Potrošnja je način proizvodnje identiteta, a ideja sreće kao trajnog zadovoljstva nije savremeno iskustvo
U vremenu u kojem se sreća sve češće predstavlja kao projekat, zadatak ili roba, psihoterapeut Milan Damjanac u svojoj novoj knjizi „Još ovo ti fali za sreću“ precizno secira jednu od ključnih nelagoda savremenog čoveka - osećaj da, bez obzira na postignuća, uvek nešto nedostaje. Između kriza, ubrzanog tempa života i imperativa stalnog samopoboljšanja, sreća se pretvara u obavezu, a nezadovoljstvo u lični neuspeh.
U ovom intervjuu razgovaramo o tome kako potrošnja postaje način proizvodnje identiteta, zašto ideja trajne sreće više ne funkcioniše, kako konzumerizam oblikuje naše unutrašnje živote i da li nam je za smisleniji život potrebno „još nešto“ - ili zapravo mnogo manje nego što mislimo.
Teme za vas
Počinje naplata putarine na obilaznici oko Beograda: Evo i kada
Ovo je SUMA koju Amerika mora da plati za Grenland: Iznos je VRTOGLAV
Tvoja nova knjiga „Još ovo ti fali za sreću“ već samim naslovom zvuči kao dijagnoza savremenog čoveka. O čemu knjiga zapravo govori i kome je pre svega namenjena?
-Knjiga govori o savremenom čoveku koji ima sve više izbora, informacija i mogućnosti, a sve manje unutrašnje stabilnosti i orijentacije. U knjizi se govori o tom osećaju praznine, o osećaju da stalno nešto nedostaje, čak i onda kada su osnovne egzistencijalne potrebe zadovoljene. Taj manjak nije konkretan i ne može se lako imenovati, ali se stalno oseća kao pritisak da treba još nešto uraditi, popraviti ili dostići.
Knjiga je namenjena ljudima koji su funkcionalni, često uspešni, obrazovani i aktivni, ali iscrpljeni potrebom da stalno rade na sebi. Onima koji ne pate zbog jednog problema, već zbog trajnog osećaja da nikada nisu dovoljno srećni, ispunjeni ili „na pravom mestu“. To nije knjiga o tome kako biti srećan, već o tome zašto je sreća postala obaveza i zašto nas taj imperativ polako iscrpljuje, i zato je i naslov takav- uvek još nešto nedostaje za sreću. To je taj narativ koji nam uporno plasiraju, a toga nema.
Koji su bili lični ili profesionalni motivi da napišeš ovu knjigu - da li je nastala više iz terapijske prakse ili iz ličnog preispitivanja?
-Knjiga je nastala iz terapijske prakse u kojoj se stalno ponavljaju ista pitanja, bez obzira na godine, obrazovanje ili životne okolnosti ljudi. Ta pitanja retko glase "kako da rešim problem", a mnogo češće "šta uopšte radim sa svojim životom" i "zašto mi ni jedno rešenje ne donosi trajan mir i sreću".
Istovremeno, knjiga je i rezultat ličnog preispitivanja šta danas uopšte znači dobar život. Ne idealan, ne savršen, već podnošljiv i smislen. Terapijska praksa i lično iskustvo tu se ne razdvajaju, jer se i jedno i drugo odvijaju u istom društvenom i kulturnom kontekstu u kojem se stalno traži više, brže i bolje.
Na kraju smo godine koju su obeležile krize, ratovi, inflacija i nesigurnost. Kako se sve to odražava na egzistencijalne potrebe ljudi i njihovo mentalno zdravlje?
- Ove krize ne proizvode samo strah, već dugotrajno sužavanje životne stabilnosti. Ljudi sve teže planiraju unapred, budućnost postaje nejasna, a fokus se pomera na kratkoročno preživljavanje. Kada se izgubi osećaj kontinuiteta, ljudi gube i osećaj pravca.
Egzistencijalne potrebe se tada svode na sigurnost i kontrolu, dok pitanja smisla, odnosa i vrednosti odlaze u drugi plan. Mentalno zdravlje ne strada zato što ljudi previše osećaju, već zato što prestaju da vide širu sliku svog života i razloga zbog kojih se uopšte trude. Opštih vrednosti sem trke za profitom nema, pa ni smisla nema.
Da li danas ljudi više pate zbog realnih egzistencijalnih problema ili zbog stalnog osećaja da „nisu dovoljno“ - uspešni, srećni, ostvareni?
- Ta dva izvora patnje danas su duboko isprepletana. Realni problemi stvaraju pritisak, ali ideologija stalnog samopoboljšanja taj pritisak premešta unutar osobe. Ljudi ne pate samo zbog onoga što nemaju, već zbog uverenja da se ne snalaze dovoljno dobro.
Stalni osećaj da „nisu dovoljno“ postaje unutrašnji glas koji ne prestaje ni kada se objektivne okolnosti poprave. Život se više ne živi, već se stalno meri i procenjuje. Čovek postaje projekat koji nikada nije završen, večito nedovoljno dobar, a nove potrebe se stalno proizvode. Stalno jurimo nešto novo verujući da će to ispuniti rupu u nama. Neće. Cela masovna industrija prodaje služi tome da nas učini nesrećnima, a nesrećan i usamljen čovek je idealan potrošač, stalno u potrazi, stalno loše.
Praznici su tradicionalno vreme radosti, ali i pojačanog konzumerizma. Kako iz ugla psihoterapije izgleda taj pritisak da se sreća kupi?
