Pitali smo vas da li ste "žrtva" izgaranja: Više od 90% radnika u Srbiji oseća veliki stres na poslu
Termin "burnout" je prvi put ustanovljen 1974, dakle, sledeće godine se obeležava njegovih pet decenija.
Šta se promenilo od tada u korporativnom svetu? Ne mnogo toga; štaviše, za mnoge je situacija još i gora nego pre. Situaciju je dodatno pogoršala pandemija, koja je kod mnogih ljudi izazvala i depresivna stanja, povezana za izolacijom, zdravljem, ekonomskom neizvesnošću.
Drugim rečima, novi oblik sagorevanja na radnom mestu - sada se tumači kao sindrom "dugog kovida", i pogađa sve više ljudi širom sveta, a najpre Amerikance.
Prema Brukings institutu, 16 miliona radno sposobnih Amerikanaca ima sindrom "dugog kovida".
A kako je u Srbiji? U anketi smo vas pitali, da li smatrate da ste žrtva sindroma izgaranja na poslu, a ovako ste glasali:
Dakle, jasno je da većina naših radnika smatra da jeste žrtva sindroma izgaranja na poslu, njih skoro 62 odsto.
*Rezultat je izveden na osnovu preseka stanja ankete u jednom trenutku na dan 10. avgust.
Veoma mali broji zaposlenih u Srbiji, svega 5.62 dosto, kaže da nikada nije iskusilo "burnout", a više od 32 odsto ne može da razluči da li se radi baš o "burnout", ali je pod velikim stresom.
Sve u svemu, ako spojimo glasove prve dve opcije, zaključujemo da je više od 90 odsto radnika u Srbiji pod stresom, što je ogroman procenat.
(Telegraf Biznis)
Video: Tatjana je pauzirala ceo tim na 7 meseci, ali danas uči sve kako ishranom da smanjimo stres
Telegraf Biznis zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Luci.rs
Najčešće i najviše su pogođeni oni radni ljudi koji su lenjost nasledili,to ne primećuju da bi se na poslu čuvali.
Podelite komentar
Krle
Sve je to danas kilavo i razmaženo, sve im pada teško. Najlakše je kafenisati, ogovarati druge i žaliti sam sebe!
Podelite komentar
Sima
Svako unistavanje radnika u teskim uslovima,kao i u uslivima gde se mogu razboleti,na kraju placa drzava. Ovo sto rade strani investitori,kao i pojedini privatnici kod nas,vodi do toga da za desetak godina gubimo trajno radnika koji je u nehumanim uslovima unisten trajno. Dalje taj nesrecnik ostaje na teretu drzavi koja mora da se dozivotno brine o njemu,dok investitor ide dalje i trazi novu radnu snagu. Dugorocno moramo imati radnike koji ce moci da rade do penzije,jer samo tako je ekonomija odrziva,kao i drzava.
Podelite komentar