Cene rastu, a EU prima teži udarac od SAD i Kine: Pravi problem nisu Tramp, Putin i Iran

Jučerašnja reakcija američkog obvezničkog tržišta na objavu američkog predsednika o mogućim pregovorima s Iranom bila je, blago rečeno, suzdržana. Tržište, koje se s razlogom smatra najracionalnijim i najinformisanijim segmentom globalnog finansijskog sistema, nije reagovalo kao da zaista veruje u brzu deeskalaciju globalnog geopolitičkog haosa Donalda Trampa, tj. nije im bilo dovoljno to što je de fakto otkrio da je veoma zabrinut.

Prinosi na američke državne obveznice jedva su se pomerili, ostali su znatno iznad nivoa pre oružanog sukoba. Drugim rečima, kapital koji upravlja trilionima dolara ostao je veoma zabrinut, nije poverovao predsedniku da je geopolitički rizik trajno smanjen njegovom jednostranom objavom pregovora. Ako američka obveznička tržišta i dalje strepe za Sjedinjene Države, koliko bi zapravo trebalo da budu zabrinute političke elite koje vode Evropsku uniju?

Teme za vas

Naime, politički establišment Evrope neprestano emituje samo veoma zabrinute poruke, pri čemu izostaje ozbiljna javna rasprava o fundamentalnom problemu svih članica Unije, a to je pitanje kako je uopšte došlo do toga da su cene goriva otprilike dvostruko više nego u SAD-u, a električne energije trostruko u odnosu na NR Kinu, što nema veze s Iranom i Rusijom, nego s javnim politikama članica i, naravno, antitalentom Evropske komisije za brigu o istinskim interesima Evropljana.

Donald Tramp / Foto: Tanjug/AP

Jedno od geostrateških pitanja današnjice više nije hoće li doći do novog energetskog šoka, on je tu i neće "iseliti", još neko vreme, nego kome će najteže pasti poskupljenja. Istina je prozaična i tužna za EU: Evropska komisija zapravo se odnosi veoma pasivno prema razlici u težini udara koje će osetiti Evropljani u odnosu na Amerikance ili Kineze, kao da smatra da su evropski poreski obveznici stvoreni da nose osetno veće terete nego ostali, kako bi politička nomenklatura EU mogla da propoveda lepe političke ideologije.

Razlike u cenama koje se otvaraju između velikih globalnih ekonomskih blokova nisu tek statističke, nego strateške. U Sjedinjenim Državama cena benzina trenutno se kreće oko 0,85 evra po litru, dok domaćinstva električnu energiju plaćaju približno 0,15 do 0,18 evra po kilovat-satu. Kina, iako zavisna od uvoza, koristi instrumente državne kontrole kako bi amortizovala šokove: gorivo se drži oko 1,2 do 1,3 evra po litru, a cena električne energije za domaćinstva ostaje na nivou od oko 0,07 do 0,10 evra po kilovat-satu. Dakle, i Kinezi i Amerikanci dobro znaju da su, recimo to narodski, Evropljani kod svake krize više "u banani". A šefica Komisije non-stop ponavlja, drugi mandat zaredom, da smo na potpuno ispravnom putu.

Evropski podaci, ako se uporede s američkim i kineskim cenama, deluju kao da pripadaju nekom drugom ekonomskom univerzumu — onom birokratsko-etatističkom. Prosečna cena električne energije u Evropskoj uniji iznosi oko 0,26 evra po kilovat-satu, s tendencijom rasta u uslovima skupljeg gasa. Nemačka, kao industrijsko srce kontinenta, već sada plaća oko 0,38 do 0,40 evra po kilovat-satu, dok se cena benzina kreće oko 1,8 do gotovo 2 evra po litru. Španija je nešto povoljnija, ali i dalje daleko iznad nivoa koji važe u SAD ili Kini, pri čemu razliku dodatno ublažava državnim subvencijama.

Ako se te nominalne razlike prevedu u procente, slika postaje još dramatičnija. Cena benzina u Nemačkoj viša je od američke za približno 110 do 130 odsto, dok je španska viša za oko 90 do 105 odsto. Kina, uprkos državnoj kontroli, i dalje ima cene goriva više od američkih za oko 40 do 55 odsto, ali istovremeno uspeva da zadrži znatno nižu cenu električne energije. Upravo kod struje razlike postaju strateški ključne: prosečna cena električne energije u EU viša je od američke za oko 60 do 75 odsto, dok je u Nemačkoj čak 120 do 150 odsto viša. U poređenju s Kinom razlike su još radikalnije, jer je evropska struja skuplja i do 160 do 250 odsto, a nemačka i do 300 odsto. Ursula fon der Lajen, naravno, ništa ne govori o tome da nakon njenog dugog mandata Unija nema šta da priča o energetskoj konkurentnosti, možda i elementarnoj bezbednosti, piše Jutarnji.

