Barmeni iz Stefan Brauna prvi put otkrivaju tajne noćnog života i posla: Ušli smo u jedan od poznatih klubova

Telegraf Biznis je razgovarao sa petoro barmena iz kluba Stefan Braun, noćnog kluba, koji uspešno posluje već punih 20 godina. Otkrivaju nam sve o težini posla

Vikend je nešto za šta "živi" veliki deo populacije, sloboda, čari provoda i odmora su nešto što daje snagu za nastavak borbe za egzistenciju. Tokom provoda u noćnim klubovima često se zaborave i ljudi koji su zaslužni za to, barmeni koji tokom vikenda usrećuju "obične ljude". Posao barmena nije lak, a zbog toga je Telegraf Biznis i odlučio da se upusti u priču sa zaposlenima iz eminentnog noćnog kluba - Stefan Braun.

Noćni život je zaštitni znak grada Beograda, jedna od stavki koja je Srbiju visoko vinula u Evropi, a možda i šire. Teško da postoji stranac koji nije čuo lepe reči o ovom "kutku" zemlje. A ko su ljudi koji taj ćošak čine sjajnim - to su barmeni, ali i konobari i hostese koji ugođaj čine boljim.

Posao barmena, kao i širok opus drugih ugostiteljskih poslova nije baš preterano zanimljiv mladićima i devojkama u novom naletu tehnologije i naletu zanimanja koja polako koriste to plodno tlo u Srbiji i kako u istoj meri dovode do sve većeg interesovanja za istim.

Sama činjenica da se posao radi pretežno noću, sve do ranih jutarnjih (ili čak i podnevnih) časova na prvu odbija potencijalne barmene, te ih gura u neke "sigurnije" i spokojnije vode. Izuzev toga, pitanje je i vezano za ekonomski smisao, odnosno - da li se isplati praviti koktele i animirati druge tokom izlazaka.

Upravo o tim temama, kao i mnogo čemu, Telegraf Biznis je razgovarao sa petoro barmena iz kluba Stefan Braun, noćnog kluba, koji uspešno posluje već punih 20 godina. Klub je izašao u susret, a okupio je i šarenolik skup iskusnih, prekaljenih barmena, ali i onih koji su nešto kraće u tom poslu.

Kako doći do ovog posla?

Naši domaćini u ovoj priči su bile i dobro poznate osobe iz kluba, ljudi koji uvesaljavaju i animiraju mnogobrojne kako iz Beograda, tako i iz čitave Srbije, ali i sveta koji požele da osete čari noćnog života u prestonici Srbije.

Ono što je takođe interesantno, jeste i činjenica da su tokom razgovora sa novinarom Telegraf Biznisa istakli da su prvi put došli u sličnu situaciju da razgovaraju o ovakvim stvarima, s obzirom na to da je i sam posao barmena u zapećku, te da sve manje ljudi odlučuje da se bavi ovim zanimanjem.

Prvo pitanje na koje su naišli, jeste i kako se uopšte dolazi do odluke da se neko bavi ovim poslom, da neko "odbaci" svoje večeri i da jednostavno drugima pruži užitak i zadovoljstvo, o čemu su naši "domaćini" i pričali, uz predstavljanje sebe, ali i kluba u kom rade.

Kako bi "probio led", prvi se priče latio i najiskusniji, Šone, koji već 19 godina radi u Stefan Braunu.

- Ovo mi je 19. godina u klubu, krenuo sam da radim samo nekoliko meseci nakon otvaranja, možda je prošlo šest meseci i pozvali su me. A to kako sam počeo... Ovaj posao je porodično zanimanje, tradicija. Moj otac je imao kafanicu, tokom srednje škole sam počeo i evo i dan danas sam u tome - istakao je Nenad Radoman, koji je svojim gostima upravo poznatiji pod pseudonimom "Šone".

Odmah po stažu do njega je i Dejan Đukić, u okvirima kluba poznatiji kao "Đuka", kome je fudbalska karijera zapravo donela posao u barmenstvu.

- Krenuo sam da radim 2007. godine, ovo mi je 16. godina i sve je počelo preko tadašnjeg vlasnika Brauna, igrali smo fudbal zajedno u jednoj ekipi i on me pozvao da radim, da se oprobam u ovome i eto. Bio sam glavni animator u svlačionici, prepoznao je "kvalifikacije" za ovaj posao i eto.

Nešto mlađi od njih dvojice jeste i Igor Todorović, čiji alijas "Laganini" jeste i jedan od zanimljivijih u poslu, a kako mu i nadimak kaže, njegovo zaduženje jeste zabavljanje ljudi, kao i trud oko što boljeg provoda.

