Trgovinski rat, od smartfona do municije: Kako Kina koristi metale kao oružje?

Trgovinski rat između SAD i Kine ponovo je na pomolu nakon što je Donald Tramp zapretio uvođenjem carina većih od 100% na kinesku robu. Kina je odmah odgovorila najavom da će se „boriti do kraja“, odbijajući da popusti pred, kako navodi, američkom prisilom.

Istovremeno, Trampov savetnik Piter Navaro sugerisao je da bi SAD mogle izvršiti pritisak na treće zemlje, poput Kambodže, Meksika i Vijetnama, da ograniče saradnju s Kinom ako žele da zadrže pristup američkom tržištu. Ovako zaoštrena trgovinska dinamika ne samo da ugrožava globalnu ekonomsku stabilnost, već otvara i pitanje bezbednosti snabdevanja kritičnim sirovinama, čija je prerada mahom koncentrisana u Kini, piše u autorskom tekstu Vladimir Kljajić, urednik portala ZelenaAgenda.rs, koji prenosimo u celosti.

Teme za vas

Savremene zelene tehnologije, od električnih vozila do vetroparkova, oslanjaju se na veće količine specifičnih metala nego stare tehnologije. Na primer, prosečan električni automobil zahteva oko šest puta više mineralnih sirovina od konvencionalnog automobila na fosilna goriva, dok vetroturbina na kopnu zahteva čak devet puta više minerala nego gasna elektrana slične snage. „Kritični“ minerali uključuju litijum, kobalt, nikl, grafit i retke zemne metale, koji su neophodni za baterije visoke performanse i za trajni magnet u elektromotorima i generatorima vetroturbina. Bez njih, elektrifikacija saobraćaja i obnovljivi izvori energije ne mogu dostići puni zamah.

Foto: Shutterstock

Kritične sirovine su podjednako važne i za nacionalnu bezbednost i digitalnu ekonomiju. Odbrambeni sektor koristi ove materijale u gotovo svakom složenom sistemu – od dronova i borbenih aviona do podmornica - što znači da je skoro svaki američki odbrambeni sistem zavisan od pouzdanog pristupa kritičnim mineralima. Na primer, superčvrsti metali poput volframa ključni su za pancirnu municiju i oklop, a retki hemijski elementi poput neodijuma su potrebni za magnete u vođenim raketama i preciznim nišanskim sistemima. U digitalnoj ekonomiji ovi materijali su takođe nezamenljivi: indijum se koristi u ekranima osetljivim na dodir i optičkim vlaknima za internet, a potražnja raste sa širenjem 5G mreža. Slično, galijum i germanijum su neophodni za poluprovodnike, laserske uređaje i solarne panele. Evropa, recimo, skoro 90% germanijuma nabavlja iz Kine, dok je za galijum potpuno oslonjena na kineske izvore. Ova sveprisutnost kritičnih sirovina u zelenoj tehnologiji, vojsci i elektronici čini ih strateški važnim resursima.

Kineska dominacija i korišćenje sirovina kao geopolitičkog oružja

Kina već decenijama ulaže u proizvodnju i preradu kritičnih minerala, te danas ima dominantan udeo u lancu snabdevanja za mnoge od njih, od preko 60% u slučaju litijuma i kobalta, pa do čak 90% u rafinaciji retkih zemnih metala. Ovaj položaj Pekingu daje moćan polužaj - mogućnost da ograničavanjem izvoza utiče na druge ekonomije. Tu moć Kina sve otvorenije koristi usred rastućeg trgovinskog sukoba sa Zapadom. Najnoviji primer dogodio se početkom aprila 2025., kada je kineska vlada odgovorila na nove američke carine stavljanjem nekoliko retkih metala na listu za kontrolisani izvoz. Ova mera - praktično ograničenje izvoza retkih zemalja - jasno je demonstrirala kinesku sposobnost da “pretvori svoju dominaciju u oružje” u sektoru kritičnih sirovina. Drugim rečima, Peking je stavio do znanja da bi Sjedinjene Države mogle ostati odsečene od vitalnih minerala kojima Kina upravlja.