Ursula fon der Lajen / Foto: Tanjug/ Jadranka Ilić

Bilo kako bilo, možemo se mi svi zajedno svaki dan znojiti kao radni konji koji izvlače drvo s nepristupačnih strmina, ali ovu razliku u cenama ne možemo dugoročno amortizovati ni produktivnošću ni tehnološkim napretkom; ona nas nužno vodi u pad konkurentnosti, smanjenje investicija i dalju deindustrijalizaciju, što je sve zajedno preludijum za novi talas još razornijih evropskih političkih populizama od ovih kojima svedočimo barem do 10 do 15 godina, piše ghrvatski portal. Samo ako, recimo, pomislimo koliko su evropski građani izloženi volatilnosti cena gasa, jasno je da jesmo u drami, ali su i dalje svi koji tvrde da postoji racionalniji pristup prema ruskim energentima ili podli agenti Putina ili pak naivne budale, dok je "Velika vizionarka", valjda nepogrešiva, spremna za još jedan mandat?

Strukturno visoke cene energije u EU rezultat su pre svega masivnog fiskalnog i regulatornog opterećenja koje nema veze s tržišnom cenom sirovine. U Nemačkoj su porezi, akcize i razne naknade činili i do 55 odsto konačnog računa za struju i pre krize, dakle, čak i uz jeftin ruski gas, evropski potrošač plaćao je znatno više od Amerikanca ili Kineza. Na to se nadovezuju naknade za finansiranje obnovljivih izvora, koje se prebacuju direktno na račun, troškovi CO₂ kvota kroz EU ETS, kao i enormni mrežni troškovi koje snosi krajnji korisnik. Paradoks je brutalan: EU je imala geopolitički privilegovan pristup jeftinom ruskom gasu, strukturno povoljnijem od američkog LNG-a koji zahteva skupu likvefakciju i transport, ali ga je sopstvenim nametima i regulacijom uspela da pretvori u skupu energiju. Nakon 2022. nestala je i ta sirovinska prednost, ali porezi i nameti ostali su netaknuti ili su rasli. Evropski potrošač danas, dakle, plaća i skuplje gorivo i isti fiskalni aparat, a Ursula fon der Lajen govori redom o uspesima.

Foto: Middle East Images/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Aktuelna razlika u cenama energije nije samo ekonomski indikator, nego pre svega simptom političke patologije. Razlika u cenama u osnovi pokazuje ko to globalno barem pokušava da kontroliše sopstvenu sudbinu, a ko živi u ideološkim deluzijama, pa se nužno prilagođava tuđim odlukama.

U svetu u kojem obvezničko tržište već sada upozorava na duboki skepticizam prema brzom rešenju krize između SAD-a i Irana, političko ignorisanje pukih cena koje vidimo na benzinskim pumpama može se pokazati kao pakleno skupa greška — skuplja od ovih astronomskih cena. Visoke cene goriva ne leče se državnim subvencijama, tj. novcem poreskih obveznika, nego strukturnim merama, kao i preskakanjem ideoloških jaraka tamo gde je to potrebno.

Dodajmo da jučerašnja reakcija američkog obvezničkog tržišta na objavu Trampa zapravo jeste neka vrsta prezrivog odbijanja da svi trče kao krdo bez razmišljanja kada MAGA-predsednik izvede neki od verbalnih PR-udaraca. Prinos na referentnu desetogodišnju američku državnu obveznicu spustio se tek marginalno, s nivoa oko 4,38–4,39 odsto na približno 4,33–4,35 odsto, dakle za svega 4 do 6 baznih poena.

Dvogodišnji prinosi takođe su pali minimalno, za nekoliko baznih poena, dok su dugoročni prinosi ostali čvrsto iznad nivoa zabeleženih pre eskalacije sukoba. Inflaciona očekivanja, merena kroz desetogodišnje inflacione svopove, skliznula su tek blago, s oko 2,5 na približno 2,4 odsto.

Sve najnovije informacije o situaciji na Bliskom istoku pratite u našem specijalnom blogu.

(Telegraf Biznis/Jutarnji.hr)