Srbija na evropskom začelju: Recikliramo manje od 5 odsto građevinskog šuta - on mora postati resurs

Građevinski bum u Srbiji, koji se ogleda u tome da ovaj sektor učestvuje sa više od 5,7 odsto u BDP-u zemlje, sa sobom nosi i mračnu stranu medalje - urbanistički haos i nekontrolisano gomilanje otpada. Milioni tona betona, cigle, metala i zemlje ne završavaju u postrojenjima za preradu, već na divljim deponijama, zagađujući čak i nacionalne parkove poput Kopaonika.

Iako zakon nalaže stroge procedure sakupljanja i odlaganja, nedostatak podzakonskih akata učinio je da "šut" postane trajni deo našeg pejzaža.

Teme za vas

Statistika i realnost

Zvanična statistika i realno stanje na terenu drastično se razlikuju, na šta ukazuje i Vlada Srbije u svom Programu upravljanja otpadom. Dok podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) za 2020. godinu beleže 729.000 tona generisanog otpada od građenja i rušenja, realne procene su višestruko veće.

Primenom evropske metodologije, procenjuje se da Srbija godišnje stvori između 1,6 i 3,6 miliona tona ovog otpada. Ova cifra nije nasumična; ona je izračunata uzimajući u obzir kompleksne parametre: ukupan promet u građevinarstvu, ukupne investicije u izgradnju zgrada, udeo građevinskog sektora u BDP-u, aktivnost izvođača radova na teritoriji cele Srbije, kao i ukupnu površinu porušenih stanova.

Reciklaža na nivou statističke greške

Dok se u Evropi građevinski otpad tretira kao resurs, kod nas je situacija alarmantna. Podaci su neumoljivi: reciklira se samo ono što ima visoku ekonomsku vrednost, poput metala, dok se ostalo baca.

Ilustracija ovog stanja je podatak da su se, recimo, 2018. godine reciklirale samo zanemarljive količine otpada od građenja, rušenja i asfaltiranja - ukupno manje od 1.000 tona. Sa stopom reciklaže manjom od pet odsto, Srbija je na samom začelju kontinenta.

Koliko zaostajemo najbolje pokazuju podaci Evropske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu: Finska reciklira neverovatnih 99,9 odsto, a Nemačka 90 odsto građevinskog otpada. Ovi podaci su ključni jer je građevinska industrija odgovorna za 40 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte i za čak 75 odsto potrošnje prirodnih resursa (kamena, peska, gvožđa, drveta).

Planovi, rokovi i "tehnička kvaka" sa zemljom

Srbija je pod pritiskom Brisela da hitno reaguje. Ciljevi su postavljeni: do 2029. godine trebalo bi da se ponovo iskoristi 40 odsto građevinskog otpada, a konačni cilj je tretman 70 odsto otpada do kraja 2034. godine.

Međutim, ovde postoji važan tehnički detalj koji struka mora da zna: Nekontaminirana zemlja i drugi prirodni materijali iskopani tokom izgradnje nisu uključeni u ove procente (ni u 40 odsto, ni u 70 odsto). Dakle, ciljevi se odnose striktno na građevinski materijal.

Da bi se ovo postiglo, planirana su ulaganja od 15,5 miliona evra. Strategija podrazumeva uspostavljanje ukupno 26 lokacija sa mobilnim postrojenjima za tretman otpada na regionalnom nivou, što bi trebalo da realizuje privatni sektor. Lokalne samouprave imaju obavezu da obezbede prostor za skladištenje tretiranog otpada, uz poseban uslov da se opasni azbest od rušenja mora odlagati u specijalnim delovima sanitarnih deponija.

Zakon koji ne važi za sve

Pravni okvir je donekle poboljšan usvajanjem Pravilnika o upravljanju građevinskim otpadom, koji je usklađen sa izmenama Zakona o planiranju i izgradnji. Glavna novina je uslovljavanje investitora: da bi dobili upotrebnu dozvolu, moraju priložiti dokument o kretanju i skladištenju otpada.

Ipak, postoji "rupa u zakonu" koja obesmišljava ovu meru. Propis kaže da investitor nema ovu obavezu ukoliko u krugu od 50 kilometara od gradilišta ne postoji licencirani operater za tretman ili skladištenje otpada.

S obzirom na to da Srbija, pored Vinče, ima još samo dve legalne deponije za ovu namenu, jasno je da za većinu investitora ovaj ekološki uslov praktično ne važi, ostavljajući prostor da šut i dalje završava u prirodi.

(Telegraf Biznis)