ove priče pravili bi nove firme, uglavnom specijalizovane za ono što su radili ranije, ali sa drastično manjim brojem radnika i manjom veličinom pogona, bez menze, parkinga... Jer - ostatak placa na kom se nalazila nekadašnja firma - trebalo je iskoristiti za izgradnju zgrade. Ali, ne sa stanovima za radnike - nego sa stanovima za one koji imaju pare da ih kupe. Ili tržne centre, naravno.

E, tako je veliki broj bogataša u zemljama bivše Jugoslavije zaradio prvi milion.

Koliko je mesta izgubljeno u Sloveniji?

Ma koliko izvora proveravali i ukrštali podatke - lista izgubljenih radnih mesta u SFRJ bi bila nepotpuna. Prema nekim procenama - više od milion radnika ostalo je bez posla tokom glavnog naleta privatizacije između građanskog rata (ili ratova) i 2000. godine.

Foto: Nikola Tomić

Najmanje podataka o ovom bolnom procesu dolazi iz Slovenije. Da li zbog toga što je njihova privreda bila najzdravija, ili zbog toga što su već uoči raspada zemlje bili tržišno orijentisani - na vama je da zaključite.

Tek - kada se radi o zemlji koja je prva od nekadašnjih jugoslovenskih republika ušla u Evropsku uniju, procenjuje se da je izgubljeno "svega" nekoliko hiljada radnih mesta. Ujedno - bilo kakvih opipljivih dokaza ili novinskih napisa o tajkunskoj privatizaciji gotovo da nema.

Činjenica je da su Elan, Lesnina, TAM, Tomos i mnoge druge kompanije prošle kroz bolan proces ali u poređenju sa drugim zemljama bivše Jugoslavije - iznosi i brojevi izgubljenih radnih mesta su naprosto smešni.

Foto: Shutterstock

U Hrvatskoj više od 385.000 gubitnika

Što se tiče Hrvatske - slobodno se može reći da je u tajkunskim privatizacijama bez posla ostalo više od 385.000 ljudi. U prilog takvoj tvrdnji govori podatak da je pred izbijanje ratova u industrijskim pogonima u Zagrebu i okolini radilo skoro 140.000 radnika, da bi na prelazu između dva veka - u fabrikama radilo jedva 30.000 ljudi. Najviše su pogođene tekstilna industrija, u kojoj je izgubljeno više od 25.000 radnih mesta.

Ni Istra nije pošteđena divljih privatizacionih postupaka: od 1995. do 2000. izbrisano je 50.000 radnih mesta. Brodogradnja i građevinska industrija su oborene na kolena, a samo u Rijeci je tokom privatizacionih procesa koji su se protegli do 2015 - izgubljeno 30.000 radnih mesta. 

Foto: Shutterstock

Regija Dalmacije ostala je bez 65.000 radnih mesta, od čega je većina bila u Splitu. Najteže pogođena bila je Jugoplastika u kojoj je za samo dva meseca izbrisano više od 8.000 radnih mesta, potom Dalma koja je izgubila više od 3.500 radnika. Dalmacijacement, Brodosplit, Jugovinil - sve su imena proizvodnih firmi koje su nestale pred naletom tajkunskog kapitala i naletom gradnje tržnih centara i stambenih blokova. U zadarskom području nestalo je oko 50 firmi sa više od 20.000 radnika. 

U Slavoniji je izgubljeno oko 100.000 radnih mesta u nekoliko desetina firmi koje su upropašćene što tokom rata, što kroz privatizaciju. Tužan primer svakako je fabrika Borovo, koja je pre rata zapošljavala 23.000 radnika, a danas - tek oko 100. U Osijeku i okolini - izgubljeno je 20.000 radnih mesta. 

Foto: Shutterstock

Kako su nestale 54 milijarde evra

Da sve ovo što pišemo nije puko naklapanje jednog novinara - govori i podatak hrvatske Državne revizije koja je pre ravno 20 godina ustanovila u svom izveštaju da je čak 70 odsto nekadašnjih društvenih preduzeća izgubilo na vrednosti kapitala. Zašto? Pa... Ako bismo ušli u analizu - videli bismo da je po Hrvatskoj (baš kao i po drugim tranzicionim zemljama) niklo mnogo tržnih centara i još više zgrada.

Prema procenama stručnjaka iz tog izveštaja, u privatizaciji je nestalo oko 54 millijarde evra, a najveća (dokazana) pljačka u privatizaciji nekog preduzeća u Hrvatskoj - prema pisanju tamošnjih medija - odnosi se na tamošnje preduzeće INA (industrija nafte) u kom je tokom privatizacije ukradeno raznim malverzacijama 150 miliona evra. 

Koliko je para nestalo u privatizacijama u ostatku zemlje? Koliko su sankcije, hiperinflacija i ratovi uticali na privatizaciju u Srbiji? U sledećem tekstu.

(Telegraf Biznis)