Komunizam više ne može da plati račune? Kuba otvara vrata privatnicima, bankama i bogatstvu

Jedna od najpoznatijih socijalističkih ekonomija sveta priprema zaokret koji bi do pre samo nekoliko godina delovao gotovo nezamislivo.

Paket od čak 176 reformi mogao bi da otvori vrata privatnim bankama, većim kompanijama, stranom kapitalu i slobodnijem poslovanju, dok vlast u Havani tvrdi da ne odustaje od socijalizma.

Teme za vas

Da li je ovo početak kraja kubanskog ekonomskog modela ili pokušaj da se upravo socijalizam spase tržišnim metodama?

Radikalni zaokret u ekonomskom modelu

Kuba se nalazi pred možda najradikalnijim ekonomskim zaokretom od revolucije 1959. godine. Nacionalna skupština usvojila je paket od čak 176 reformi koje bi, ukoliko budu zaista sprovedene, mogle iz temelja da promene način na koji funkcioniše privreda ove karipske države.

Kako u analizi objavljenoj danas piše Jutarnji list, prenoseći The Economist, reformski paket na papiru vodi Kubu ka znatno većoj ulozi tržišta, privatnog kapitala i preduzetništva, ali bez formalnog odricanja od državne kontrole.

Drugim rečima, Havana pokušava nešto što zvuči kao ekonomski paradoks: da spase socijalizam uz pomoć mehanizama koji se tradicionalno vezuju za kapitalizam.

Privatnici dobijaju prostor kakav ranije nisu imali

Promene bi mogle da budu ogromne.

Planirano je smanjenje broja delatnosti u kojima je privatno preduzetništvo zabranjeno, dok bi privatnim kompanijama trebalo da bude omogućeno slobodnije bavljenje uvozom i izvozom.

Još važnije, privatni biznis mogao bi da dobije mogućnost privlačenja stranih investicija.

Preduzetnicima bi prvi put bilo dozvoljeno da zapošljavaju više od 100 radnika, kao i da poseduju više kompanija. To bi predstavljalo ozbiljan zaokret u zemlji u kojoj je država decenijama sa dubokim nepoverenjem gledala na koncentraciju privatnog kapitala.

Stižu privatne banke?

Jedna od politički i ekonomski najosetljivijih promena odnosi se na finansijski sektor.

Prema najavljenim reformama, bilo bi omogućeno osnivanje privatnih banaka, dok bi devizno tržište trebalo da bude otvoreno većem broju učesnika.

Istovremeno, državna preduzeća više ne bi nužno bila nedodirljiva. Ona bi mogla da budu prodata, pretvorena u kompanije sa akcijama i vlasničkim udelima, a otvorila bi se i mogućnost stečaja.

Državne firme mogle bi i samostalnije da određuju cene.

Za zemlju koja je decenijama gradila identitet na dominantnom državnom vlasništvu, takve promene teško da se mogu nazvati kozmetičkim.

„Ako nema bogatstva, nema šta ni da se deli“

Možda najzvučnija poruka stigla je od kubanskog predsednika Migela Dijaz-Kanela.

On je poručio da gomilanje bogatstva u privatnim rukama više neće biti zabranjeno, uz obrazloženje koje bi u nekadašnjoj kubanskoj političkoj retorici zvučalo gotovo nezamislivo: ako nema bogatstva, nema ni onoga što bi moglo da se raspodeli.

Upravo ta poruka možda najbolje pokazuje dubinu problema sa kojima se Kuba suočava.

Ekonomija se smanjila za više od petine

Iza velikih reformskih najava ne stoji ideološka radoznalost, već teška ekonomska kriza.

Prema podacima koje navodi današnja analiza, kubanska ekonomija se od 2020.godine smanjila za više od 20 odsto.

Na nezvaničnom tržištu za jedan američki dolar dobija se više od 600 kubanskih pezosa, dok minimalna mesečna plata vredi svega oko pet dolara.

Zvanična godišnja inflacija u maju bila je blizu 16 odsto, ali ekonomisti procenjuju da je stvarni rast cena znatno veći.

Posebno dramatično zvuči podatak da je turistički promet u prvih pet meseci ove godine pao za 58 odsto. Za Kubu, kojoj je turizam jedan od ključnih izvora deviza, to predstavlja ogroman udarac.

Bez struje i po 22 sata

Ekonomska kriza odavno više nije samo pitanje statistike.

U pojedinim delovima Havane nestanci električne energije traju i do 22 sata dnevno. U nekim delovima grada voda stiže tek svakog drugog dana.

Zemlju dodatno pritiskaju američki embargo i nove sankcije, uključujući mere protiv kompanija povezanih sa moćnim vojnim konglomeratom Gaesa, kao i ograničenja koja pogađaju snabdevanje gorivom.

U takvim okolnostima, pitanje više nije samo da li Kuba želi reforme, već koliko dugo postojeći model može da izdrži bez njih.

Kapitalizam ili „kubanski tržišni socijalizam“?

Kubanske vlasti insistiraju da nije reč o napuštanju socijalizma.

Model se opisuje kao svojevrsni „tržišni socijalizam u kubanskom stilu“, što neizbežno podseća na puteve kojima su ranije krenule Kina i Vijetnam.

Ipak, postoji važna razlika. Reforme koje sada najavljuje Havana za sada deluju skromnije od promena koje su svojevremeno transformisale kinesku i vijetnamsku ekonomiju.

Pored toga, ostaje najveće pitanje: da li će najavljene mere zaista biti sprovedene?

Kubanske vlasti su i ranije obećavale ekonomsko otvaranje, da bi reforme kasnije bile usporene, odložene ili ograničene.

Veliki eksperiment počinje

Kuba tako ulazi u možda najvažniju ekonomsku fazu u poslednjih nekoliko decenija.

Ako reforme budu sprovedene, zemlja poznata po centralnom planiranju mogla bi da dobije privatne banke, veće privatne kompanije, slobodniji uvoz i izvoz, strani kapital i tržišno disciplinovanija državna preduzeća.

Ukoliko ne budu sprovedene, ekonomska kriza mogla bi dodatno da se produbi. Zato 176 reformi nisu samo još jedan administrativni paket.

One otvaraju mnogo veće pitanje: može li jedna od najpoznatijih socijalističkih država sveta da preživi tako što će prihvatiti upravo one tržišne mehanizme kojima se decenijama ideološki suprotstavljala?

(Telegraf Biznis/Jutarnji.hr)