Moć znanja nasuprot stereotipima: Zašto je budućnost građevinske industrije u rukama obrazovanih žena

U svetu inženjerstva, gde se uspeh često meri kvadratima, proračunima i čvrstinom betona, jedna Novosađanka podseća nas da su najstabilnije konstrukcije one izgrađene na poverenju, obrazovanju i međusobnoj podršci. Dušana Topalski, vlasnica arhitektonskog biroa "Profectum", dobitnica je prestižnog priznanja "Inženjerka godine za 2025".

Ova titula nije stigla samo kao potvrda deceniju i po duge uspešne karijere i kompleksnih međunarodnih projekata, već i kao glas mladih generacija koje su u njoj prepoznale autentičnog lidera. Dok vodi svoj tim kroz izazove gradilišta i urbanističkog planiranja, naša sagovornica ruši predrasude o "muškim poslovima" i dokazuje da je u STEM svetu ženska preciznost i analitičnost neizostavan ključ uspeha. U razgovoru za naš Telegraf Biznis, otkriva nam kako se gradi kultura podrške unutar ženskog tima, zašto je arhitektura dogovor između lepog i funkcionalnog, i zbog čega učenje nikada ne prestaje, čak ni kada ste na samom vrhu struke.

Teme za vas

• Priznanje "Inženjerka godine za 2025" nije samo lični uspeh, već i odgovornost prema budućim generacijama. S obzirom na to da su u žiriranju učestvovali i učenici srednjih škola, šta mislite da je to u Vašoj biografiji i ličnosti što su mladi prepoznali kao inspiraciju i što je presudilo?

Foto: Ustupljene fotografije/Dragana Dobrić

Verujem da su mladi prepoznali mogućnost da i oni mogu da budu ono što požele, kao i da se hrabrost, upornost i istrajnost isplate. I da svako od nas ima šansu da krene stepenicama ličnog razvoja bez da se osvrće na predrasude i podele na ono što nam, po nečijem mišljenju, pripada ili ne pripada. To i jeste cilj inicijative "Inženjerka godine" - da svaka od nas 10 inženjerki kroz lične priče pokaže da je sve moguće ukoliko to želimo, da damo primer mladim ženama da ostvarenje naših snova pre svega zavisi samo od nas.

• Već 16 godina ste na čelu sopstvenog arhitektonskog biroa "Profectum" iz Novog Sada. U svojoj biografiji ističete da ne gradite samo objekte, već i "kulturu poverenja i međusobne podrške ženama". Kako taj model izgleda u praksi i koliko je teško održati takav ekosistem u građevinskoj industriji koja se često percipira kao "muški svet"?

Kaže se da "sve kreće iz kuće". Tako sam i ja u svojoj "kući" odnosno firmi gradila odnose koji se zasnivaju na poverenju, podršci, pouzdanosti, sigurnosti i ličnom primeru vere u sebe. Kada su se te žene osnažile u ovoj kući, kada su dobile profesionalnu i ljudsku podršku i shvatile da su spremne da se suoče sa svim onim što ih čeka na "gradilištu", niko nije dovodio u pitanje njihovu pripadnost tom poslu, tom zadatku.

Primerom građenja ličnog integriteta na bazi obrazovanja, stručnosti, pouzdanosti i odgovornosti pokazala sam da mogu da se nosim i upravljam izazovima koji se stave ispred mene. Pokazala sam svojim saradnicama da svaki problem ili situacija koja nas zadese ima minimum četiri rešenja i da sam uvek tu da ih rešimo. Zauzvrat sam dobila to isto, moj tim je posvećen i pouzdan i sa njima mogu da se upustim u sve što poželim, jer one veruju u mene i znaju da je dobrobit svih nas moj interes.

• Arhitektura je specifičan spoj umetnosti i inženjerstva. Kako vidite tu vezu i da li smatrate da se kreativna strana arhitekture ponekad previše naglašava nauštrb one inženjerske, tehničke i proračunske, koja je ključna za realizaciju projekta?

Foto: Ustupljene fotografije/Dragana Dobrić

Lepota arhitekture je, baš to što ste rekli, u spoju kreativnosti i inženjerstva. Mi kao arhitekte treba da radimo na oba polja podjednako. Koliko smo dobri u tome, toliko ćemo biti posebniji na tržištu. Baš zato, a da bi se odgovorilo na zahteve tržišta i potrebe kupca, u našem birou na jednom projektu ne radi samo jedan arhitekta, već više nas. Pokazalo se da je uspešnost rešavanja jednog zadatka utoliko veća kada ga radi više glava. U praksi to izgleda tako da se najkreativniji od nas ili onaj ko je u naletu inspiracije bavi dizajnom, a mi ostali pratimo tu ideju i inženjerski odgovaramo na zadatak.

