Giganti Jugoslavije, zemlje koje nema (2. deo): Ove moćne fabrike hranile su hiljade ljudi, sada su u korovu

Danas ćemo vam predstaviti firme iz Severne Makedonije, Crne Gore i Srbije

Kada smo prošlog vikenda objavili prvi deo teksta o gigantima zemlje koje više nema, kompanijama koje su hranile na hiljade ljudi a danas više ne postoje, stiglo je mnogo reakcija.

Jedni su nas hvalili, jer treba podsetiti i ljude a i decu koja to nisu doživela, kako je bilo u toj nekadašnjoj zemlji.

Teme za vas

Drugi su nas kudili, jer su sve te firme (po njihovom mišljenju) bile zapravo neuspešne i postojale su samo zahvaljujući kreditima koje i danas otplaćujemo.

Treći su nam prebacivali da je trebalo da pišemo o nekim drugim firmama, pa nam davali čak i čitav spisak firmi.

Danas ćemo vam predstaviti firme iz Severne Makedonije, Crne Gore i Srbije, koje su nekad (na ovaj ili onaj način) bile velike, a sada su predmet setnih osmeha.

Makedonija - tekstil i "tutun" 

Makedonija tabak

Firma koju kao da svi žele da zaborave. Gotovo da ne postoje dostupni podaci o kompaniji koja je odmah posle drugog svetskog rata počela proizvodnju jednog od poznatijih duvanskih brendova. Upravo taj brend izvozio se u Poljsku, Sovjetski Savez, pa čak i Japan.

U vreme raspada nekadašnje zemlje, čelnici ove fabrike bili su umešani u mnoge afere šverca duvana i duvanskih proizvoda.

Tetovo - grad u kom su se nalazili pogoni fabrike i dalje je širom Evrope poznat po proizvodnji ove poljoprivredne kulture, ali fabrika više - ne postoji.

Izgorela je u požaru 2022. godine. Na mrežama se pojavio snimak na kom se vidi kako magacin i proizvodni pogoni gore. Drugih vesti - nema.

Tekstilna fabrika "Makedonka" - Štip

Kada se govori o ovoj fabrici, poznavaoci prilika i dan danas imaju potrebu da “stoje u stavu mirno”: Jedna od najmodernijih, najvećih i najvažnijih fabrika u bivšoj Jugoslaviji imala je na vrhuncu svoje moći oko 6.000 radnika.

Uz proizvodne pogone imala je u svom kompleksu restoran, nekoliko prodavnica za radnike, ambulantu, laboratoriju. Makedonka je za svoje radnike izgradila čitav kompleks stambenih zgrada sa skoro 300 stanova; deca zaposlenih koja bi otišla na studije dobijala su beskamatni kredit.

Od 1970. fabrika je imala kamp na Ohridskom jezeru, letovalište na planini Plačkovica i hotel na Dorjanskom jezeru.

Crna Gora: Zemlja mora i frižidera 

Obod Cetinje

Fabrika je osnovana 1953. godine i isprva je pravila sapune, imalin i slične proizvode. A onda je političkom odlukom Cetinje postalo idealno mesto za proizvodnju frižidera i kombinovanih frižidera i zamrzivača.

Prema nekim podacima - mašine su prebačene iz čačanske Slobode, koja je u to vreme već stekla slavu zahvaljujući usisivačima i štednjacima.

Frižideri iz fabrike na Cetinju su nadživeli fabriku u kojoj je radilo 3.000 radnika. Maltene svaki punoletni Cetinjanin je radio na proizvodnji frižidera. Nakon propasti fabrike, u roku od 20 godina zabeleženo je više od 30 bezuspešnih pokušaja prodaje fabrike koja je potpuno propala.

Kombinat aluminijuma Podgorica

Nekadašnji crnogorski gigant koji je na vrhuncu slave zapošljavao više od 5.000 radnika, konačno se, posle 52 godine postojanja, ugasio 2023. godine.

Značaj Kombinata mnogo puta je objašnjavan tvrdnjom da je u pitanju “nosilac repro-lanca” zajedno sa nikšićkim Rudnicima boksita, Željeznicom i Lukom Bar, koji je "od strateškog značaja za kompletnu privredu Cre Gore".

Međutim, nekako “slučajno” je prećutkivana informacija da je KAP bio najveći uvoznik sirovine, repro-materijala, opreme i ponajviše - gigantski dužnik potrošene električne energije.

U procesu privatizacije KAP je prelazio iz ruke u ruku, da bi konačno ugasio svoja postrojenja u maju prošle godine. U proizvodnim pogonima na kraju je bilo tek pedesetak radnika.

Srbija: Spisak je predugačak

Gotovo da ne postoji grad u Srbiji u kom nije propala neka jaka kompanija, u kojoj je radilo barem nekoliko stotina, ako ne i nekoliko hiljada radnika. Zato je bilo teško odlučiti se za primere propalih firmi iz naše zemlje.

Sloboda Čačak: I usisivači i minobacači 

Iako kompanija još uvek postoji - tačnije, postoji njen namenski deo, sa velikim brojem zaposlenih (neki podaci navode broj od 2.000) - više ne možete kupiti usisivače ili štednjake iz ove fabrike, u kojoj je radilo čak 7.000 ljudi.

Postoje zapisi koji govore o tome da su u pogonima Slobode projektovali ne samo ova dva praktično neuništiva kućna aparata, nego i frižidere koji su kasnije pravljeni na Cetinju, kao i TA peći čija proizvodnja je izmeštena u čačansku fabriku CER (u kojoj je nekad radilo 2.000 radnika, a sada više ne postoji).

Broj ugašenih (velikih) kompanija u gradu na Zapadnoj Moravi se ne završava. Pogon BIP-a, Mlekara Čačak, kompletna hemijska industrija, fabrika hartije, trgovinsko društvo Partizan samo su neke od firmi koje su zapošljavale hiljade ljudi, koje više faktički ne postoje - a harale su tržištima SFRJ, ali i Evrope.

Petar Drapšin: Mladenovac živeo od fabrike

Kažu starosedeoci ove varoši koja pripada korpusu beogradskih opština da je pre samo 35 godina bilo nemoguće ući u Mladenovac oko 15 časova ako idete iz pravca Malog Požarevca.

“Šta ti je: reka ljudi ide iz “Drapšina”. Vraćaju se ljudi kući ili idu u poslepodnevnu smenu. Po sat vremena ti treba da uđeš u varoš”, prisećaju se setno uspešnih dana ove nekada industrijske opštine u kojoj je polovina radnika radila u Drapšinu, trećina u Keramici Mladenovac, a ostatak - u manjim, a opet važnim firmama i fabričkim pogonima.

Danas ničeg od toga nema. Ni Petra Drapšina (koji je ugašen, a fabričke hale iznajmljuju neke male firme), ni Keramike Mladenovac (koja je u procesu likvidacije), a ni većine nekadašnjih ozbiljnih firmi.

Nekada je više od 12.000 radnika radilo u Mladenovcu. Danas - kažu neki podaci - više od 12.000 ljudi iz ovog grada putuje u Beograd, Smederevo, Aranđelovac, Topolu, Sopot - da bi obezbedili svoje porodice.

(Telegraf Biznis)