- Moj stariji brat je radio kao barmen posle škole, a kako nisam bio nešto dobar učenik, nisam gledao ka fakultetu i nisam imao nameru da nastavim, iako mi je krivo zbog toga, voleo bih da sam završio, ali... Škola me nije zanimala. Gledao sam brata i želeo sam da radim to isto, svidelo mi se i od 2012. sam u ovom klubu, praktično sam iz školske klupe prešao za šank - istakao je Laganini.

Među najmlađima u "muškoj posadi" jeste i Ivan Relić, praktično pridošlica koja se u kolektivu nalazi nepune četiri godine, ali kome je, kako kaže, čitav život bio praktično predodređen da se bavim ovim poslom.

- Još kao dete sam se zaljubio u klub. Dok sam bio u srednjoj školi, uspeo sam da zaradim neki novac, tada sam došao baš ovde u Braun i upoznao sam upravo Šoneta, kada sam video kako on radi i kako to sve izgleda, znao sam da želim i ja da budem barmen i da čitav život provedem u klubu na ovaj način, što mi se i ostvarilo - rekao je za Telegraf "mladi" Ivan, koga u klubu poznaju pod nadimkom "Ivke".

Osim muškaraca, u Stefan Braunu, kao i u sferi barmenstva, postoji i veliki broj dama. Jedna od njih jeste i Dajana Ružić, mlada barmenka upravo iz ovog kluba, koja ima i pozamašan staž u ovom poslu, ali i u specifično Stefan Braunu.

- Mene ovde znaju jednostavno kao Dajanu i radim od 2016. godine u klubu. Sve je krenulo od toga što sam tokom studiranja želela da radim i nešto sa strane. Krenulo je polako i opušteno, ali je vremenom postajalo sve veća opsesija i zabava i tako je fakultet ostao iza mene, a barmenstvo je postalo moja ljubav - ističe Dajana.

Uzlazni put barmena, kako stići do lokala u Beogradu poput "Stefan Brauna"?

Kao i u svakom poslu, put do "zvezda" nikada nije lak. Pre samog vrha u nečemu, postoji mnogo truda, rada, zalaganja, ali i odricanja kako bi bilo koji čovek uspeo da se domogne najviših instanci.

Upravo tako je i sam posao barmena nešto što iziskuje "trening", trud i dosta toga, kako bi se doseglo do gorepomenutih "zvezda".

Čak su i Telegrafovi sagovornici Šone, Đuka, Laganini, Ivke i Dajana morali dobrano da se pomuče, kako bi stigli do mesta na kom su sad.

• Kako je izgledao Vaš put do mesta na kom ste sad?

- Kada sam krenuo na fakultet, počeo sam da radim u jednoj kafeteriji kao šanker, da bi me prijateljica pozvala na "letnji Braun" u Budvi. Otišao sam u Crnu Goru, ponovo sam video kako to izgleda i tada sam pričao sa Laganinijem koji me je kasnije doveo u sam klub i tog leta je sve i počelo - istakao je Ivke, najmlađi u kolektivu.

Pored njega, upravo gorepomenuti Laganini je doslovno morao da prođe "trnje" kako bi stigao do svog posla, a morao je da obavlja i one "škakljive" poslove, kako kaže, bio je potrčko starijima i to mu se isplatilo.

- Radio sam u jednom drugom klubu, tamo sam bio pomoćni radnik ili potrčko, kako kažu. Tokom te 2012. godine, imali smo "letnje šankove" i ja sam bio na raspustu kada su stigli ljudi iz Brauna, kada sam odlučio da radim iste poslove za njih. Prao sam čaše, kucao račune i tako su me zapazili. Ubrzo sam pitao ove "starije" da li ću dobiti posao, kada su rekli da su zadovoljni i da će javiti. Otvaranje kluba se dešavalo, mene su pozvali u 23:50 i rekli "dolazi za 10 minuta, počinješ da radiš", a nisam znao pivo da otvorim... Ali tako je počelo - istakao je kroz smeh Laganini o svom početku.

Dajana je praktično i sama morala da se izbori za ovaj posao, jer kako kaže, nisu joj se javili na vreme iako su rekli i obećali da hoće. Međutim, čak je i za nju sve ispalo kako treba.

- Čak sam tri dana čekala odgovor na to da vidim da li sam primljena, da ni tog trećeg dana ne bih dobila poziv. Odlučila sam da se pojavim, samo sam ih pozvala, došla u klub i to je to. Jednostavno, morala sam da se izborim, da tražim, da pitam, ali sam na kraju dobila to što sam htela. Nekad sam uverena i da je to sve bio samo test za mene.

