Srbija pod šutom: Čak 100 miliona tona građevinskog otpada godišnje zatrpava deponije - šta je rešenje?

Planine građevinskog otpada koje nastaju širom Srbije predstavljaju tihu ekološku katastrofu koja se odvija pred našim očima. Procenjuje se da u našoj zemlji godišnje nastane oko 100 miliona tona otpada od rušenja i građenja, a poražavajuća je činjenica da za njegovo pravilno odlaganje i tretiranje postoje samo dve lokacije. Ostatak završava na divljim deponijama, trajno zagađujući prirodu materijalima kojima su potrebni vekovi, pa i milenijumi, da se razgrade.

Dok se problem sistemski ignoriše, zaboravlja se da beton i cigla u prirodi opstaju stotinama godina, da je staklu potrebno više od milion godina za razgradnju, a plastici iz cevi i izolacije i do hiljadu godina. Čak i metalu treba između 50 i 500 godina da potpuno korodira.

Teme za vas

Alarmantne procene

Iako precizni zvanični podaci ne postoje, stručnjaci sa terena imaju jasnu sliku o razmerama problema.

- Naše procene su da se na teritoriji Grada Beograda stvara oko 10 miliona tona ovog materijala, a u Srbiji oko 100 miliona tona. Ta procena proizilazi iz naših aktivnosti i procena na samom terenu, kao i obilaskom velikih infrastrukturnih radova, kao i brojem novoizgrađenih objekata i izdatih dozvola. U ovo uključujemo i radove na adaptacijama, rekonstrukcijama i renoviranjima prostora - kaže dipl. ing. Dejan Bojović, predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu.

Situacija je, prema njegovim rečima, izuzetno loša u celoj zemlji, a nedostatak infrastrukture je očit.

- U Srbiji postoje samo dva mesta za pravilno skladištenje ovog materijala i to iz razloga što imaju posebne lokalne planove upravljanja otpadom od rušenja i građenja, jer su na vreme shvatili veličinu problema koji je nastao od ove vrste materijala. Uz pomoć Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, taj problem su rešili, za početak postojanjem mesta za skladištenje i dalju obradu - navodi Bojović.

Na pitanje kako se onda postupa sa svom tom količinom otpada, odgovor je šokantno jednostavan: “ne postupa se uopšte”.

Zakon samo na papiru

Ironično, Srbija ima zakone koji prate načela cirkularne ekonomije i nalažu da se minimum 70 odsto ovog materijala mora reciklirati. Međutim, praksa je potpuno drugačija.

- Ne možete dobiti standarde novogradnje ukoliko niste ugradili reciklirane materijale. U projektima energetske efikasnosti prvo se radi pregled objekta i uklanjanje opasnih materijala iz objekta… Zakonski mora da postoji lice na gradilištu koje je profesionalno obučeno za ove poslove, ali ga još uvek nema. Ukratko, ponašamo se kao bogati naslednik koji baca i ono što mu treba. Umesto da podižemo i gradimo reciklažnu industriju, mi i dalje besomučno eksploatišemo prirodne resurse, a resurs (otpad od rušenja i građenja) pravimo neupotrebljivim - objašnjava Bojović.

Ključni razlog za ovakvo stanje je potpuni izostanak kontrole, jer, kako kaže Bojović, "da bi neko kontrolisao stanje, mora najpre biti za to edukovan".

Dodatni problem je što uklanjanje starih objekata, protivno zakonu, obavljaju iste firme koje grade nove.

- Objekte mogu da uklanjaju samo specijalizovane kompanije. Tako piše i tako mora. Mora se uraditi kvalitetan pregled objekta, sertifikovane kompanije treba da uklone opasne materijale, selektivno rušenje se mora izvršiti. To mogu da izvode samo ozbiljni timovi sastavljeni od radnika i inženjera raznih struka, jer je ova vrsta radova izuzetno specifična i zahtevna - ističe.

Rešenje, zaključuje Bojović, mora doći kroz primere dobre prakse, a ne nastavak loše, dodajući da je rešavanje ovog problema primarni zadatak svake lokalne samouprave.

(Telegraf Biznis/PR)