"Ma ćuti, može i gore": Da li negujemo status quo ili možemo biti srećni?

Foto: Shutterstock, Miloš Nadaždin

Pre nego što krenete sa čitanjem ovog teksta, zamoliću vas da zastanete na trenutak i odgovorite na sledeća dva pitanja:

1. Koliko puta ste u životu čuli rečenicu "Ma ćuti, može i gore"?

2. Da li zaista mislite da je nekom bilo bolje od "Ma ćuti, može i gore"?

Ne, ovo nije tekst iz popularne psihologije, i neću vam reći da morate da promenite svoj način razmišljanja jer "kako zračiš, tako privlačiš" ili bilo koju sličnu floskulu za manifestovanje prosperiteta i bogatstva, posebno što fokus ovog teksta nije na individualnom, već na kolektivnom, ali se nadam da ću

uspeti da vas navedem na razmišljanje da li je, bar malo, ovakav stav doveo do toga da budemo tek na 37. mestu "najsrećnijih" zemalja sveta? (World Happiness Report 2024)

Shvatam - sreća je subjektivan osećaj i kao takva veoma zavisi od individualne percepcije. Ipak, posmatrano na nivou nacije, složićete se, postoje određeni ekonomski i socijalni indikatori koji utiču na nivo zadovoljstva i kvaliteta života, a samim tim i na nivo sreće stanovništva.

Evropske zemlje, a posebno nordijske nacije poput Finske i Danske, kontinuirano se nalaze na vrhu liste najsrećnijih zemalja u svetu, dok je Srbija dosta niže rangirana. Postavlja se pitanje – šta je to što ove zemlje čini najsrećnijim i kako Srbija može usvojiti njihove prakse da bi se povećao osećaj sreće među

njenim građanima? Šta više, kako promeniti ukorenjen mentalitet "ma ćuti, može i gore" karakterističan za mnoge u Srbiji, i stvoriti okruženje u kojem građani teže ka boljem?

U savremenom društvu, pojam sreće često se povezuje sa ekonomskim prosperitetom ("nije sreća para puna vreća…" plays softly in the background). Međutim, mišljenja sam da sreća nacije ne zavisi isključivo od bogatstva, već i od toga kako se to bogatstvo distribuira i kako društvo funkcioniše na dubljim

nivoima, uključujući socijalni, što potvrđuje i primer nordijskih zemalja. Naime, osim što nordijske zemlje imaju visok BDP po glavi stanovnika, u ovim zemljama bogatstvo se ravnomerno distriburia što smanjuje ekonomske nejednakosti i stvara osećaj zajedništva.

Pored ekonomske stabilnosti, ili joj zahvaljujući, ono što ove zemlje izdvaja je i mentalitet njihovih građana. Nordijci cene jednakost i zajedništvo i imaju visoko poverenje u svoje institucije, što im omogućava da budu zadovoljni individualnim životima, ali i da doprionose zajednici. Tome u prilog govori i to što se u Danskoj neguje "hygge" način života, koji simbolizuje uživanje u malim stvarima i vrednovanje svakondevnog zadovoljstva, dok je u Norveškoj zastupljen koncept "dugnad" koji podrazumeva osećaj solidarnosti i zajedničkog rada za dobrobit društva.

Srbija se, sa druge strane, često suočava sa mentalitetom "ma ćuti, može i gore". Ovaj pesimistički pogled na život, ukorenjen u istoriji i socio-ekonomskim izazovima, a neretko podstican i kroz plasiranje "loših vesti" u medijima, sprečava ljude da teže ka boljem i da veruju u mogućnost promena. Umesto da

se društvo motiviše pozitivnim primerima i vizijama boljeg života, čini se da ovaj način razmišljanja stvara stagnaciju i pasivnost, odonosno neguje status quo, bez želje i vizije za promenama, što, pretpostavljam, direktno utiče na subjektivan osećaj sreće.

Kada pogledamo parametre koji čine nordijske zemlje najsrećnijim, jasno je da njihova sreća nije samo rezultat bogatstva, već i mentaliteta zajedništva, jednakosti i solidarnosti, kao i visoke socijalne sigurnosti. Iako je Srbija na dobrom putu kada su u pitanju ekonomski pokazatelji i socijalni sistem, kako

bismo se "popeli na lestvici sreće", odnosno pridružili najsrećnijim zemaljama sveta, ključna promena mora da se dogodi u mentalitetu stanovništva. Možda je upravo osnovna razlika u sreći što se u nordijskim zemljama primenjuju koncepti kao što su "hygge" i "dugnad", dok se u Srbiji često pribegava mentalnom obrascu preživljavanja i minimalističkim očekivanjima – "može i gore".

Smatram da upravo ovaj mentaliet sprečava ljude da aktivno učestvuju u promenama koje bi unapredile društvo i povećale opšti nivo sreće stanovništva i zato mislim da Srbija mora podsticati kulturu koja ceni napredak i pozitivne promene, jer kad građani veruju da mogu doprineti boljitku društva, njihova motivacija raste, a time i osećaj sreće. Promenom mentalnog okvira, Srbija može stvoriti uslove u kojima će njeni građani biti ne samo zadovoljniji, već i srećniji, usmereni ka boljem, jer "ma ćuti, može i bolje".

(Jovana Trifunović, Konsultant, Egzakta Grupa)