"Štrajk suncobrana": Italijanske plaže deo dana stoje zatvorene zbog nezadovoljstva koncesioanara

Avgust je oduvek bio mesec u kojem u italijanskom gradiću Ostiji zarađuju najviše novca. U "Tibidabu", jednom od lepih starih kupališta u blizini glavnog grada Italije, otvorenom 1935. godine, često već prepodne na blagajni obese znak "Ombrelloni essauriti" odnosno "Suncobrani su rasprodati". U Italiji se ovih dana preporučuje dolazak na plažu već u devet ujutro. No, moguće je da ni to ovog petka neće pomoći.

Usred letnje sezone koncesionari mnogih od ukupno 7.200 plaža u zemlji prvi put stupaju u štrajk: za početak samo ujutro, na dva i po sata. Ali, ako se vlada premijerke Giorgije Meloni ne pokrene, plaže bi sredinom avgusta trebale da ostanu zatvorene pola dana, a krajem meseca čak celi dan. Razlog tome je direktiva Evropske unije čiju implementaciju Italija već skoro 20 godina pokušava izbeći.

Stranci sa peškirima često su predmet podsmeha

Za milione turista na više od 7.500 kilometara mediteranske obale takav štrajk ne bi nužno predstavljao katastrofu ali bi za mnoge ipak bio neugodan. Ležaljka i suncobran gotovo su nacionalna kulturna dobra. Stranci koji se jednostavno samo sa peškirom smeste na pesak ili stenu često su predmet podsmeha – makar se na njih gledalo sa visine od samo 20 centimetara.

Ali, taj udobniji položaj ima svoju cenu. Prosečna dnevna cena za iznajmljivan je dvije ležaljke i suncobrana prošle godine je iznosila 30 evra. Cene na nekim mestima, poput bič klubova u Toskani ili na Amalfijskoj obali, mogu dostići i nekoliko stotina evra. Mnoge lokalne porodice su lepo zaradile zahvaljujući ovom unosnom poslu.

Plaže pripadaju državi

Italijanska obala zapravo pripada državi – što znači da pripada svima. No, više od pola plaža dato je u koncesiju privatnim licima, često već decenijama, bez konkurencije i često po smešno niskim cenama. Neki to nazivaju nepotizmom, drugi mafijaškim strukturama.

Koncesionar plaže u proseku državi plaća oko 8.200 evra godišnje. Međutim, prihodi su višestruko veći. Centar za evropsku politiku (CEP) nedavno je, na osnovu podataka iz razdoblja od 2016. do 2020. godine, izračunao da godišnji prihod u proseku iznosi 260.000 evra po plaži. Druge procene idu daleko iznad toga – pri tome se deo zarade verovatno ne prijavljuje poreskim vlastima.

Većina italijana pomirila se s time da vreme provedeno na moru mora dobro da plati.

Koncesionari žele sačuvati svoje povlastice

Status quo ugrožava nešto drugo: direktiva EU-a koja je trebala biti sprovedena još 2006. godine. Njome se propisuje da se za državne koncesije za plaže treba redovito sprovoditi konkurs, jer se radi o javnom dobru – što su različite vlade u Rimu neprestano odgađale.

Jedan od vladinih argumenata je bio da treba onemogućiti da plažama umesto italijanskih obitelji upravljaju stranci, kao što je slučaj u Tršćanskom zalivu, gdje je pre dve godine strana kompanija dobila koncesiju za 120.000 kvadratnih metara.

Ipak, u januaru 2025. godine trebao bi konačno započeti konkursni proces na nacionalnom nivou.

Razočaranje premijerkom

Među najvećim kritičarima direktive EU-a bila je, dok je još bila u opoziciji, današnja premijerka Giorgia Meloni. Tim je veće razočaranje koncesionara.

Zato sada dolazi do prvog "štrajka suncobrana" u italijanskoj istoriji. Jedino je sigurno da će se blagajne zaista otvoriti tek kasnije ujutro. Moguće je da će stalni gosti moći sami da postaveležaljku i suncobran. Drugi će čekanje verovatno prekratiti espressom.

Još nešto je sigurno: cena za ležaljku i suncobran, uprkos štrajku, ostaje ista. Važi uobičajena dnevna tarifa.

(Telegraf Biznis/DW)