Izgradili ekonomiju na namirnici koju svaki dan koristimo, a danas je situacija na Kubi mračna: Ugrožen i rum

Stotinama godina šećer je bio oslonac kubanske ekonomije. Nije bio samo glavni izvozni proizvod ostrva, već i temelj druge nacionalne industrije, ruma.

Sečenje trske je sve što Miguel Guzman ikada znao. Potiče iz porodice poljoprivrednih radnika i počeo je sa teškim, nezahvalnim poslom kao tinejdžer. Danas, međutim, on lako priznaje da nikada nije video industriju šećera toliko slomljenu i potištenu kao sada - čak ni kada su se isušile unosne kvote šećera Sovjetskog Saveza posle Hladnog rata.

Teme za vas

Stariji njegovi sugrađani se sećaju vremena kada je ostrvo bukvalno izgrađeno na leđima porodica poput gospodina Guzmana.

Spiralna inflacija, nestašice osnovnih dobara i decenijama dug embargo Sjedinjenih Američkih Država stvorili su mračnu ekonomsku perspektivu širom Kube. Ali stvari su posebno mračne u trgovini šećerom.

- Nema dovoljno kamiona, a nestašice goriva znače da ponekad prođe i po nekoliko dana pre nego što možemo da radimo - kaže Miguel, čekajući u malom delu hladovine da stignu kamioni iz sovjetske ere.

Izgubljeni sati žetve, dok muškarci i mašine leže neaktivni, su ozbiljno naškodili nivou proizvodnje.

Foto: ADALBERTO ROQUE / AFP / Profimedia

Proizvodnja pala na rekordno niske nivoe

Prošle sezone, proizvodnja šećera u Kubi pala je na samo 350.000 tona sirovog šećera, što je najniži nivo ikada zabeležen u zemlji, i daleko ispod 1,3 miliona tona zabeleženih 2019. godine.

Miguel je jedan od najbržih sekača u svojoj ekipi, prepoznat od svojih šefova kao jedan od najefikasnijih u zemlji. Ipak, kaže da ne dobija finansijske podsticaje za veću proizvodnju osim svoje ljubavi prema poslu.

- Moja plata jedva kupuje išta više - kaže bez trunke preterivanja u vezi sa sve lošijom inflacijom u zemlji.

- Ali šta možemo da uradimo? Kubi je potreban šećer.

To svakako jeste tako: Kuba sada uvozi šećer da bi zadovoljila domaću potražnju, nekada nezamislivo, i daleko od slavnih godina kada je kubanski šećer bio zavist Kariba i izvožen širom sveta.

Unutar Ciudad Caracas-a, fabrike šećera iz 19. veka u blizini Cienfuegosa, vazduh je gust od nesnosnog mirisa melase.

Dok zastareli, rđavi zupčanici melju tone šećerne trske u kašu i sok, radnici govore novinaru Bi-Bi-Sija da je to jedna od samo dve dozvoljene šećerane koja radi u Kubi.

- To je četiri više nego što je prvobitno planirano za ovu sezonu, zahvaljujući teškom radu i naporima radnik - kaže Dionis Pérez, direktor komunikacija državne šećerane Azcuba.

Foto: ADALBERTO ROQUE / AFP / Profimedia

- Ali ostalih 29 su u zastoju - priznaje.

Juan Triana iz Centra za studije kubanske ekonomije u Havani kaže da ,,danas industrija šećera u Kubi gotovo i ne postoji".

Pad u proizvodnji šećera ima ozbiljne posledice i na druge delove kubanske ekonomije, tvrdi on, uključujući i prihode od izvoza ruma.

- Proizvodimo istu količinu šećera kao što je Kuba proizvodila sredinom 19. veka.

Problemi su svakako pogoršani "politikom maksimalnog pritiska" koju je uveo bivši predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp. Njegova administracija pooštrila je trgovinski embargo na ostrvu, mera koja je kasnije produžena i od strane predsednika Džoa Bidena.

Ali problemi sa kubanskim šećerom nisu isključivo krivični embargo Sjedinjenih Američkih Država.

Godine hroničnog lošeg upravljanja i nedovoljnih investicija takođe su uništile nekada cvetajuću industriju. Danas, šećer prima manje od 3% državnih investicija, dok kubanska vlada podržava turizam kao svoj glavni ekonomski motor.

Jedan čovek koji i dalje može doći do dovoljno šećera je Martin Nizarane. Deo nove vrste kubanskih privatnih preduzetnika, njegova firma Clamanta proizvodi jogurt i sladoled u fabrici izvan Havane.

Dok gospodin Nizarane pokazuje vreće šećera uvezenog u velikim količinama iz Kolumbije, kaže da se nada da će uskoro udvostručiti proizvodnju.

Posao je hvaljen od strane kubanskog predsednika Miguela Dijaz-Kanela kao model za budućnost.

(Telegraf Biznis)