Ovo je šema tajkunskih privatizacija: U Srbiji za 30 godina ugašeno više od milion radnih mesta

U privatizaciji do 2011. više od 800.000 radnika u proizvodnim pogonima ostalo bez posla. Dodatni udarci na privredu zemlje - ratovi, sankcije, hiperinflacija, piramidalna štednja i mnoge druge tajkunske prevare

Tajkunska privatizacija imala je nesuđene razmere upravo u Srbiji. Delom zbog toga što se ratna dejstva od 1991. do 1995. nisu odvijala na prostorima naše republike, pa je privatizacija po volji bogatih bez problema mogla da se sprovede, a delom i zbog toga što je hiperinflacija kroz koju smo prošli na početku ratnih razaranja bila naročito plodno tle za one koji su se bogatili preko noći.

Uigrana "direktorska šema" koju smo u prošlom tekstu pojednostavljeno objasnili - primenjivana je i u Srbiji, u kojoj je bilo najviše privrednih subjekata. Tako smo izgubili gotovo sve gigante koji su hranili nekadašnje društvo.

Teme za vas

Naravno, objektivno govoreći, ti giganti su padom Berlinskog zida počeli da posustaju, jer zastarela tehnologija i loš kvalitet proizvoda koji je imao prođu u istočnoj Evropi više nije mogao da bude plasiran. Istovremeno, u tom periodu rodio se novi talas krize na Bliskom Istoku i u Africi, te naše firme ni tamo više nisu mogle da plasiraju svoje proizvode.

Srbija najteže pogođena

Raspad Jugoslavije, građanski rat(ovi) i sankcije koje su nametnute tadašnjoj SR Jugoslaviji (a suštinski Srbiji), porodile su hiperinflaciju, a sve to je bilo idealno tle za bankarske prevare (sećate li se Dafine i Jezde) i - tajkunsku privatizaciju u kojoj su budzašto otkupljivane čitave fabrike.

Prema nekim podacima - u Srbiji je tokom prvog talasa privatizacije (od 1991. do 1999.) bez posla ostalo više od 350.000 radnika. Takav trend nastavio se i u drugom talasu privatizacije (do 2008.).

Samo u industrijskim pogonima je tokom dva talasa privatizacije (ili je bolje reći - talasa bezakonja i talasa privatizacije) bez posla ostalo više od 800.000 ljudi! Ove šokantne podatke je svojevremeno izneo profesor Ekonomskog fakulteta, dr Ljubodrag Savić.

I tajkunska i neokolonijalna 

Srbija je na prelazu između dva milenijuma dva puta strateški i zakonodavno uređivala privatizaciju - sa ciljem da se (kako je pisalo u preambuli Zakona o privatizaciji iz 2001.) uvedu nove tehnologije i da poraste zaposlenost.

Nažalost, ni 1997. ni 2001. zakon nije pomogao da se ciljevi zaista i ostvare. Naprotiv. Privatizacija iz tog perioda bila je označena kao tajkunska, često i pljačkaška. Mada, ako je verovati profesoru Danilu Šukoviću iz Instituta društvenih nauka - u gotovo svim zemljama privatizacija bila problematična, jer se vršila u vreme raspada starog sistema i njegovih institucija, dok novi još nije uspostavljen.

Model privatizacije iz 1997. omogućio je direktorima da imenuju ljude od poverenja i preko njih suštinski postanu vlasnici, što smo detaljno opisali u prethodnom tekstu.

Model privatizacije iz 2001. uvezen je spolja, a taj model koji je umnogome ugurao novac u džepove svetskih mešetara, u Srbiji je "usavršen" pa je ključni element u tom modelu bio - stepen korupcije. 

Najveća greška koju će isticati svi sindikalci, a poricati svi biznismeni - zasigurno je model direktne pogodbe za sve privredne subjekte koji su odlazili na privatizaciju sa oznakom "strateški važno".

Za tri meseca privatizovano 700 firmi 

Od dana nakon pada režima Slobodana Miloševića (6. oktobra 2000.) pa do januara 2001. u Srbiji je - iz današnjeg ugla gledano - na prilično sumnjiv način privatizovano više od 700 firmi. Mnoge od njih ugašene su nakon dve do tri godine, a one koje nisu ugašene - do danas su u velikom broju slučajeva - više puta menjale vlasnike. Ovo se naročito odnosi na firme iz prehrambene industrije, razne fabrike vode, sokova i druge robe široke potrošnje.

Velike građevinske firme i proizvodni pogoni prodavani su budzašto. Građevinske firme - zato što su imale poslovne objekte u velikim gradovima (a naročito u Beogradu) koji su bili pogodni za poslovne centre, hotele. Proizvodni pogoni - dušu su dali da budu sravnjeni sa zemljom, da se na njima podigne stambeno/poslovno/tržni kompleks i više puta se uveća novac potrošen za kupovinu odavno zastarele fabrike.

Veoma brzo smo od zemlje koja je imala relativno jaku bankarsku strukturu postali zemlja u kojoj su mešetarile mnogobrojne strane banke.  Često - banke čudnih imena. Ah, da: i one su od 2001. više puta prodavane, spajane, utapane, zatvarane i opet otvarane.

Zašto smo se proveli kao bosi po trnju

Razlog je zapravo jednostavan: nakon svih (gore pobrojanih) nedaća kroz koje je Srbija prošla, zapadne zemlje su obećavale da će posle obaranja Miloševićevog režima strani ulagači preplaviti našu zemlju donoseći milijarde evra. Od toga - nije bilo ništa. U 2001. - tek 150 miliona.

Zbog toga je u junu uveden novi Zakon koji je imao plemenite ciljeve (takođe gore opisane), ali i rupe u sebi: Jedan od osnovnih postulata tadašnjeg zakona bio je da se poreklo kapitala u privatizaciji neće ispitivati. 

Dodatni podsticaj tajkunsko-burazerskom modelu bio je Protokol o saradnji u finansiranju privatizacije koji je Vlada Srbije (tačnije ministar Vlahović) potpisala sa vodećim bankama. Tim protokolom bilo je predviđeno da neki visokopozicionirani Pera Pisar javi banci da je Đura (kontroverzni biznismen) - čovek od poverenja, a banka mu pomogne da privatizuje neku firmu - na rate.

Konačno - poslednji ekser u sanduku srpske privrede na kom je pisalo "novi model privatizacije" bila je promena Uredbe o proceni vrednosti i aukcijskoj privatizaciji preduzeća. Njom je knjigovodstvena vrednost društvenih firmi - prepolovljena. Omogućeno je i da se početna cena na aukciji - obori na deseti deo vrednosti.

I zašto se onda čudimo što još nismo postali ono što smo odavno mogli? Balkanska verzija Švajcarske. Zato što - čini se - uživamo u tome da među nama jednakima - ipak budu (kako reče Orvel) onih koji su jednakiji.

Do neke nove privatizacije...

(Telegraf Biznis)