Foto: Tanjug/AP

Poslednje dve godine donele su čitav niz ovakvih poteza Pekinga. Još u oktobru 2023. uvedene su dozvole za izvoz grafita, ključnog materijala za baterije, što je bilo obrazloženo zaštitom nacionalne bezbednosti. Zatim je u decembru 2023. zabranjen izvoz tehnologije za proizvodnju magneta od retkih zemalja, čime je onemogućeno deljenje znanja o preradi ovih metala van Kine. Tokom 2024, Kina je postepeno pooštravala kontrolu nad drugim strateškim elementima: u julu je ograničila izvoz galijuma i germanijuma (koje Zapad koristi za čipove i solarnu elektroniku) kao odgovor na restrikcije koje su SAD i EU uvele na izvoz napredne tehnologije Kini. Krajem te godine otišla je i korak dalje - zabranila je izvoz antimona, galijuma i germanijuma direktno u SAD. Ovi metali imaju dvostruku upotrebu (civilnu i vojnu), pa je Peking njihovim uskraćivanjem ciljao na osetljive tačke američke industrije. U januaru 2025, kinesko Ministarstvo trgovine predložilo je i nova ograničenja na izvoz tehnologije za napredne baterije, uključujući preradu litijuma i galijuma. Već do februara 2025. usledio je još jedan udar: uveden je režim dozvola za pet ključnih metala - volfram, indijum, bizmut, telur i molibden – koji se koriste u odbrani i čistoj energiji. Izvoz ovih materijala sada zahteva posebne dozvole, što efektivno usporava i smanjuje isporuke inostranstvu. Kineski cilj ovde nije samo ekonomski; to je jasan geopolitički signal da zemlja može da parališe lance snabdevanja “od smartfona do municije” na globalnom nivou ukoliko se njeni interesi ugroze.

Posledice za Sjedinjene Države, Evropsku uniju i globalni jug

Američka privreda i bezbednost osećaju direktan pritisak ovakvih restrikcija. Pošto je SAD gotovo u potpunosti zavisan od uvoza mnogih kritičnih minerala (primera radi, u SAD se komercijalno ne vadi volfram od 2015. godine, a ni jedna rafinerija retkih zemalja nije radila decenijama), kineska ograničenja stvaraju ozbiljnu ranjivost. Naglo “zatezanje slavine” od strane Pekinga moglo bi da uspori američku proizvodnju baterija za električna vozila, ograniči snabdevanje visokotehnološke industrije čipova i ugrozi nabavku specijalnih materijala za Pentagon. Već su primećeni poremećaji na tržištu: cene nekih metala van Kine skočile su na višegodišnje maksimume usled straha od nestašice – indeksi cena volframovih i indijumskih proizvoda dostigli su najviše vrednosti u poslednjih deset godina krajem januara 2025. Iako su pojedini analitičari to nazvali “upozoravajućim hicem” sa relativno ograničenim neposrednim efektom, duže gledano ovaj potez primorava američke proizvođače da hitno traže alternativne dobavljače ili zamenske materijale. Za Vašington, kineska kontrola nad mineralima strateški je alarm: u Ministarstvu odbrane ističu da su kritični minerali “ključno vezivo od kojeg zavisi proizvodnja praktično svakog odbrambenog sistema”. Stoga SAD ubrzano rade na planovima za povećanje domaće proizvodnje i prerade, izgradnju zaliha i sklapanje sporazuma sa saveznicima kako bi smanjili ovu zavisnost (više o tome u narednom delu).

Foto: Shutterstock/helloRuby

Evropska unija se suočava sa sličnim izazovima, možda još i akutnijim u nekim oblastima. Evropa je uvozno zavisna za uglavnom 100% svoje potrošnje retkih zemnih metala, litijuma i kobalta, pri čemu najveći deo stiže upravo iz Kine. Kada je Peking u julu 2023. ograničio izvoz germanijuma i galijuma, Brisel je bio zatečen tom odmazdom u trgovinskom ratu oko čipova. Zvaničnici su upozorili da su ti potezi “kinške bokserske rukavice” u igri moći, jer Kina je jedini globalni dobavljač galijuma i dominantni dobavljač germanijuma - što znači da bilo kakav prekid snabdevanja predstavlja “tačku otkaza” za evropsku industriju. Posledice bi mogle pogoditi evropsku proizvodnju poluprovodnika, optičke komunikacije i odbrambene sisteme koji koriste te elemente. Zato EU kompanije i vlade ubrzano traže načine da diversifikuju nabavku: neki evropski proizvođači već razmatraju premeštanje lanaca snabdevanja van Kine ili zamenu kineskih sirovina onima iz drugih zemalja. U međuvremenu, cene inputa rastu, što preti da poskupi i uspori zelenu tranziciju u EU - od izgradnje električnih vozila do postavljanja vetroturbina – jer su svi ti projekti postali talac globalne borbe za resurse.

