Besplatan sir ne postoji: Ovaj mim objašnjava najveće poslovne promašaje današnjice

Postoji čuveni internet-mim u kome miš umire u zamci zato što ne razume zašto je sir besplatan. Na prvi pogled to deluje kao banalna šala, ali u stvarnosti je reč o brutalno preciznoj metafori savremene ekonomije. U biznisu, finansijama i politici „besplatan sir“ gotovo nikada nije poklon, već mamac. Cena se ne plaća odmah, već kasnije - kroz kamate, zavisnost, gubitak kontrole, autonomije ili reputacije.

Teme za vas

Psihologija „besplatnog“ funkcioniše tako da razum često prestaje da radi čim vidimo nulu u ceni. Ljudi tada ne donose racionalne odluke, bilo da su potrošači, direktori velikih kompanija ili čitave države. Reč „besplatno“ isključuje oprez, gasi kritičko razmišljanje i stvara iluziju pametne prilike. U praksi, „besplatan sir“ su digitalne platforme koje ne naplaćuju korišćenje, povoljni krediti koji deluju bezazleno, strateške investicije bez jasno definisanih uslova ili agresivan rast kompanija bez realnog poslovnog modela. Zamka nije u siru, već u onome što dolazi posle.

Najveće tehnološke platforme izgradile su čitave imperije upravo na logici besplatnog. Korisnicima se nude besplatni nalozi, aplikacije i alati, kao i probni periodi bez obaveza. Međutim, realnost je jednostavna: ako ne plaćaš proizvod- ti si proizvod. Cena se plaća podacima, pažnjom, navikama i dugoročnom zavisnošću od platforme. Korisnik dobija sir, platforma dobija miša.

Sličan mehanizam važio je godinama i u finansijskom svetu. Globalna ekonomija je dugo živela na „besplatnom novcu“, odnosno na ekstremno niskim kamatnim stopama i lakim kreditima, što je stvorilo iluziju da je zaduživanje bezbolno. Posledice su bile prezadužene kompanije, nerealne valuacije, baloni na tržištima i države zarobljene dugom. Kada je „sir“ poskupeo i kamatne stope porasle, zamka se zatvorila. Cena „besplatnog novca“ uvek se plaća tek kada muzika prestane da svira.

U geopolitičkom kontekstu, besplatan sir dolazi u formi infrastrukturnih kredita, donacija, povoljnih aranžmana i strateških partnerstava. Na papiru, to izgleda kao razvojna prilika. U realnosti, često vodi ka dugoročnoj zavisnosti, političkom uticaju i gubitku pregovaračke moći. Nijedan kapital ne dolazi bez interesa. Ako interes nije jasan, to obično znači da je vešto sakriven.

Sličnu logiku godinama su pratili i brojni startapi. Rast je proglašavan važnijim od profita, tržišni udeo važnijim od održivosti, a novac investitora doživljavan kao jeftin i neograničen resurs. Rezultat su kompanije koje brzo rastu, ali stalno krvare keš, modeli koji funkcionišu samo dok ima svežeg kapitala i bolni rezovi kada tržište postane hladnije. Rast bez ekonomije na kraju se pokaže kao lepo upakovana iluzija.

Da bismo izbegli sudbinu miša iz mima, svaki put kada se pojavi nešto „besplatno“, vredi postaviti jednostavna pitanja: ko zapravo plaća, ko dugoročno dobija moć i šta ja gubim kada se naviknem na ovaj „sir“. Ako ne vidiš cenu, to ne znači da je nema, već da je još nisi prepoznao.

U ekonomiji i biznisu ne pobeđuju oni koji prvi vide priliku, već oni koji prvi prepoznaju zamku. Najskuplje odluke često izgledaju najjeftinije na početku, a najopasnije ponude dolaze upakovane kao poklon. Miš iz mima nije stradao zato što je bio glup, već zato što nije postavio ključno pitanje: „Zašto je ovo besplatno?“ U savremenom poslovnom svetu, to pitanje pravi razliku između rasta i propasti.

(Telegraf Biznis)