Rusi nasledili vilu od 35 miliona dolara na Bosforu, ali tražila je i država: Posle 17 godina usledio novi šok

Istorijska vila na obali Bosfora, stara gotovo dva veka i procenjena na oko 1,5 milijardi turskih lira, postala je predmet jednog od najneobičnijih imovinskih sporova u Turskoj. Za luksuznu nekretninu, koju je još 1868. godine kupio službenik ruske ambasade, zainteresovali su se njegovi naslednici, turska država i Rusija.

Posle 17 godina sudskih postupaka činilo se da je višemilionsko nasledstvo konačno dobilo vlasnike. Međutim, usledio je preokret koji je čitav slučaj vratio pred sud.

Teme za vas

Kada je priča sa nasledstvom dobila zaplet

Na obali Bosfora, u istanbulskom naselju Tarabija, nalazi se istorijska vila čija je sudbina povezana sa Osmanskim carstvom, carskom Rusijom, Sovjetskim Savezom i savremenom Turskom.

Gotovo 200 godina stara građevina, zajedno sa zemljištem površine oko 10.000 kvadratnih metara, procenjena je na približno 1,5 milijardi turskih lira, odnosno oko 35 miliona dolara prema procenama objavljenim 2025. godine.

Ipak, ono što ovu nekretninu čini posebno zanimljivom nije samo njena vrednost.

Reč je o imanju za koje su se decenijama preplitale tvrdnje različitih vlasnika, a čiji je pravni status postao toliko komplikovan da su sudovi morali da proučavaju dokumenta iz vremena osmanskih sultana, kako prenosi bugarska Marica.

Sve je počelo kupovinom iz 1841. godine

Istorija vile seže do prve polovine 19. veka, kada je Istanbul bio prestonica Osmanskog carstva.

Prema dokumentima koje su proučavali turski sudovi, nekretninu je 1841. godine od trgovca grčkog porekla Hristakija Efendije kupila Eme Landevoazen, članica francuske porodice povezane sa diplomatskim krugovima u Istanbulu.

Porodica je posedovala vilu narednih 27 godina. Potom je 1868. godine odlučila da je proda. Kupac je bio Nikola Isvečin, službenik ruske ambasade u tadašnjem Konstantinopolju. Za vilu je platio 400.000 osmanskih kuruša.

U tom trenutku niko nije mogao da pretpostavi da će kupoprodajni ugovor postati jedan od ključnih dokumenata u sudskom postupku koji će se voditi više od jednog veka kasnije.

Isvečin je vilu koristio kao privatnu rezidenciju sve do smrti 1903. godine, a onda je počela neobična istorija njenog vlasništva.

Umro je 1903. godine, a u dokumentima je pisalo da nema naslednike

Nikola Isvečin preminuo je 6. juna 1903. godine u Istanbulu. Njegovo telo preneto je u Francusku, gde je sahranjen na groblju Kokad u Nici. Međutim, u dokumentaciji o njegovoj smrti pojavila se napomena koja će kasnije postati presudna za sudbinu vredne nekretnine.

Zabeleženo je da je preminuo bez naslednika. Ta tvrdnja otvorila je pitanje kome zapravo pripada vila.

Posle njegove smrti, nekretnina je, uz odobrenje osmanskih vlasti, iznajmljena carskoj Rusiji. Koristila se za smeštaj diplomatskog osoblja i kao rezidencijalni prostor ruske diplomatske misije.

Ipak, postojala je jedna važna pravna činjenica - vila nikada nije bila zvanično upisana kao vlasništvo ruske države. U zemljišnim knjigama i dalje je figurisalo ime Nikole Isvečina.

Carstva su nestajala, a vila je ostajala

Tokom narednih decenija svet se potpuno promenio. Osmansko carstvo je nestalo, a na njegovim temeljima nastala je moderna Turska. Ruska imperija srušena je revolucijama 1917. godine. Potom je nastao Sovjetski Savez, koji se raspao 1991. godine.

Ipak, istorijska vila na Bosforu nastavila je da postoji. Njena veza sa ruskom diplomatijom bila je nesporna, ali vlasništvo nije bilo tako jednostavno.

Prilikom katastarskog evidentiranja 1950. godine, nekretnina je ponovo upisana na ime Nikole Isvečina. Čovek koji je preminuo gotovo pola veka ranije ostao je formalno povezan sa jednom od najvrednijih nekretnina na Bosforu. Upravo ta činjenica postala je osnova budućeg spora.

Četiri strane želele su isto imanje

Početkom 21. veka pitanje vlasništva ponovo je otvoreno.

Turska državna blagajna pokrenula je 2004. godine postupak, tvrdeći da Isvečin nije ostavio naslednike i da bi imovina trebalo da pripadne državi. Međutim, ubrzo su se pojavili i drugi zainteresovani.

Turska Generalna direkcija za vakufe tvrdila je da je zemljište istorijski povezano sa zadužbinom sultana Bajazita.