Najstariji među barmenima, Šone, imao je i duži proces dolaska na svoje mesto, kao i opstanka u klubu, s obzirom na to da je u njegovo vreme sve još bilo novo, neistraženo i na neki način čudno ljudima u okoini.

- Radio sam u kafeterijama, kada je jedan od vlasnika Brauna dolazio tu. On me je i doveo, upoznali smo se i primetio je moj talenat da okupim ljude, studenti iz Više poslovne su dolazili, uvek su bili ljudi oko mene za šankom i to je taj vlasnik snimio, umeo je da prepozna dobre ljude - kaže Šone, koji je potom otkrio i kako je to sve izgledalo na početku.

- Prva tri meseca sam radio i u Braunu i na drugom mestu, jer je ovde bilo teško da se neko snađe uopšte. Jednostavno, od ponedeljka do ponedeljka nismo znali šta će biti narednog dana i da li ostajemo, a nisam smeo da napustim ni drugi posao. Tri meseca sam radio dva posla, prva smena i ova noćna, treća. Nema spavanja, nema ništa, smršao sam 15 kilograma, ali kad sam video da je ovo moj poziv, odlučio sam da se bavim samo ovim.

Za razliku od njih, Đuki je njegova fudbalska karijera donela mesto u ovom poslu. Tačnije, donela je ulaznu kartu, koju je on uspeo da iskoristi na najbolji način.

- Mene je vlasnik upoznao preko fudbala, Peđa (jedan od vlasnika) radio je regrutaciju po čitavom gradu, a mene je prepoznao zbog borbenosti na terenu, bio sam srčan, "mlatio" sam ljude, dok sam bio i luckast u svlačionici, znao sam da napravim atmosferu i to je bilo ključno - ističe Đuka.

• Koja je paralela između fudbalera i barmena?

- Ono što jeste interesantno, jeste činjenica da je Đuka odlučio da tu karijeru (igrao u Prvoj ligi, Srpskoj ligi) odlučio da ostavi i da se bavi nečim drugim, ali gde je tu poveznica?

Upravo su Đuka i Šone to pokušali da objasne za Telegraf.

- Dok sam igrao fudbal, uvek sam davao sve od sebe na terenu, borio sam se kao lav. Nastupao sam za Železnik, gde sam i upoznao Peđu, koji me prvo pozvao i pitao da li želim, iako sam u to vreme znao samo za votku i viski, ali je reako da će me naučiti svemu. Krenuo sam da radim, završio sam obuku kod jednog vrhunskog barmena i tako je krenulo. Evo, 16 godina kasnija sam ovde i zahvalan sam Bogu što sam tu - rekao je Đuka, dok je i Šone odlučio da se nadoveže i objasni vezu između fudbalskog tima i ovog zanimanja.

- Mnogo stvari povezuje ta dva posla. Ako neko trenira, ako se prema tome neko posmatra, odmah je jasno kakva je osoba. Da li je disciplinovan, borben, za mnogo stvari se poteže paralela kolektivnog sporta i ovog zanimanja. Ovde je važan timski rad, nas je 40, od barmena, konobara, pa sve do hostesa koje svojom lepotom i čitav ambijent čine mnogo prijatnijim. Dosta toga se vidi, ako si sportista, zdrav si, prav si i možeš da "izguraš" sve fizičke zahteve. Mi smo na udaru gostiju, ne smemo biti neuredni, aljkavi... Ovaj posao to traži.

Zasićenje poslom - Mit ili istina?

Obično u svakom zanimanju, tokom svakog posla u jednom trenutku dođe do zasićenja, do želje da se svako okuša u nekoj drugoj životnoj sferi.

Neretko se dešava da se ljudi odluče, recimo, za jedan fakultet pa ga promene posle tri ili četiri godine, a slično je i sa zanimanjem. Internet i tehnologija je omogućila ljudima priliku da se usavršavaju, dok, da li je takav slučaj i u barmenstvu?

Naši sagovornici su to pričali iz ličnog iskustva, a jedno im je zajedničko, to je rečenica - "Svako veče nam je kao Nova godina i što mi proživimo za jednu noć, neko ne proživi za godinu dana".

To su i vodilje kojim su se upravljali.

• Da li je došlo do zasićenja poslom u vašim slučajevima?

Kao neko ko je 19 godina u ovome, u istom klubu, na istom mestu, Šone je pokušao detaljno da objasni.

- Pa još nije... Svaki posao nosi teške situacije i nijedan nije lak. Kako se kaže, svakom je svoja muka najteža. Ovo zanimanje ima draž i to gledam tako. Ljudi koji nam dolaze, gledam, noćni posao je specifičan jer dolaze gosti koji su veseli zbog nečega. Student je dobio dobru ocenu, završili su godinu ili čitave studije... Došli su sa drugarima, drugaricama i oni slave. Tu nastupamo mi, želimo da podignemo to na viši nivo i da pamti sve kad ode kući - započeo je Šone, koji je potom objasnio i one sa "druge strane".

