Četrdeset šest godina bez Tita: Šta nam je Maršal ostavio u nasleđe i koliko dugo ćemo još plaćati dugove?

Na današnji dan pre tačno četrdesetšest godina preminuo je Josip Broz. Narodima i narodnostima Socijalističke federativne republike Jugoslavije ovaj osamdesetosmogodišnji starac iz Kumrovca bio je Josip Broz Tito, maršal Tito, drug Tito, prijatelj malih, borac za prava radnika i doživotni predsednik države koja je glasnim praskom nestala nedugo posle njegove smrti.

Mnoge generacije koje su se rodile i stasale u doba SFRJ i danas se sa setom sećaju "dobrih starih vremena" i "lepe naše Juge" kada se dobro živelo i nije se imala briga na svetu.

Teme za vas

Ipak, činjenici da period vladavine Maršala nije sasvim bio vreme u kojem su svi imali ista prava i dostojanstven život, svedoče dokumenti i ekonomski pokazatelji koji slikaju mnogo kompleksniju sliku.

Foto: ELVIS BARUKCIC / AFP / Profimedia

Privredni rast nakon Drugog svetskog rata, koji se često pripisuje partijskom rukovodstvu, bio je zapravo rezultat prelaska na mirnodopsku ekonomiju, primene novih tehnologija i masovnih infrastrukturnih projekata, što je bio trend u većini evropskih zemalja tog vremena.

Međutim, taj razvoj imao je svoju cenu. Mit o tome da se u Jugoslaviji nije živelo na dug demantuju podaci o spoljnom dugu koji je od 1961. do 1981. godine porastao sa nekoliko stotina miliona na 16 milijardi dolara. Ovaj neodrživi trend doveo je do toga da Jugoslavija 1982. godine, daleko od očiju javnosti i sa strogo kontrolisanim medijima, prizna stranim kreditorima da ne može da servisira svoje obaveze, što je de fakto bio ekonomski bankrot.

Život na bonove i odlazak "trbuhom za kruhom"

Kriza je osamdesetih godina ogolila sistem. Nestašice goriva rešavane su sistemom "par-nepar" i uvođenjem bonova (40 litara mesečno po automobilu), dok su sa polica prodavnica nestajali kafa, ulje, šećer i brašno.

Ni slika o punoj zaposlenosti nije bila sasvim tačna.

Foto: Keystone Pictures USA / Zuma Press / Profimedia

Emigracija je postala nešto poput javne tajne. Kada su granice otvorene sredinom šezdesetih godina, skoro milion Jugoslovena otišlo na rad u zapadne zemlje, "trbuhom za kruhom".

Zvanična stopa nezaposlenosti kretala se između 9 odsto i 13 odsto, da bi pred raspad zemlje narasla na preko 15 odsto, sa više od milion ljudi na biroima za zapošljavanje.

Iako su mediji o tome ćutali, i u prvi plan gurali udarnički duh i polet, tokom vladavine Tita i Partije zabeleženi su brojni štrajkovi (poput onog u brodogradilištu Uljanik 1967. godine), gde su radnici protestovali zbog neisplaćenih plata u sistemu koji je zapravo samo nominalno bio njihov.

Bogatstvo: Državni luksuz protiv privatnog dinara

Pitanje bogatstva u SFRJ uvek počinje od Tita. Luksuz u kojem je on živeo a koji je uključivao rezidencije širom zemlje, ostrvo Brioni, jahtu "Galeb" i sopstvenu avio-flota, nije bio privatna svojina, već državni resurs pretvoren u lični komfor.

Foto: Profimedia/Corbis

Iako lice radničke klase i njoj svojstvene skromnosti, Tito je bio apsolutno nedodirljiv zbog neograničenog pristupa državnoj moći i trezorima.

Zlatne rezerve i gorka zaostavština

Jugoslavija je bila ozbiljan igrač na tržištu zlata zahvaljujući rudniku Bor, koji je državi godišnje isporučivao između 600 i 900 kilograma zlata. U trenutku raspada, zemlja je imala 46,1 tonu zlata deponovanog u Bazelu. Interesantno je da je 2013. u Titovom sefu (Depo 555) pronađeno 30 kg zlata i predmeti porodice Karađorđević, koje je posleratna vlast prisvojila.

Danas, decenijama nakon Titove smrti, tragovi te ekonomije i dalje su vidljivi u budžetima bivših republika. Srbija i dalje otplaćuje nasleđene dugove prema Svetskoj banci, Pariskom klubu i Kuvajtu. Na kraju septembra prošle godine, taj dug je iznosio 815,86 miliona evra, a poslednje rate Jugoslavije biće isplaćene tek 2041. godine.

Zlatne rezerve i luksuzne rezidencije bile su ogledalo moći SFRJ, ali nedovoljne da spreče krah sistema koji je, kako se ispostavilo, decenijama trošio više nego što je stvarao.

Foto: Arhivska fotografija Muzeja Jugoslavije

U jednom obraćanju okupljenim građanima tokom obeležavanja 1. maja 1979. godine, dok su iz mase dopirali uzvici "mi smo Titovi, Tito je naš", predsednik SFRJ je, na nemuštom srpsko-hrvatskom jeziku, rekao sledeće:

"Dozvolite mi da vam čestitam 1. maj, praznik radnog naroda socijalističke Jugoslavije. Jednom rečju, da bude novim generacijama bolje, koji će nam moći reći hvala našim precima koji su nam to stvorili. Živeli".

Sada nam ostaje pitanje, možemo li zaista reći hvala i šta su nam to Tito i Partija storili što i danas, četrdesetšest godina nakon njegove smrti, još uvek stoji i pomaže narodima i narodnostima sada već bivše države u borbi za ostanak?

(Telegraf Biznis)