Ruska Federacija takođe je istakla svoja prava, pozivajući se na dugogodišnje korišćenje nekretnine za potrebe diplomatskog predstavništva.

A onda su se pojavili naslednici čoveka koji je vilu kupio još 1868. godine. Bili su to potomci Nikole Isvečina koji žive u Francuskoj. Odjednom se oko istorijske nekretnine našlo više strana sa potpuno različitim argumentima.

Porodično stablo otkrilo naslednike posle više od jednog veka

Jedan od najzanimljivijih delova slučaja odnosi se na potragu za naslednicima.

Prema pisanju turskog Ekonomima, francuska kancelarija specijalizovana za genealoška istraživanja sastavila je i overila porodično stablo Nikole Isvečina. Utvrđeno je da je rođen 1815. godine u Rusiji, kao i da je imao potomke čije su porodične linije nastavljene u Francuskoj.

Njegova supruga Jelisaveta Aleksandrovna Pestelj preminula je 1877. godine. Jedan od sinova, Aleksandar Nikolajevič, umro je 1936. godine bez dece. Drugi sin, Ivan Nikolajevič, takođe je preminuo 1936. godine, ali je iza sebe ostavio potomke.

Kroz naredne generacije porodična linija nastavila se sve do troje naslednika koji su učestvovali u sporu. To su Sedrik Lekont Isvečin, Oreli Lekont Isvečin i Žan Ivan Isvečin.

Njihovo poreklo bilo je jedan od ključnih elemenata sudskog postupka. Dokumenta koja su dokazivala porodične veze povezala su savremene francuske državljane sa vlasnikom nekretnine iz vremena Osmanskog carstva.

Posle 17 godina sud je presudio u njihovu korist

Krajem oktobra 2025. godine prvostepeni sud u Istanbulu doneo je odluku u korist naslednika. Sud je odbacio zahteve turske državne blagajne, Generalne direkcije za vakufe i Ruske Federacije.

Utvrđeno je da je vlasništvo povezano sa naslednicima Nikole Isvečina, dok činjenica da je Rusija decenijama koristila vilu nije bila dovoljna da joj se prizna pravo svojine.

Sud je razmatrao osmanske fermane, stare kupoprodajne ugovore, katastarske zapise, diplomatsku dokumentaciju i dokaze o porodičnom poreklu.

Prema tadašnjim izveštajima, vrednost imanja procenjivana je na oko 1,5 milijardi turskih lira.

Posebno je zanimljivo da je tokom sudskog veštačenja 2022. godine vrednost nekretnine bila procenjena na 300 miliona lira, što pokazuje koliko su se nominalne procene promenile u svega nekoliko godina.

Posle dugogodišnje pravne bitke činilo se da je slučaj konačno rešen, ali samo dvadesetak dana kasnije dogodio se novi preokret.

Viši sud poništio presudu i vratio slučaj na početak

U novembru 2025. godine istanbulski regionalni apelacioni sud poništio je prvostepenu odluku. Prema pisanju turskih medija, razlog je bio procesne prirode.

Viši sud smatrao je da strankama u postupku nije bilo omogućeno da u potpunosti ostvare pravo da budu saslušane i iznesu svoje argumente. Zbog toga je predmet vraćen nadležnom prvostepenom sudu.

Odluka je izazvala pažnju i zbog činjenice da je tokom dugogodišnjeg postupka već bilo održano više ročišta, razmenjeno mnogo podnesaka i prikupljena obimna dokumentacija.

Umesto konačnog raspleta, višemilionska imovina ponovo se našla u središtu pravne neizvesnosti.

Prema informacijama objavljenim početkom februara 2026. godine, postupak je trebalo ponovo da bude razmatran. Za sada nema pouzdano potvrđene informacije o novoj pravosnažnoj odluci koja bi definitivno rešila pitanje vlasništva.

Vila koja je nadživela četiri političke epohe

Priča o istorijskoj vili na Bosforu daleko prevazilazi običan spor oko nasledstva. U njenoj istoriji prepliću se diplomatski odnosi, promene državnih granica, nestanak carstava i složena pitanja privatnog vlasništva.

Nekretnina je kupljena u vreme osmanskih sultana, korišćena tokom postojanja carske Rusije, preživela sovjetsku epohu i postala predmet sudskog spora u savremenoj Turskoj. Istovremeno, njena tržišna vrednost dostigla je desetine miliona dolara.

Najneobičnije je, međutim, to što je čitava pravna bitka pokrenuta zbog pitanja koje je ostalo otvoreno još 1903. godine - da li je čovek koji je kupio vilu zaista umro bez naslednika?

Više od jednog veka kasnije pronađeni su njegovi potomci, ali ni to nije bilo dovoljno da se spor konačno završi. Tako je jedna od najvrednijih istorijskih vila na Bosforu postala simbol nasledstva koje je preživelo carstva, revolucije i generacije, ali još čeka konačan sudski epilog.

(Telegraf Biznis)