Globalni jug – zemlje u razvoju u Africi, Latinskoj Americi i Aziji - trpi posredne ali značajne posledice ove “trke za sirovinama”. S jedne strane, neke od tih zemalja su bogate rezervama kritičnih minerala (poput kobalta u Demokratskoj Republici Kongo, litijuma u Boliviji, retkih zemalja u Mjanmaru). Za njih bi globalni skok potražnje i cene mogao doneti investicije i razvojnu šansu. Već sada velike ekonomije upućuju izaslanike u te regione radi osiguranja alternativnih izvora - što bi moglo značiti nova radna mesta i infrastrukturu u tim zemljama. Zemlje koje nisu bogate ovim resursima suočavaju se sa rizikom da budu izostavljene iz zelene tranzicije zbog rasta cena i konkurencije za kritične materijale. Globalni jug se već suočava sa nejednakim pristupom zelenim tehnologijama, a “zeleni protekcionizam” bogatih (poput zabrana izvoza ili subvencija koje favorizuju domaće proizvođače) može dodatno produbiti tu podelu. Na primer, dok velike sile gomilaju metale za sopstvene potrebe, siromašnije zemlje teže dolaze do solarnih panela, baterija ili električnih autobusa po pristupačnim cenama, što usporava njihove napore da modernizuju energetiku i privredu. Ukratko, borba za sirovine stvara pobednike i gubitnike: neki proizvođači resursa iz globalnog juga bi mogli profitirati, ali mnoge ekonomije u razvoju strepe da će ostati “na suvom” u globalnoj zelenoj tranziciji.

Alternativni izvori snabdevanja - nove zemlje i reciklaža

Suočeni sa kineskom dominacijom, SAD, EU i njihovi partneri okreću se drugim zemljama i inovativnim strategijama kako bi obezbedili kritične sirovine. Alternativni dobavljači postaju sve važniji:

Kanada – bogata niklom, retkim zemljama, litijumom i bakrom – strateški je partner SAD i EU. Kanada već privlači investicije u nove rudnike litijuma i rafinerije retkih zemalja, uz obećanje stabilnog snabdevanja iz politički pouzdanog izvora.

Australija je izronila kao jedna od najvećih sila u domenu kritičnih minerala. Najveći je svetski proizvođač litijuma, a ima i značajne rezerve retkih zemalja i nikla. Australija već snabdeva veliki deo litijumskih potreba globalne industrije baterija, a kompanije kao što je Lynas Rare Earths obezbeđuju retke zemne metale van kineske kontrole.

Brazil raspolaže raznolikim mineralnim bogatstvom – od ogromnih rezervi niobijuma (metal ključan za specijalne legure u avio-industriji) gde drži skoro monopol, do ležišta litijuma i retkih metala u svojim rudama. Kao rastuća ekonomija, Brazil nastoji da iskoristi globalnu potražnju sklapanjem partnerstava sa zapadnim kompanijama za održiviju eksploataciju.

Foto: Pixabay.com

Indija se takođe pozicionira u ovoj oblasti. Nedavno otkriće velikog nalazišta litijuma u Indiji privuklo je pažnju, a vlada aktivno radi na izgradnji domaćeg lanca vrednosti za baterije. Indija se 2023. pridružila alijansi Minerals Security Partnership, želeći da obezbedi pristup resursima kroz savezništvo sa zapadnim zemljama. Takođe, indijske kompanije investiraju u rudnike litijuma i kobalta u inostranstvu (npr. u Australiji i Africi) kako bi diversifikovale snabdevanje.

Afrika i druge zemlje: Osim navedenih, i mnoge afričke zemlje (Južna Afrika, Namibija, DR Kongo, Zambija) i latinoameričke zemlje (Čile, Argentina, Bolivija) postaju ključne tačke snabdevanja. One ulaze u nove sporazume sa EU, SAD, Kinom i Indijom, nastojeći da ispoštuju sopstvene interese: neke uvode politike “resursnog nacionalizma” - poput Indonezije koja je zabranila izvoz sirovog nikla da bi razvila domaću preradu - kako bi zadržale veći deo vrednosti kod kuće.