Arhitektura je dogovor između lepog, funkcionalnog i održivog. Sva tri aspekta treba da budu u miru jedan sa drugim da bi korisnik prostora ili objekta bio srećan, zdrav i bezbedan.

Srećan jer svoj život provodi u prostoru koji ga inspiriše i motiviše da kvalitetnije živi i radi. Zdrav jer je vođeno računa da materijali, vazduh, voda, zemlja budu dobri i očuvani. I bezbedan jer je neko pazio da ti prostori i objekti budu stabilni i upotrebljivi.

• Inicijativa ima za cilj da inspiriše devojke, posebno učenice u srednjim školama, da biraju STEM studije. Podaci kažu da je u Srbiji procenat studentkinja u IKT sektoru veći nego u EU (29%). Šta biste danas rekli jednoj maturantkinji koja se dvoumi da upiše Fakultet tehničkih nauka jer se plaši da je to "pretežak" ili "neženstven" poziv?

Rekla bih joj da uzme život u svoje ruke i da donese odluku da studira to za šta je zainteresovana. Strahovi da li ćemo biti odbačeni, ismejani, nepripadajući, samo nas koče. Svaka od nas ima svoje strahove. Treba ih samo prigrliti i zahvaliti im se što brinu o nama i ići dalje u svoje odluke. Obrazovanjem i ličnim integritetom mladi će sebe najbolje zaštiti i stvoriti utemeljene vrednosti koje niko ne može da ospori. STEM traži mlade žene kako bi one svojom preciznošću, temeljnošću, analitičnošću upotpunile mušku odlučnost, jednostavnost i predusetljivost.

• Koliko se arhitektura i projektovanje promenilo od trenutka kada ste Vi počeli studije do danas, i koje nove veštine današnji mladi inženjeri moraju da poseduju?

Srž arhitekture se nije promenila. Ona je tu da bude u funkciji korisnika, čoveka, životinja, prirode. Način na koji se arhitektura danas radi odnosno način na koji se danas projektuje se promenio. Trenutne promene u sistemima digitalizacije umnogome su unapredile našu profesiju. Povećala se efikasnost realizacije projekata, preciznost u dostavljanju podataka sa terena, dostupnost informacija za prethodne analize i sve ostalo što mašina, softver i AI može da uradi umesto nas. Ono što se nije promenilo jeste fundamentalno znanje i iskustvo koje je neophodno da bi se svi ovi alati koristili kako treba.

Verujem da će budućim generacijama biti lakše da svoje ideje realizuju brže ali bez studijskog obrazovanja svi ti alati su neupotrebljivi. Moj odgovor na pitanje šta mladi inženjeri moraju da poseduju jeste dobro usvojeno osnovno i studijsko obrazovanje, sve dalje je nadogradnja.

• Kao žena koja vodi projekte, često ste na terenu. Da li ste se na početku karijere susretali sa predrasudama na gradilištima i da li se taj odnos prema ženama inženjerkama u Srbiji promenio u poslednjih deceniju i po?

Foto: Ustupljene fotografije/Dragana Dobrić

Odlasci na teren su naša svakodnevnica. Susretanje sa majstorima, šefovima gradilišta, investitorima, geometrima i svim ostalim strukama i učesnicima u procesu za mene je i danas izazov. Da li ima predrasuda i da li ih osetim, da naravno. Od momenta kada sam shvatila da ne mogu ja da menjam stavove, mišljenja i predubeđenja ljudi oko sebe sa mene je spao neverovatan teret. Jednostavno sam počela da menjam sebe i svoj pristup.

Radim na tome da budem dobro pripremljena i informisana, da budem sigurna u sebe i svoj rad, da znam da mogu da pogrešim ali da znam da mogu i da nađem rešenje. Sve je to deo iskustva. Isto tako znam da i druga strana može da bude nesigurna, da ima strah od autoriteta (pogotovo ženskog), da skriva neke prethodne greške i da svoji ponašanjem koje nije primereno to pokuša da sakrije.

Preporuka za mlade inženjerke, ako niste sigurne i osećate se neprijatno na gradilištu sa velikim brojem muškaraca, povedite i vi jednog muškarca sa sobom (kolegu ili saradnika).

• Koji je to projekat u Vašoj dosadašnjoj karijeri na koji ste najponosniji i koji je zahtevao najviše te inženjerske mašte da bi se realizovao?

