Otkup tovljenika pada na 190 dinara, ali meso ne pojeftinjuje: Ko formira cene?

Otkupne cene tovljenika u Srbiji ponovo beleže pad, dok u mesarama i maloprodaji nema vidljivijeg pojeftinjenja svinjskog mesa. Dok klaničari teže da otkupnu cenu spuste na 190 dinara po kilogramu, proizvođači upozoravaju da proizvodnja gubi svaku isplativost. Predsednica Udruženja odgajivača svinja Srbije Sanja Čelebićanin naglašava da sami proizvođači nemaju nikakav uticaj na formiranje cene, te kao glavna rešenja ističe uvođenje ugovorene proizvodnje, ograničavanje uvoza kvotama i znatno veća državna ulaganja u domaći stočni fond.

Cena svinjetine na tržištu ne prati realne troškove uzgoja, već je u potpunosti diktiraju otkupljivači i klanična industrija. Prema rečima Sanje Čelebićanin, odgajivači praktično iz nedelje u nedelju čekaju ponudu klanica kako bi videli da li uopšte mogu da pokriju poslovanje:

Teme za vas

"Ono što je važno napomenuti je da je to jedina proizvodnja, dakle pričamo o primarnoj stočarskoj proizvodnji, koja ne formira cenu svog proizvoda. Dakle, cenu formira otkupljivač, a ne proizvođač", ističe Čelebićanin.

Ona navodi da su stočari više od godinu dana prodavali tovljenike ispod cene koštanja, trpeći ogromne gubitke. Obustava proizvodnje pritom nije bila opcija, jer se farme moraju kontinuirano prazniti radi održavanja proizvodnog ciklusa. Olakšanje je doneo period kada se otkup kretao između 200 i 220 dinara po kilogramu žive vage, jer je tada bilo moguće pokriti barem deo troškova hrane, energenata, radnika i kredita.

Međutim, pojeftinjenje u otkupu ne prenosi se na krajnje kupce:

"Pa, naravno da cena svinjskog mesa bi trebalo da pada, ali mi smo imali periode gde je čak otkupna cena bila 140 dinara po kilogramu žive mere tovljenika, a da je cena u maloprodaji ostala na 800 dinara. Dakle, ne vidimo mi tu neku veliku razliku", rekla je Čelebićanin.

Nekadašnje nepisano pravilo - da se cena kilograma žive vage pomnoži sa 3 ili 3,5 kako bi se dobila maloprodajna cena buta - danas više ne važi.

Ugovorena proizvodnja i predvidljivost kao prioritet

Jedan od ključnih zahteva domaćih odgajivača jeste uvođenje ugovorene proizvodnje koja bi farmama pružila dugoročnu sigurnost. Farmerima je neophodno da unapred znaju uslove prodaje kako bi mogli da planiraju ulaganja u genetski materijal, veterinarsko-sanitarne mere i biosigurnost:

"Ono što bi farmeri hteli, to je, kažem, ugovorena proizvodnja, to je ono što nam fali, i da imamo predvidljivost u toj proizvodnji", rekla je.

Iako zakonski propisi za ugovaranje sa primarnim proizvođačima postoje, u praksi se ne primenjuju. Udruženje je slalo nacrte ugovora nadležnima i tražilo zajedničke razgovore sa klaničarima i resornim ministarstvima. Čelebićanin smatra da je neophodno uključivanje Vlade Srbije kroz povoljnije kredite, subvencije i olakšice za energente.

Pretnja afričke kuge svinja i visoki troškovi

Sektor svinjarstva opterećen je i velikim veterinarskim rizicima. Afrička kuga svinja prisutna je kod divljih svinja, pa opasnost od prenosa na domaće životinje zahteva rigorozne mere:

* Strogu kontrolu ulaska ljudi i vozila na farme* Redovnu dezinfekciju i sprečavanje kontakta sa drugim životinjama* Suzbijanje ilegalnog prometa svinja

"Vakcine nema. Dakle, vi morate da radite edukaciju farmera, da zatvorite apsolutno svako područje gde imate i gde je opasnost", rekla je Čelebićanin.

Delegacija udruženja boravila je u Španiji radi razmene iskustava. Ta zemlja gaji oko 60 miliona tovljenika, a njen model pokazuje koliko su biosigurnost i organizovan sistem presudni. Sa druge strane, domaći uzgajivači — i mali i veliki sistemi — pretrpeli su teške gubitke zbog skupih prasadi, stočne hrane i struje, zbog čega su pojedini vodeći proizvođači u Srbiji potpuno ugasili proizvodnju.

Uvozne kvote i obeležavanje porekla mesa

Dodatni udarac predstavlja uvoz svinjetine, naročito iz Evropske unije. Predlog odgajivača jeste da država proceni realne potrebe tržišta i propiše uvozne kvote:

"Međutim, ono što nama treba, to su kvote. Dakle, da prvo vidimo koliko mi to imamo svinja", kaže Čelebićanin.

U Srbiji trenutno nedostaju precizni podaci o brojnom stanju svinja, potrebama maloprodaje i potražnji prerađivača. Stav udruženja je da se uvoz dozvoli samo za potrebe prerađivačke industrije, dok bi domaće farme snabdevale mesare i prodavnice.

Takođe, traži se jasno označavanje domaćeg porekla i stvaranje prepoznatljivih brendova, uz edukaciju kupaca. Domaći farmeri imaju i višu cenu proizvodnje jer ne koriste genetski modifikovanu hranu, što ih stavlja u nepovoljan položaj naspram evropske konkurencije.

Put ka prehrambenom suverenitetu

Za spas domaćeg svinjarstva nije dovoljna načelna strategija, već jasan akcioni plan. Prvi korak mora biti obnova fonda krmača i unapređenje reprodukcije, kako bi Srbija imala dovoljno sopstvene prasadi za tov:

"Da prvenstveno zaštitimo domaću proizvodnju, da klanična industrija ima sirovinsku bazu prvenstveno u Srbiji, da kupuje našeg tovljenika", kaže Čelebićanin.

Ona kao ključne mere navodi usmeravanje subvencija, nabavku kvalitetne genetike i zaštitu domaćeg proizvoda:

"Pa, brendiranje, prvenstveno brend, je li, kupujmo domaće, i to na način da imamo oznake koje će potrošač da prepozna da je to naše meso, i da edukujemo, da je jako važno zaštititi domaću proizvodnju", kaže Čelebićanin.

Konačni cilj jeste podizanje broja domaćih reproduktivnih farmi, kako Srbija u budućnosti ne bi zavisila od uvoza živih tovljenika i mesa.

(Telegraf Biznis/RTS)