Pored zemljopisne diverzifikacije, važan stub rešenja je i reciklaža kritičnih materijala. Za razliku od fosilnih goriva, metali se mogu reciklirati iz starih uređaja, vozila i baterija i ponovo koristiti. Trenutno se, međutim, reciklira samo mali deo. Na primer, manje od 1% retkih zemnih metala se povrati recikliranjem iz iskorišćenih proizvoda, jer je proces tehnički zahtevan i skup. Slična situacija je i sa litijum-jonskim baterijama / danas se reciklira tek manji deo litijuma i kobalta iz istrošenih baterija. Ipak, očekuje se veliki napredak: procene Međunarodne agencije za energiju pokazuju da bi do 2050. reciklirane baterije mogle da pokriju 20-30% globalne potražnje za litijumom, niklom i kobaltom, ako se razviju efikasni sistemi za sakupljanje i preradu. Vlade i kompanije ulažu u ovo polje – pokreću se pogoni za reciklažu (npr. u EU i SAD startapi razvijaju metode za izdvajanje litijuma, kobalta i nikla iz starih baterija). Takođe, radi se na “urbanom rudarstvu”, gde se retki metali vade iz elektronskog otpada (poput magneta iz odbačenih tvrdih diskova ili motora). Iako reciklaža kratkoročno ne može nadomestiti rudnike, dugoročno će doprineti smanjenju pritiska na primarne resurse i stvoriti kružnu ekonomiju u sektoru kritičnih sirovina.

Jačanje otpornosti lanaca snabdevanja - strategije SAD, EU i saveznika

Svesne da će potražnja za kritičnim sirovinama eksponencijalno rasti, a da oslanjanje na jednog dobavljača predstavlja strateški rizik, zemlje širom sveta preduzimaju korake da ojačaju autonomiju i otpornost svojih lanaca snabdevanja. Pre svega zapadne ekonomije, predvođene SAD i EU, pokrenule su čitav niz politika, investicija i partnerstava na tom planu.

Sjedinjene Države su pitanje kritičnih minerala podigle na nivo nacionalne bezbednosti. Bela kuća je još 2022. posegla za Zakonom o odbrambenoj proizvodnji (Defense Production Act) kako bi obezbedila finansiranje domaćih projekata za litijum, kobalt i nikal. Donet je i sveobuhvatni Akcioni plan za kritične minerale, a kroz zakon o infrastrukturnim investicijama i Zakon o smanjenju inflacije (IRA) predviđeni su podsticaji za lokalnu proizvodnju baterija i “friend-shoring” – nabavku sirovina od savezničkih zemalja. Konkretno, IRA propisuje da električni automobili dobiju punu subvenciju samo ako određeni procenat baterijskih minerala potiče iz SAD ili zemalja sa kojima SAD ima sporazum o slobodnoj trgovini. To je nateralo proizvođače da sklapaju ugovore sa kanadskim, australijskim i čileanskim kompanijama umesto kineskih. Takođe, američko Ministarstvo odbrane ulaže u ponovno pokretanje domće prerade retkih zemalja - finansira se izgradnja pogona u Teksasu i Kaliforniji, kako bi se smanjila zavisnost od kineskih rafinerija. Pored unilateralnih poteza, Vašington gradi i saveze: zajedno sa grupom partnera 2022. je pokrenuo Minerals Security Partnership (MSP), alijansu 14 zemalja plus EU koja ima za cilj da koordinisano ulaže u održive projekte iskopavanja i prerade širom sveta. Među članicama su pored zapadnih sila i Japan, Južna Koreja, ali i zemlje bogate resursima poput Australije i (od 2023.) Indije. Kroz MSP i slične inicijative, SAD nastoje da obezbede “sigurne lance snabdevanja” – tj. da kritični minerali budu proizvodeni i prerađeni u zemljama od poverenja, uz visoke ekološke i etičke standarde, čime bi se smanjila mogućnost ucene od strane geopolitičkih rivala.

