Sećate se VHS kaseta? Jugoslavija je htela svoj video-rekorder, ali je veliki plan ugašen u Nišu

Danas je dovoljno nekoliko dodira ekrana da biste pogledali gotovo bilo koji film, ali sredinom osamdesetih stvari su izgledale potpuno drugačije. VHS kasete i video-rekorderi postajali su predmet želje u jugoslovenskim domovima, video-klubovi su počinjali da menjaju način na koji se gledaju filmovi, a veliki svetski proizvođači elektronike vodili su žestoku borbu za kupce.

U takvoj atmosferi postojala je i ideja da Jugoslavija dobije sopstveni video-rekorder.

Teme za vas

Iza projekta nije stajao bilo ko, već Elektronska industrija Niš, jedan od simbola domaće industrije i kompanija čiji su televizori, radio-aparati i druga elektronika decenijama bili prisutni u domovima širom zemlje.

Međutim, plan nikada nije stigao do kupaca.

"Skupo je i neisplativo"

Zanimljiv trag o ovom gotovo zaboravljenom projektu sačuvan je u štampi iz 1986. godine.

Kako prenosi arhivski portal Yugopapir, u prvom broju sarajevske revije "Film" našla se i vest o odluci Elektronske industrije Niš da prekine istraživanja vezana za razvoj prvog jugoslovenskog video-rekordera.

Objašnjenje je bilo kratko i brutalno jasno - "skupo je i neisplativo".

Tako je, praktično u trenutku kada su video-rekorderi postajali jedan od najpoželjnijih komada elektronike, ugašena ideja da se uređaj domaćeg porekla nađe pored jugoslovenskih televizora.

Iz sačuvanog arhivskog zapisa nije moguće pouzdano utvrditi dokle je razvoj stigao, niti kako je planirani uređaj trebalo da izgleda. Zato bi bilo pogrešno govoriti o gotovom modelu koji je samo čekao početak proizvodnje.

Ali sama činjenica da su istraživanja postojala govori mnogo o ambicijama tadašnje domaće elektronske industrije.

Niš je tada bio elektronski gigant

Danas je možda teško zamisliti razmere koje je svojevremeno imala Elektronska industrija Niš.

Još početkom sedamdesetih dokumenti Svetske banke govorili su o industrijskom sistemu koji je obuhvatao desetine fabrika i imao velike planove za dalji rast.

EI je tokom narednih decenija postao jedno od najprepoznatljivijih imena jugoslovenske elektronike. Televizori sa oznakom EI Niš bili su deo svakodnevice brojnih porodica, dok je kompanija proizvodila širok spektar elektronske i telekomunikacione opreme.

Zbog toga ideja o domaćem video-rekorderu nije bila samo neobična tehnološka avantura. Dolazila je iz industrijskog sistema koji je već imao proizvodnju, stručnjake i ogromno tržište.

Problem je bio što se svet potrošačke elektronike ubrzano menjao.

VHS je menjao način na koji gledamo filmove

Osamdesete su bile vreme velike ekspanzije kućnog videa. Mogućnost da film gledate kada želite, da snimite televizijski program ili pozajmite kasetu predstavljala je tada malu revoluciju.

I Jugoslavija je bila deo tog talasa. Video-rekorder je postajao statusni simbol, kasete su menjale vlasnike, a video-klubovi će ubrzo postati sastavni deo života generacije koja je odrastala krajem osamdesetih i tokom devedesetih.

Domaći proizvođači elektronike pokušavali su da pronađu svoje mesto u tom novom svetu.

Koliko je tržište već bilo ozbiljno pokazuje i podatak da su jugoslovenski časopisi specijalizovani za video-tehniku testirali uređaje dostupne domaćim kupcima. Među domaćim imenima pojavljivala se, između ostalih, i Iskra.

Upravo zbog toga odluka iz Niša danas zvuči još zanimljivije. EI je očigledno procenio da računica za sopstveni uređaj jednostavno ne postoji.

Četiri reči koje su presudile projektu

"Skupo i neisplativo" možda je najkraći mogući opis problema sa kojim su se tada suočavali proizvođači koji su pokušavali da sustignu tehnološke lidere.

Razvoj uređaja bio je samo jedan deo posla. Trebalo je obezbediti komponente, organizovati masovnu proizvodnju i ponuditi cenu koja može da se takmiči sa proizvodima kompanija koje su već pravile ogromne serije video-rekordera za svetsko tržište.

Iz današnje perspektive lako je postaviti pitanje šta bi se dogodilo da je EI Niš nastavio razvoj.

Da li bi se pored televizora proizvedenog u Jugoslaviji našao i domaći video-rekorder? Da li bi uređaj mogao da pronađe kupce van zemlje? Ili bi njegova proizvodnja zaista postala preskupa avantura, baš kako su procenili ljudi koji su projekat zaustavili?

Odgovore verovatno nikada nećemo dobiti. Ostao je samo mali novinski zapis iz 1986. godine sačuvan u medijskoj arhivi i četiri reči koje su stavile tačku na jednu veliku tehnološku ambiciju.

Četrdeset godina kasnije, kada VHS kasete već pripadaju nostalgiji, priča o video-rekorderu iz Niša podseća na vreme kada je domaća industrija pokušavala da drži korak sa tehnološkim svetom koji se menjao neverovatnom brzinom.

(Telegraf Biznis/Yugopapir)