Vaša tegla Nutele sadrži šokantnu količinu drame: Lekcija o globalnom ratu

Nutela je samo jedan od mnogih podsetnika da su multinacionalni lanci snabdevanja u srcu globalnih borbi

Multinacionalne kompanije treba da shvate da je u njihovom interesu da dignu ruke od načina na koji su do sada poslovali. Omiljeni namaz od lešnika Nutela je klasičan primer kako se koriste troškovi globalizacije.

Svake godine se proizvede oko 400.000 tona u lancu snabdevanja koji dodiruje skoro svaki kontinent. Ključni sastojci kao što su kakao, lešnici i palmino ulje potiču iz Afrike, Bliskog istoka i Azije, jer se zemlje proizvođači hvale da izvlače svoje ljude iz siromaštva.

Ta mreža je ipak imala posledice. Optužbe da se dečiji rad koristi na farmama lešnika u Turskoj naterale su Nutelinu matičnu kompaniju Ferero da poveća svoje zalihe.

Vrtoglavo povećanje proizvodnje palminog ulja u Indoneziji i Maleziji dovelo je do seče ogromnih površina prašuma. Sada ekolozi i neki farmeri negoduju zbog uticaja kompanije koja vraća deo proizvodnje nazad u Italiju.

Ovo je glavna hrana za doručak koja, čak i dok se trudi da prati zalihe, izgleda da izaziva mnogo političkih kritika.

Nutela je samo jedan od mnogih podsetnika da su multinacionalni lanci snabdevanja u srcu globalnih borbi poput borbe protiv klimatskih promena i nastojanja da se suzbiju povrede ljudskih prava. Pa ipak, čini se da ova odgovornost i dalje iznenađuje firme.

Potreba da kompanije gledaju dalje od svog neposrednog praga i pažljivo ispitaju svaki aspekt svoje proizvodnje bila je karakteristika samita COP26, gde su proizvođači palminog ulja bili među 100 zemalja koje su se obavezale da će zaustaviti i preokrenuti krčenje šuma do 2030. godine.

I lokdaun je doveo radnike do toga da ne znaju da li će imati svoje plate. Ranjivost lanca snabdevanja u tom smislu, i dalje se oseća. Iako je posao prešao dug put od početka veka, kada su se formirali principi za odgovorno ulaganje, vreme je da se podigne lestvica.

Zadatak prvo leži na zakonodavcima. Kako piše Blumberg, cilj pravnih okvira mogao bi da stavi u fokus prednosti globalizacije, ali i smanjenje štete koju stvara. I to tako da nebude odmah udarac na preduzeća.

Vlade treba da pomognu firmama sprovođenjem sopstvenih zakona i principa o ljudskim pravima i životnoj sredini. Zakonodavci ne bi trebalo da podrazumevaju da intervenišu u načinu na koji se kompanije vode, na primer tako što će zahtevati više podrške proizvodnji ili promenu pravila korporativnog upravljanja.

Takođe bi trebalo da postoji podrška za mala i srednja preduzeća, koja bi se opravdano mogla protiviti većoj relativnoj ceni revizije lanca snabdevanja. Jedna studija standarda proizvoda na tržištima u razvoju procenila je da bi to koštalo 425.000 dolara po firmi. Ovo mogu indirektno da obezbede vlade ili veće kompanije koje sebi mogu priušte da troše više na poboljšanje standarda dobavljača.

Kompanije će prirodno izraziti otpor — pomno ispitivanje lanaca snabdevanja može otkriti loša iznenađenja. Više pravila će verovatno dovesti do većih troškova. Ali u isto vreme, preduzeća takođe moraju da shvate da će to na kraju biti u njihovu korist. Pravedniji uslovi trgovine će zaštititi ponudu, a takođe će podstaći potražnju potrošača.

Što više poverenja budemo imali u način na koji je naš doručak stigao na sto, to će potrošači imati više vere u same proizvode. Podizanje "poklopca" zbog rizika u lancu snabdevanja trebalo bi da znači da će se više poklopaca podići na Nutelinim teglama.

(Telegaf Biznis)