Beograđanka kupila sako od 18.000 dinara, sad prolazi pakao: Tvrde da ima fleke, ne mogu da ga vratim!

Pre nedelju dana kupila sam sako poznatog brenda koji košta skoro 18.000 dinara, ali čim sam došla kući i malo bolje sebe pogledala u ogledalu, shvatila sam da ga želim zameniti, jer iako je najmanja veličina u pitanju (po njihovom kalupu), ne stoji mi kako treba jer je veći.

Dok sam onako posmatrala sebe, pitala sam se na koju foru je ona prodavačica uspela da mi proda ovu stvarčicu, čija cena nije preterano visoka, ali opet nije ni za bacanje. "Ima vremena", pomislih, rok za zamenu je dve nedelje  pa ću narednog vikenda kad budem slobodna otići i zameniti za nešto drugo.

Teme za vas

Istina, u samom startu pitala sam se "zameniti za šta?", jer iako ima lepih stvaričica, kalup je veći od broja koji nosim. Pored tog sakoa, kupila sam i pamučnu košulju, koja je stajala kako treba, ali se tako brzo gužvala, da mi ni taj deo nije bio jasan kako sam uspela i tu da promašim. Definitivno bio je to loš dan za kupovinu.

Konačno, stigao je i slobodan vikend kada sam se našla sa drugaricom, i uputila se u tržni centar, u poznatu prodavnicu koja se nalazi u prizemlju. U samom startu smo se dogovorile, ukoliko joj sako odgovara, nećemo ići u prodavnicu, pokloniću joj ga jer joj je uskoro rođendan, a ako joj ne odgovara, zamenićemo ili za veći broj ako ja ne nađem nešto po meri.

Ušle smo u prodavnicu i taman sam izustila da menjam sako, i baš ta prodavačica koja mi ga je prodala i ubedila me da mi "super stoji", rekla je da se seća i mene i moje kupovine. Otišla sam do kase, do kasirke koja je rekla da odaberemo nešto i da dođemo da zamenimo.

Kako nije bilo ničega što se meni dopada, odlučila sam da zaista poklonim drugarici sako, i tako je ona otišla, odabrala istu boju samo veći broj. Na kasi sam položila račun i predala sako.

I dok smo drugarica i ja ubeđivale jedna drugu, ja nju da uzme sako, ona mene da razgledam da li ipak ima nešto za mene, naš razgovor prekinula je kasirka sa viškom decibela u glasu.

-  I pored moje dobre volje, ja ovo ne mogu da zamenim! Šta je ovo? Ovde je ribana kragna! Pogledajte. Ovde je fleka. Žao mi je!, počela je ona.

Pogledala sam je šokirano, a drugarica je pitala u čemu je problem i pokušavajući da joj objasni da ja taj sako nisam mogla nigde da nosim, jer kao prvo ne stoji mi lepo jer sam kao u džaku a drugo ima etiketu. Ali, uzalud, kasirka je bila uporna.

- Ne može ovo, ne može! Mi takvu robu nemamo, odgovorila je.

Na to sam se nadovezala, da je taj sako sve vreme bio u kesi, i da onog momenta kada sam ga donela kući, obukla, pogledala i da sam čekala šest dana da prođe jer nisam mogla zbog posla da dođem da zamenim, ona je uporno tvrdila da sam ja ribala kragnu na sakou.

- Moja reč protiv vaše. Ja ne mogu da zamenim - rekla je kasirka.

Uzele smo sako, šokirane izašle iz radnje. Iskreno, bilo me je sramota njene sramote.

Kao prvo sama sam kriva, drugo naučila sam lekciju

Dva dana sam razmišljala kako postupiti, a onda sam se setila da bih za tih 18.000 dinara mogla platiti mesečno časove stranog jezika, ili pak, poklonila majci, kupila sebi neku dobru tašnu, ili na kraju dala u humanitarne svrhe.

Kako god, novac je moj i smatram da bi inspekcija morala ovakve stvari da kontroliše, a ne da zamena stvari bude "nečija dobra volja" sa izmišljenim izgovorima, kao što reče kasirka iz radnje poznatog brenda.

(Telegraf Biznis)