Od zanata koji izumire Miloš je napravio biznis: Jedan je od najmlađih klesara u Srbiji

Već u 7 ujutru, po navici, uz omiljenu muziku i u autentičnom radnom odelu mladi klesar iz Aranđelovca Miloš Jovanović (24) dolazi u svoju radionicu u naselju Kolonija, uzima alat u ruke i prepušta se talentu koji je otkrio pre nekoliko godina.

Nakon završene Srednje ekonomske škole, upisao je dizajn i umetničku obradu kamena na Visokoj tehnološkoj školi strukovnih studija u Aranđelovcu (sada je to Akademija strukovnih studija Šumadija) i tada je, kako kaže za Priče sa dušom, saznao da mu klesarski zanat zaista „leži“.

Danas se u njegovom ateljeu u kojem stvara, a koji uskoro planira da renovira za posete kupaca, nalaze izložena unikatna dela od kamena, uveliko naručena preko instagrama. 

Među komadima od mermera koji ovih dana treba da budu isporučeni na adrese širom Srbije su i Studenički krst, zmaj iz serije Igra prestola i drugi.

„Najviše radim preko dana, dok ima svetla, a sunce greje kroz prozore. Tada sam raspoloženiji za rad, jer na kamenu sve radim rukama. S druge strane, za crtanje i pripremu šablona odvajam veče“, kaže Miloš i podseća nas kako je zavoleo kamen i klesarstvo.

„Crtanje me je uvek ispunjavalo, od najranijeg detinjstva, a po završetku srednje škole, kada kao i većina mladih nisam znao šta da radim sa svojim životom, slučajno sam video da na visokoj školi u Aranđelovcu postoji umetnički smer. Upisao sam studije i već posle nekoliko ispita shvatio da time želim da se bavim celog života, da je to sloboda koju sam čekao“, iskren je Miloš.

Iako u poslednje vreme najviše kleše u svom ateljeu, po pozivu izlazi i na teren i radi na različitim poduhvatima.

Najveći projekat za njega bila je izrada ornamenata, greda, frizova, bazisa (24 komada) za Hram Svetog Save u Beogradu.

„Ništa specifičnije do sada nisam radio. Hram je zaista najveći projekat tog tipa u Srbiji, a možda i na Balkanu. Kamen smo obrađivali u Darosavi, svaki majstor je radio samostalno, a ja sam sa 19 godina bio najmlađi među njima. Kao student prve godine radio sam rozete za hram, dok smo na trećoj godini radili ikonostas. Bilo je 10 majstora iz Bugarske, Makedonije i Srbije”, ponosan je Miloš.

„U Gračanici smo pravili spomenik za igumaniju manastira koja je tu provela 70 godina, u Dečanima lukove u u carskoj lavri, a u Dubokom potoku reljefe na podu. U Lesku, takođe na Kosovu i Metohiji, u Crkvi uspenja Bogorodice napravili smo kamenu česmu.”

„Koristim dve vrste kamena: bele mermere iz makedonskog Prilepa i grčke Kavale.”

Sa Milošem preko društvenih mreža kontaktiraju brojni ljubitelji kamena i klesarstva. Kako kaže, ono šta klijenti zamisle, on uradi u granicama svojih mogućnosti.

„Izrađivao sam male stvari, kocke 12cm x 12cm, poput suvenira i sa tim radovima sam počeo da gradim poverenje kod ljudi. Važno je da ispoštujem rok i da njima stigne sve onako kako smo se dogovorili. Malo po malo, dobijao sam sve zahtevnije upite, tako da sada zaista ima svega na spisku mojih radova.”

„Dešavalo se da ljudi ne shvataju šta kamen može da iznese, koliko šupljina i slično, pa zbog toga često moram da im objasnim da kamen nije drvo ili metal, pa da može da izdrži sve. Kamen ima neku svoju dušu do koje hoće da ide i kad pređete preko toga, on vas ozbiljno kazni”, kaže Miloš i dodaje da mu klijenti najčešće pošalju sliku predmeta koji žele da im napravi od kamena, kao i smernice, a da nakon toga slede konsultacije i početak rada.

Od alata u Ateljeu Jovanović najviše ima onog koji se koristi rukom. To su: biaks (brusilica), čekići, gleta, canajz, špicevi.

Najveća inspiracija su mu profesori sa Visoke škole u Aranđelovcu: dr Vladan Martinović i profesor Branko Bolović. Njih pamti, kako kaže, po nepresušnom znanju, profesionalnom odnosu prema studentima i, pre svega po tome što su dobri ljudi.

„U Dečane sam išao sa profesorom – mentorom Martinovićem. On me je upoznavao sa ljudima, pa su naredni poslovi krenuli na nivou preporuka i rečenice „Imam dobrog momka koji zna i hoće.” Posle dve, tri godine počeo sam samostalno da radim, napravio atelje i profil na instagramu, a ljudi su počeli da se interesuju.”

„Sa studijama sam stao na završnoj godini jer sam izgubio volju da polažem ekonomske predmete. To me nikad nije zanimalo, pa sam položio sve ono što je vezano za kamen, dizajn i obradu. Ja sam u stvari uzeo praktično znanje sa više škole i počeo da radim. Za sve što sam do sada radio niko mi nije tražio diplomu, uglavnom su bile važne recenzije, odnosno šta i gde sam do sada radio”, iskren je.

„Sada dok sam u radionici oni znaju da mi treba mir i ne prekidaju me dok stvaram”, kaže Miloš i otkriva da je prvi u familiji koji se bavi klesarstvom.

„Bez obzira na prašinu i uslove rada, nema lepšeg osećaja od pogleda u ono što sam stvorio i kojem je jedina svrha da bude lepo.“

„To je neponovljivo. Suština ove umetnosti je da budete 100 odsto usmereni, odnosno fokusirani na kamen, jer i najmanja greška može da vas košta sedam dana prethodnog rada. Zbog toga obavezno gasim telefon, puštam muziku koja mi prija i ulazim u svoj svet. Onako kako se umetnik oseća dok radi, takvu energiju prenosi u kamen”, kaže Miloš za Priče s dušom.

Od posla kojim se bavi može da živi pod uslovom da u ponudi ima i komercijalne radove, poput suvenira sa religioznim motivima i motivima iz serija (trenutno je najtraženija Igra prestola). Važno mu je da napreduje i da se razvija u svakom pogledu.

Najlepša stvar u poslu mu je sloboda i činjenica da je svrha rada sa kamenom da krajnji proizvod bude lep.

Za ovog talentovanog momka malo ko zna u gradu pod Bukuljom, jer se njegovi radovi najčešće prodaju u Beogradu.

Čak i komšinica na početku ulice u kojoj Miloš živi nije znala da nam kaže gde se nalazi njegov atelje, ali sudeći po njegovom entuzijazmu i radu Aranđelovac će ponovo dobiti epitet „grada kamena i najboljih majstora”.

(Telegraf.rs/Priče s dušom)