Za deceniju i po karijere projekata je bilo dosta, većina je nosila svoju neku posebnost. Izdvojila bih posao koji sam radila u Moskvi. Projektantski je bio izazovan, tražio je snalažljivost za prikupljanje podataka sa terena jer sam u tom trenutku radila u Srbiji. Naime, zadatak je bio da pripremi projekat za izvođenje svih kamenopolagačkih radova za dve rezidencijalne vile koje su se istovremeno gradile u Moskvi.

To je značilo da snimim izvedeno stanje, da pripremim kamene elemente za sečenje, za transport i na kraju ugradnju. Nalog i instrukcije za uzimanje mera sa terena davala sam kolegama na osnovu fotografija koje su mi slali. Dešavalo se da uočim da mere koje su poslali nisu dobre, da baš nisu bili vešti u tome i da sam trebala da nađem način da ih usmerim kako da uzimaju mere i kako da ih dostave. Na tim projektima sam, recimo, naišla na ogromne predrasude u muško - ženskim odnosima, borba je bila svakodnevna.

Kada bih dobila mere sa terena, iste sam morala dobro da analiziram i da pripremim gradilište na "papiru". Kamen kao materijal je veoma skup i svaka greška košta. Sama činjenica da sam radila jedan kamin gde je cena kvadrata kamena koštala preko 2000 evra nekog bi uplašilo. Mene nije, bila sam sigurna da znam šta radim. Uglavnom, posao sam uspešno završila, rešila sve geometrijski složene zadatke (zavojna stepeništa, zavojne masivne rukohvate, uklapanje šara u kamenu na velikim površinama i dr.). Zaista sam bila srećna jer sam sebi pokazala šta sve mogu da napravim i kako da rešim probleme koji su me snalazili.

• Pored projektovanja objekata, bavite se i urbanizmom. Kako vidite budućnost naših gradova, posebno Novog Sada, i kolika je moć (i odgovornost) inženjera da urbane sredine učine humanijim i boljim za život?

Budućnost gradova u Srbiji nije baš najsvetlija. Moram da kažem da se urbanističkom planiranju prilazi neoprezno i pod uticajem spoljnih faktora koji nažalost nisu u struci. Verujem da kada bi kolege koji se bave planovima, dobili dozvolu i mogućnost da rade po pravilima struke, po meri čoveka i prirode, naši gradovi bi imali potencijal za svetlom budućnošću. Inženjeri i urbanisti imaju neverovatnu moć i kapacitete da učine naš prostor i život lepšima, ali nažalost to nekada nije isplativo i finansijski opravdano za investitore.

Foto: Ustupljene fotografije/Dragana Dobrić

Srbija je moćna i bogata zemlja jer ima moćne i znanjem bogate inženjere. Inicijativa "Inženjerka godine" je to najbolje pokazala. Samo onih deset žena koje su

odabrane kao finalistkinje, govori koliko smo moćni. Sve i jedna finalistkinja je fenomenalna, svojim znanjem, umećem, elokventnošću, harizmatičnim pristupom profesiji. Kada bi samo nas deset dobile zadatak da učinimo život u Srbiji lepšim i lakšim tako što bi implementirale svoje inženjerske veštine, verujem da bismo napravile čudo. A zamislite šta bi se dogodilo kada bi se ohrabrile i druge žene kao mi i ušle u inženjerstvo?

• Kao nosilac titule za 2025. godinu, postajete neka vrsta ambasadorke struke. Kakvi su Vaši planovi za narednu godinu, kako na poslovnom planu u birou "Profectum" tako i u pogledu promovisanja inženjerstva među mladima?

Ovom prilikom htela bih da se zahvalim inicijativi "Inženjerka godine", Privrednoj komori Srbije i Siemensu, kao i kompanijama Comtrade i Xiaomi, jer su prepoznali koliko je važno podržati žene da uđu u inženjerske vode i da kroz naše primere ohrabre mlade, buduće inženjerke. Dobila sam veliki i ozbiljan zadatak. Radiću na tome da budem dobra ambasadorka svoje struke i inženjerstva.

Planovi za narednu godinu su da se uspešno snađem u trenutnim društvenim okolnostima i da ostanem prisutna na tržištu. Nalazimo se u velikim izazovima na koje, nažalost, kao pojedinac ne mogu da utičem. Mogu da utičem na to da ću se truditi da nastavim da stručno radim svoj posao i da svom timu obezbedim dovoljno posla. Lično, baviću se i studiranjem. Ove godine sam upisala MBA studije na matičnom Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Tako da ću i tom ličnom odlukom, da nastavim školovanje, dati okolini dobar primer da se sa obrazovanjem nikada ne staje i da nam to jedino daje sigurnost u budućnosti.

(Telegraf Biznis)