Foto: Shutterstock/rarrarorro

Evropska unija je, sa svoje strane, krajem 2023. usvojila Zakon o kritičnim sirovinama (Critical Raw Materials Act) kojim postavlja jasne ciljeve za smanjenje zavisnosti od uvoza. EU planira da do 2030. bar 10% svojih potreba za strateškim sirovinama zadovoljava iz domaćih rudnika, 40% kroz sopstvenu preradu, a najmanje 15-25% putem reciklaže, uz ograničenje da se ne više od 65% potrošnje bilo kog ključnog materijala nabavlja iz jedne zemlje van EU. Ova poslednja odredba jasno cilja na smanjenje preterane oslonjenosti na Kinu. Uz zakon, EU preduzima korake da ubrza izdavanje dozvola za rudarenje i postrojenja za preradu unutar Evrope, prepoznajući da su do sada birokratske prepreke kočile projekte (npr. otvaranje rudnika litijuma u Portugalu ili Češkoj). Pored toga, Evropska komisija sklapa partnerstva sa zemljama proizvođačima: potpisani su sporazumi sa Kanadom, Australijom, Kazahstanom, Namibijom i drugim državama o saradnji u oblasti kritičnih sirovina, što podrazumeva zajedničko ulaganje u održiv rudarski razvoj i diverzifikaciju trgovine. EU je uključena i u gorepomenuti MSP, a takođe koordinira sa SAD kroz Savet za trgovinu i tehnologiju (TTC) gde je sigurnost minerala važna tema. Za evropske donosioce odluka, cilj je da se spreči situacija u kojoj manjak litijuma ili retkih metala postane kočnica za Zelenu agendu Evrope. Novi propisi treba da obezbede visoke standarde, ali i bržu realizaciju projekata.

Konačno, i druge zemlje i blokovi rade na povećanju svoje otpornosti. Japan već godinama strateški investira u rudnike retkih zemalja (poput australijskog Lynasa) i podržava recikliranje, naučivši lekciju još 2010. kada je iskusio kinesku obustavu isporuka. Indija formira joint-venture poduhvate sa Australijom i Južnom Afrikom za iskopavanje litijuma i kobalta, a istovremeno razvija domaće kapacitete za preradu. Čak i zemlje poput Kine, koje su trenutno u prednosti, diversifikuju svoju nabavku sirovina iz inostranstva (primera radi, Kina ulaže u rudnike litijuma u Latinskoj Americi i kobalta u Africi kako bi podmirila rastuće domaće potrebe i izbegla ovisnost o sopstvenim rezervama). Globalna trka za kritične minerale time poprima oblik velike geopolitičke slagalice: grupe država stvaraju lance snabdevanja unutar svojih sfera poverenja, sklapaju se novi trgovinski sporazumi fokusirani na minerale, a razvojne banke i fondovi usmeravaju kapital u rudarske projekte koji bi pre samo nekoliko godina delovali neisplativo.

Foto: Tanjug/AP

Ova borba za kontrolu nad sirovinama već utiče na tempo zelene tranzicije. U kratkom roku, nestabilnost snabdevanja i skokovi cena mogu usporiti uvođenje zelenih tehnologija – poskupljuju baterije za električne automobile, odlaže se isporuka opreme za obnovljive izvore i povećava neizvesnost za investitore. To može usporiti napore da se dostignu klimatski ciljevi u predviđenim rokovima. Međutim, dugoročno gledano, ovakvo strateško fokurisanje na kritične minerale moglo bi i ubrzati inovacije: zemlje i kompanije traže nove materijale koji bi zamenili retke i skupe (npr. razvoj natrijum-jonskih baterija koje ne zahtevaju litijum ili kobalt), unapređuju efikasnost korišćenja postojećih (bolji dizajn za manju potrošnju metala) i podižu reciklažu na viši nivo. Jasno je da „tranzicija ka čistoj energiji donosi nove izazove energetskoj bezbednosti”, pa su otpornost i diverzifikacija postali deo strategije svake ozbiljne ekonomije. U tom smislu, trenutni trgovinski sukob oko kritičnih sirovina mogao bi paradoksalno podstaći globalnu zajednicu da pronađe održivije i pravednije modele snabdevanja - kako bi zelena tranzicija bila brža, ali i otpornija na geopolitičke potrese.

(Telegraf Biznis)