Izgubio je posao u SAD, pa se sa suprugom preselio u Španiju: Novo zanimanje promenilo im je život iz korena

Foto: Shutterstock/Eszter Szadeczky-Kardoss

Za mnoge ljude, iznenadna nezaposlenost, posebno u kasnijim godinama može biti veoma nezgodna, ali za Roberta Vebera, koji je izgubio posao menadžera objekata u SAD 2018. godine, to je bila prilika da sledi san i započne novi život u Evropi. Veber je imao 60 godina kada je neočekivano ostao bez posla, ali umesto da pokuša da nađe drugi posao u SAD, on i njegova supruga Denis Džonson odlučili su da ubrzaju svoje planove za penzionisanje i presele se u Španiju.

Međutim, umesto klasičnog odmora, oni su ubrzo započeli uspešne karijere, koje su im donele novu zaradu.

Teme za vas

- Ovo je bilo savršeno vreme da se preselimo u Evropu, nešto što smo planirali da uradimo nakon penzionisanja, ali pošto smo oboje bili nezaposleni, odlučili smo da ne čekamo. Takođe, (američki) izbori nisu prošli kako smo se nadali i mogli smo da vidimo pogoršanje političke "klime" u SAD, pa smo pomislili da pokušamo - rekao je Veber o selidbi 2018.

Par je dobro proputovao Evropom pre preseljenja, ali su odlučili da izaberu Sidžes, lep grad na severoistočnoj obali Španije, sa pogledom na Balearsko more, zbog svoje bogate kulture, pristupa Mediteranu i blizine Barselone. U početku se Sidžes pokazao kao sve što su tražili. Ipak nakon godinu dana uživanja na plažama, barovima i hrani, Veber je počeo da brine da bi svo sunčanje i opuštanje moglo postati dosadno. Tada se pojavila ideja o otvaranju prodavnice čokolade.

Veber je oduvek uživao u kuvanju i pravljenju čokolade, dok je Denis bila zainteresovana za otvaranje pekare. Par se zadovoljio nečim između: čokoladnim butikom pod nazivom Sveet Sitges koji takođe prodaje torte, pite i kolače po narudžbini.

Inspiracija je nastala u Čikagu pre nekoliko decenija kada je par naišao na stari recept za božićne karamele koji je rukom napisala Džonsonova majka. Veber je počeo da pravi poslastičarnicu za prijatelje, koji su mu rekli da treba da otvori radnju ili da prodaje poslastice, ali je u to vreme to bio njegov "kreativni izlaz" i nije želeo da to postane posao.

Godinama kasnije u Sidžesu, ideja da svoju strast pretvori u posao više nije izgledala tako daleko.

- Videti nečiji izraz lica kada proba čokoladu koja ga nosi ili kada mala deca uđu u radnju i oči im se zasvetle… to samo čini ljude srećnim, a ja volim srećne ljude - kaže Veber.

Čokolada koju Veber koristi dolazi iz Belgije i dobija se od farmera sa sertifikatom fer trgovine. On pravi većinu čokolada u butiku, uključujući bombone, tartufe i čokoladice.

Veber kaže da nastoji da minimizira uticaj na životnu sredinu.

- Prodavnica koristi zelenu struju i mi smo eliminisali plastiku iz naše ambalaže. Sve ove stvari koštaju malo više, ali su važne za mene i svet uopšte - rekao je on.

Prvobitno, par se preselio u Španiju sa "zlatnom vizom" koja daje boravak ljudima koji ulažu preko određenog iznosa u imovinu u zemlji ili preuzimaju druge finansijske obaveze. Od kada su otvorili radnju, sada imaju vize za samostalne poslove.

- Mi smo stanovnici ovde u Španiji, a ne građani. Španija ne priznaje dvojno državljanstvo sa SAD. Proces viza može izgledati zastrašujuće, veoma je orijentisan na detalje, pa ako niste dobri sa detaljima, unajmite advokata, koji je upoznat sa procesom i radi na terenu - kaže Veber.

Veber kaže da je prelazak u Sidžes bio relativno lak, iako prilično intenzivan. Par je kupio kuću u starom centru grada, nakon što je nedelju dana proveo gledajući 10 nekretnina dnevno. Smestili su se u stan sa tri spavaće sobe, dva kupatila i kancelarijom. Kuhinja je velika po evropskim standardima, sa dosta ormara i skladišnih prostora. Dnevna soba ima klizna staklena vrata koja se otvaraju na panoramski balkon.

Pregovarali su da kupe nameštaj od prodavaca imanja, kako ne bi morali da uđu u potpuno prazan dom, i koristili su međunarodnog špeditera za transport stvari iz SAD, kao što su set za spavaću sobu, trpezarijski sto i stolice, pa čak i Božićni ukrasi.

- Došli smo sa dva kofera sa odećom i ličnim stvarima, i naša dva psa, a ostalo smo kupili kada smo stigli - kaže Veber.

- Biti u centru grada nam je bilo važno, znali smo da nećemo imati auto, pa smo želeli da budemo na par minuta hoda do svega, plaža... restorana, barova, kafića, bukvalno odmah iza ugla od nas. Takođe smo dovoljno udaljeni da ne čujemosvu buku od festivala koji se dešavaju u ovom malom velikom gradu - kaže on.

Par kaže da su se zaljubili u živu kulturnu scenu Sidžesa. Ima mnogo verskih festivala, odličnu LGBTK atmosferu plus niz gej barova, klubova, hotela i posvećenih Prajd događaja.

Ipak koliko god izgledalo privlačno, u početku nije bilo lako prilagoditi se opuštenom, sporijem španskom načinu života, posebno na pauze usred dana.

- Kada smo se prvi put doselili, iako smo znali da je sve zatvoreno između 14 i 17 časova, ipak je trebalo da se naviknemo. Izašao bih da obavim neke poslove samo da bih shvatio da je sve zatvoreno. Druga stvar je bio broj praznika koji imaju ovde - istakao je on.

Španske navike u ishrani su i dalje teške za njih.

- Još uvek se nismo navikli na večeru do kasno uveče, iako je radnja pomerila naše večernje kasnije uveče, što je još uvek rano po španskim standardima. Mnogi restorani se ne otvaraju do 20 časova. a čak i tada ako odeš i zatražiš sto, oni te popreko pogledaju - rekao je on.

Još jedan izazov u ​​premeštanju i otvaranju radnje sa čokoladicama bilo je nepoznavanje jezika i snalaženje u vladinoj birokratiji. Ipak Veber kaže da je imao sreće što se suočio sa vrlo malo konkurencije u Sidžesu.

- Kada smo počeli nije bilo drugih prodavnica čokolade, iako je bilo nekoliko prodavnica koje su prodavale slatkiše poput turrona (nugata) i drugih slatkiša - istakao je on.

Dok su se život i rad u Sidžesu pretvorili u san, špica sezone je loša strana. Turisti hrle u primorsko odmaralište, saobraćaj se povećava (ali Veber sada sebe smatra lokalcem pa zna koje ulice treba izbegavati), kao i sitni zločini. Ali, kaže Veber, on to više voli nego loše strane života u SAD.

- Samo morate da poznajete svoje okruženje u vreme najvećeg kriminala, čak i ako to nije ništa kao u SAD. Pošto smo živeli u Bostonu, Čikagu i LA-u, doživeli smo velike zločine, pucnjavu, bande, pa čak i ubijanje bandi ispod prozora naše spavaće sobe u Čikagu. Srećom, oružje je ovde zabranjeno - rekao je on, prenosi CNN.

(Telegraf Biznis)