- Iz ugla psihoterapije, taj pritisak izgleda kao pokušaj da se egzistencijalni nedostatak reši spolja. Praznici pojačavaju ideju da bi „sada trebalo da budemo srećni“, a kada se to ne dogodi spontano, pokušava se nadoknaditi kupovinom, putovanjima i stalnom aktivnošću.
Viktor Frankl je pisao da kada čovek izgubi smisao, on počinje da traži distrakciju kroz uživanje. Ne zato što je uživanje samo po sebi problem, već zato što preuzima ulogu koju ne može da nosi. Uživanje tada postaje zamena za prazninu.
Kupovina ne služi zadovoljenju potrebe, već regulaciji nelagodnosti. Ne kupuje se radost, već kratkoročno olakšanje. Problem nije u darovima, već u očekivanju da će potrošnja proizvesti smisao, sreću, bliskost ili mir. Ta očekivanja ostaju neispunjena, pa praznici često završe umorom i razočaranjem. Sve više kupujemo status i identitet, i to, naravno- tuđi. Sve više ličimo jedni na druge.
Ako se oslonimo na kritiku konzumerizma Žana Bodrijara, da li bismo mogli reći da danas ne trošimo da bismo zadovoljili potrebe, već da bismo proizveli identitet i iluziju sreće?
- Da. Potrošnja je danas način proizvodnje identiteta. Ne kupuje se zbog funkcije, već zbog značenja i poruke o tome ko smo ili ko bismo želeli da budemo. Problem je što takav identitet nema stabilnost niti ikakav dublji smisao.
Iluzija sreće traje kratko i zahteva stalno obnavljanje. Umesto zadovoljenja, javlja se iscrpljenost. Umesto smisla, osećaj praznine koji se pokušava popuniti sledećom kupovinom. Na kraju, mi kupujemo "fiks", i stalno se vraćamo po još, pošto se unutrašnja praznina ne da zatrpati.
U naslovu knjige implicitno stoji pitanje - šta nam to zapravo fali za sreću? Da li je uopšte u pitanju „još nešto“ ili pre „nešto manje“?
-U većini slučajeva, u pitanju je nešto manje. Manje zahteva, manje stalnog samonadzora, manje poređenja. Manje potrebe da se život neprestano opravdava.
Ljudi danas ređe pate zato što nemaju dovoljno, a češće zato što ne znaju gde da stanu. Gubi se osećaj mere, a bez mere nema ni zadovoljstva, nema ni vrednosti, nema ni hijerarhije prioriteta, i nema ni sopstvenog identiteta, kritičke misli ni mira. Sreća ne može da traje, ali smislen život koji stvara zadovoljnig čoveka - može.
Možemo li danas uopšte biti srećni u klasičnom smislu te reči ili bi trebalo da redefinišemo šta sreća znači u savremenom svetu?
-Klasična ideja sreće kao trajnog zadovoljstva više ne odgovara savremenom iskustvu. Ono što je realnije jeste govoriti o stabilnosti, smislu i sposobnosti da se podnese nelagodnost. Bojim se da mi pod srećom podrazumevamo stalno osećanje uzbuđenja i ispunjenosti "fiksom", kao drogom.
Sreća, kada se pojavi, nije stanje koje traje, već trenutak koji ima težinu jer je ukorenjen u načinu života. Ona nije cilj, već nuspojava smislenog života i nekog puta koji vodi ka cilju.
Koje psihološke i poslovne trendove vidiš u narednoj godini - hoće li ljudi više tražiti stabilnost, smisao ili brza rešenja?
-Tražiće sva tri, ali će brza rešenja dominirati jer nude trenutno olakšanje. Istovremeno, raste i tiha potreba za stabilnošću i smislom, naročito kod ljudi koji su već iscrpljeni stalnim prilagođavanjem.
To će stvoriti jasan raskol između površnih ponuda i sporijih, dubljih procesa koji zahtevaju vreme i preuzimanje odgovornosti.
Ako gledamo nekoliko godina unapred, da li kao društvo idemo ka boljem mentalnom zdravlju ili ka dubljoj kolektivnoj anksioznosti i iscrpljenosti - i šta može napraviti razliku?
-Bez ozbiljnog preispitivanja vrednosti, idemo ka dubljoj iscrpljenosti. Razliku ne prave aplikacije, saveti i tehnike, već promena odnosa prema radu, uspehu, vremenu i granicama.
Mentalno zdravlje nije individualni projekat, već društveni pokazatelj. Bez promene okvira u kojem živimo, individualni napori ostaće nedovoljni. Ne možete celo društvo zasnovati na logici profita, ubiti ljudsku kreativnost i dokolicu, odnose i bliskost, a očekivati zdrave ljude. To ne može.
(Telegraf Biznis)
Povezane vesti
Moć znanja nasuprot stereotipima: Zašto je budućnost građevinske industrije u rukama obrazovanih žena
Zaposleni u Hrvatskoj masovno prijavljuju toksične šefove: "Sve što drugima prolazi, meni se zamera"
"Bilo nam je ZABRANJENO da idemo do WC-a": Bivša radnica podelila stravično iskustvo iz poznate prodavnice
Kako perfekcionizam uništava vašu produktivnost i sreću: Lekcije iz knjige Rafaela M. Bonelija
Video: Privredna komora Srbije (PKS) i Kancelarija za IT i eUpravu potpisale Sporazum
Telegraf Biznis zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
Stupila na snagu nova pravila na bankomatima! Podizanje novca u Italiji više neće biti isto
Čistačice više ne naplaćuju po satu: Pronašle su novu formulu sa kojom puno više zarade
Doneo tri bureta puna kovanica i blokirao banku! Bugarin čuvao ušteđevinu u levima, brojali satima da mu zamene u evre
