Nekada giganti Jugoslovenske industrije, danas propadaju a radnici imaju najnižu prosečnu platu u Hrvatskoj

Hrvatska tekstilna industrija je nešto što na prvu zvuči kao da pripada muzeju da sakuplja prašinu, dok slučajni posetioci prolaze usputno bacajući pogled, a da ne znaju kako je upravo ona prehranila i školovala generacije Hrvata. S vremena na vreme se potegne ta tema i opravdano se postavlja pitanje šta se dogodilo s nekom moćnom granom industrije.

Varteks, Kamensko, Borovo… imena koja su nekada davno izazivala poštovanje su danas ili nestala ili samo deo onog što su nekada bili. To potvrđuju i podaci Državnog zavoda za statistiku. Podaci za april ove godine u odnosu na prošlu godinu pokazuju da je u sklopu prerađivačke industrije najviše pao broj zaposlenih u proizvodnji odeće, za 25,2 odsto, te u proizvodnji kože i srodnih proizvoda, za 11,7 odsto.

Teme za vas

Prosečna plata u toj delatnosti u septembru je 936 evra, što je najniža prosečna plata u Hrvatskoj u nekoj delatnosti.

Nije privlačno za mlade

Odevna i kožarsko-prerađivačka industrija, kako lokalno, tako i na području Evropske unije, izuzetno je ranjiva, zapošljava socijalno osetljive kategorije, radno je intenzivna, nisko akumulativna i zapošljava pretežno žensku radnu snagu. Niske plate i rad na normu nisu privlačni za mladu radnu snagu, a evidentan je i nedostatak radnika na tržištu rada. Visoka starosna dob zaposlenih u ovim sektorima usmerava preduzetnike na uvoz radne snage. Takođe, visoki troškovi rada onemogućavaju preduzećima prostor za povećanje neto plate radnika, što je posebno važno za zadržavanje radnika i očuvanje izvozno orijentisanih proizvodnih sektora.

Kod odevne i kožarsko-prerađivačke industrije nemoguće je deo operacija zameniti mašinama, stoga trošak rada čini velik deo ukupnog troška.

Hrvatska odavno više nije jeftina destinacija za jeftinu proizvodnju, a zemlje poput Bangladeša, Vijetnama, Kine i Turske nude ekonomiju razmera po značajno jeftinijim cenama.

Kod odevne i kožarsko-prerađivačke industrije većim delom izvoz se sastoji od lon poslova, odnosno poslova dorade i poluproizvoda koji se dovršavaju u Hrvatskoj i šalju nazad u zemlje dobavljače, što je i model koji dugoročno nije održiv u zemljama poput Hrvatske gde proizvodnja nije jeftina i ne možemo dostići razmere masovne proizvodnje, ali ni ne trebamo”, navela nam je samostalna savetnica u Sektoru za industriju i održivi razvoj HGK Jagoda Divić za portal Dnevno.

Kako navodi, u tekstilnoj industriji veća je mogućnost primene automatizacije, što povećava produktivnost po radniku, te novih tehnologija koje uslovljavaju profitabilnost i veću stopu izvoza sopstvenog proizvoda.

Ima li nade?

Ima li nade da dođe do oporavka te industrije i šta bi moralo da se dogodi kako bi se to ostvarilo.

- Hrvatski tekstil istorijski je jak u tehničkim tekstilima i medicinskim materijalima. Ti proizvodi nisu masovna roba, što Hrvatsku čini konkurentnom u ovom području tekstilne industrije. Nadalje, tekstilna industrija ima neosporivo veliku ulogu u industrijama koje zavise od tekstilnih materijala, a to su građevinska, medicinska, saobraćajna i avio-industrija. Radi se o potencijalu koji je važno što više i kontinuirano iskorišćavati te ponuditi proizvode koji su konkurentni, kako na domaćem, tako i na stranom tržištu. To nipošto nisu jeftini proizvodi, nego visoko sofisticirani proizvodi i usluge koje mogu konkurisati na izvoznom tržištu. Zaključak je da je tekstil otporniji, tehnološki i izvozni sektor koji može biti stub reindustrijalizacije.Odevna i kožarsko-prerađivačka industrija (osim izuzetaka koji imaju sopstveni proizvod te ga izvoze) je sektor koji će preživeti ako se odmakne od masovne proizvodnje i pređe na dizajn, funkcionalnost i manje serije - stoji u odgovoru savetnice Divić koja je dodala da jesu ti sektori kandidati za novi EU industrijski talas, ali samo uz ulaganja u energetsku efikasnost, digitalnu trasabilnost, održive materijale, brendiranje i sopstvene proizvode, nove veštine radnika.

Druga strana medalje

Ne može se pričati o hrvatskoj tekstilnoj industriji, a da se ne spomenu radnici. Možda najpoznatiji i najupečatljiviji primer borbe za svoja prava u toj grani industrije predstavljaju upravo radnice Kamenskog. Svesni njihove jedinstvene perspektive portal Dnevno se obratio udruženju Kamensko, koje su osnovale nekadašnje radnice propale fabrike Kamensko i potražili odgovore na neka naša pitanja.

Na pitanje šta je glavni razlog trenutnog stanja hrvatske tekstilne industrije, Đurđa Grozaj iz udruženja Kamensko rekla je da  je glavni uzrok privatizacija.

- Prekretnica je bila brutalna. Bez tutnjave mašina, bez reči koje bi grejale, vrata fabrika su se zatvarala, a mi radnici završili na ulici - kratko je rekla.

Upitana može li se situacija oporaviti, navela je kako tekstilna industrija kakva je bila - više ne.

- Fabrike su se ugasile, nestale su. Šansu vidim za male radionice, opremljene savremenom tehnologijom i malim brojem zaposlenih - objasnila je.

Zanimalo nas je kako danas žive radnice Kamenskog nakon svega što je bilo.

- Radnice Kamenskog danas? Na mestu naše fabrike nikla je velika zgrada. Možda je ona sva od mermera, ali za nas to će uvek ostati Kamensko, simbol borbe i patnje. To nije nostalgija, to je topografija sećanja. Otvorile smo udruženje Kamensko, pretvorile bes u zanat, protest u proizvodnju, očaj u posao. Umesto ćutanja, revije koje slave vrednost, a ne trend, radimo kurseve koji dižu veštinu i samopouzdanje. Što se tiče pomoći države? Država za nas nije učinila ništa. To je možda najtačnija definicija tranzicije, vidljivost bez priznanja - ustvrdila je Đurđa Grozaj iz udruženja Kamensko za portal Dnevno.

(Telegraf Biznis)