Ekonomija naših baka - nekada hranila sirotinju, danas zaboravljeno blago: Koliko zapravo košta tanjir popare?

Generacije su odrasle na njoj, a za njenu pripremu nije bila potrebna gotovo nikakva kupovina. Popara, jedno od najjednostavnijih jela tradicionalne srpske kuhinje, danas nas podseća na ekonomsku lekciju koju su naši stari dobro razumeli - ništa što može da se iskoristi ne treba bacati.

Nekada je bila sasvim običan doručak. Na stolu bi se našli komadi starog hleba, malo vrele vode, kašika masti ili maslaca i, ako je kuća imala, nešto sira ili kajmaka. Za nekoliko minuta nastajao bi topao, zasitan obrok koji je mogao da nahrani čitavu porodicu.

Teme za vas

Danas, kada se gotovo svakodnevno govori o cenama namirnica, kućnom budžetu i poskupljenjima, popara dobija sasvim novo značenje. Ona više nije samo uspomena na detinjstvo, već i primer kako su prethodne generacije umele da raspolažu onim što imaju.

Kada je stari hleb bio dragocen

U tradicionalnim domaćinstvima hleb je imao posebno mesto. Njegovo bacanje smatralo se rasipanjem, a često i nepoštovanjem truda uloženog u njegovu proizvodnju.

Zato su nastajala jela čija je osnovna svrha bila da se iskoristi ono što je preostalo od prethodnog dana. Popara je možda jedan od najboljih primera takvog načina razmišljanja.

Za njenu pripremu nije bio potreban poseban odlazak u prodavnicu. Koristilo se ono što se već nalazilo u kući, a recept se prilagođavao mogućnostima domaćinstva.

U skromnijim porodicama pripremala se sa vodom i malo masnoće, dok su imućniji mogli da dodaju više sira, mleka, maslaca ili kajmaka. I upravo u toj jednostavnosti krije se njena ekonomska vrednost.

Koliko danas košta tanjir popare?

Iako je popara tradicionalno važila za jeftin obrok, današnja računica zavisi od sastojaka.

Prema podacima o cenama na pijacama u Srbiji, kilogram masnog belog sira početkom oktobra koštao je od oko 700 do 1.000 dinara u pojedinim gradovima, dok su cene kajmaka u ranijim izveštajima dostizale i 1.500 dinara po kilogramu.

To znači da već 50 grama sira, u zavisnosti od njegove cene, može da doda između 35 i 50 dinara trošku jedne porcije.

Ako se popara priprema od hleba koji je već ostao od prethodnog dana, njena dodatna cena može biti veoma mala. Međutim, ako se koriste kvalitetan sir, maslac i kajmak, nekadašnje sirotinjsko jelo lako postaje znatno skuplji doručak.

Ipak, osnovna ideja nije da se kupuju posebni sastojci, već da se iskoriste oni koji su već na raspolaganju. Upravo tu nastaje razlika između jeftinog obroka i ekonomičnog načina ishrane.

Svet baca milijarde obroka, a naši stari su imali jednostavno rešenje

Da pitanje bacanja hrane nije samo stvar kućnog vaspitanja, pokazuju i podaci Ujedinjenih nacija.

Prema izveštaju Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP), tokom 2022. godine u svetu je nastalo približno 1,05 milijardi tona otpada od hrane, a čak 60 odsto tog otpada poticalo je iz domaćinstava.

Procenjuje se da se u domaćinstvima širom sveta svakodnevno baci jestiva hrana koja odgovara količini od najmanje milijardu obroka. Reč je o ogromnom ekonomskom i ekološkom problemu, koji pokazuje koliko su navike u svakodnevnoj potrošnji važne.

Popara, naravno, ne može da reši globalni problem rasipanja hrane. Ali njena osnovna ideja predstavlja upravo ono na čemu danas insistiraju brojne inicijative za odgovornu potrošnju - maksimalno korišćenje namirnica i smanjivanje nepotrebnog otpada.

Nekada potreba, danas izbor

Zanimljivo je da se odnos prema jednostavnim jelima tokom vremena promenio. Ono što se nekada pripremalo iz nužde, danas se često doživljava kao deo gastronomske tradicije, porodičnog nasleđa i autentičnog domaćeg doručka.

Popara je preživela promene društvenih sistema, načina života i prehrambenih navika. Nije joj bila potrebna reklama, ambalaža niti poseban brend.

Prenosila se sa generacije na generaciju, najčešće bez zapisanog recepta. Možda se upravo tu nalazi njena najveća vrednost.

U vremenu kada se sve češće govori o pametnoj kupovini, racionalnoj potrošnji i održivom načinu života, jedan tanjir popare podseća nas na jednostavno pravilo koje su naše bake dobro poznavale - najveća ušteda ponekad nije u tome da nešto kupimo jeftinije, već da ne bacimo ono što smo već platili.

(Telegraf Biznis)