- Naravno, ima i onih koji su pali ispit, ostali su bez momka, devojke, tada smo im mi uteha i pomoć da zaborave taj dan. Moramo da ih oraspoložimo, da im bude lakše. Svako je došao po nešto i tu je draž našeg posla. Moramo ljude da ispratimo zadovoljne. Jednom je došla jedna gošća, samo sam je upitao kako je, ona je izbacila svu negativu, ja sam saslušao i njoj je bilo lakše, a ja sam bio srećan. To u drugim poslovima nije slučaj.

Ništa drugačije mišljenje nema ni Laganini, koji kaže da ovo planira da radi sve dok ga telo ne izda i sve dok je u stanju da to fizički "gura".

- Nije mi zasitilo, nije moguće. Imam i još jedan posao sa bratom pored ovoga, imamo servis za motore, ali to je nešto čime ću se baviti u penziji, kad ne budem mogao više da budem barmen. Ne planiram, mnogo volim što sam ovde i ne bih menjao ovo ni za šta na svetu.

Njihov mlađi kolega, Ivke, okrenuo se i na činjenicu da ovo nije samo posao, već da je čitav kolektiv i kao jedna porodica, bez koje on praktično ne može da zamisli dan.

- Mi smo u kolektivu kao porodica. Nas je preko 40 i u svakom trenutku smo tu jedni za druge, kako na samom poslu, tako i van njega. Sve to nas je spojilo i sve to čini ovaj posao zanimljivijim, zbog toga i ne može da mi dosadi.

Opet, sa druge strane, tu je i Dajana koja priznaje da ima "žutu minutu", ali...

- Naravno, svima dođe ta žuta minuta. Iznerviramo se na kolegu, na nekog "iznad", dese se one pretnje o otkazu, ali to se skoro nikad ne desi. Nekad više provodim ovde vremena nego sa porodicom, koliko puta smo i prespavali u ovom klubu... Čini mi se da ni majka ne brine o meni koliko mi čuvamo jedni druge - kroz smeh priča Dajana.

Studenti u izlascima - Češća pojava od "klijentele" ili pak još jedan mit

Od kolevke do groba, najlepše je đačko doba - rekla bi čuvena izreka. Ukoliko pitate đake ili studente, svi će uglas reći da je to upravo tako i da ne postoji gori period života.

Knjiga, učenje i prazne limenke energetskog pića razbacane po sobi su opšti prizor u sobi nekih od studenata, međutim, da li oni pronalaze vreme za izlazak?

Još ako se uzmu u obzir i "mitovi" o ekstravagantnosti nekih mesta... Međutim, barmeni iz Brauna ističu da su oni poprilično dostupni svima.

- Ovo mesto, ovaj klub je dostupan za sve. Dolazili su svi, sve branše smo ugošćavali. Studenti, sportisti, glumci, novinari, advokati, pa čak i ljudi sa one strane zakona. Bilo je i izuzetno uspešnih ljudi, rekao bih onih koji su u TOP10 najbogatijih ljudi u Srbiji - započeo je Šone.

Iako postoji i verovanje da se gosti dele po onome što naručuju ili što nose, Ivke i Laganini su rekli da to u praksi nije tako i da ne postoje preki pogledi zbog nekog pića.

- Svako od nas ima svoje goste, pa tako su tu i oni koji piju pivo, ali i oni koji piju Moet. Tu su ti poznati, ali tu si i studenti koji su položili ispit. Dolaze nam svi i uvek sve pokušamo da ugostimo na isti način, za nas ne postoje razlike.

Pritisak zbog poznatih gostiju? Gostili Novaka Đokovića, Džerarda Batlera, Dvajta Jorka...

Kako je i sam klub među prvima počeo sa ovakvom vrstom provoda u Beogradu, praktično su nacrtali skice noćnog života u glavnom gradu Srbije, o čemu će kasnije biti i reči, oni su imali priliku da ugoste i veliki broj poznatih ličnosti u svom klubu.

Mnogobrojni poznati fudbaleri, košarki, glumci, pevači i razni sportisti su dolazili. Tako su se mogle pronaći i slike Novaka Đokovića, najboljeg tenisera u istoriji, kao i košarkaša poput Aleksa Abrinesa, Kostasa Papanikolaua, nekolicine fudbalera Robert Levandvoski, Dimitar Berbatov, Savo Milošević...

Svi su oni bili gosti u ovom klubu, dok su barmeni ispričali i kako je raditi pred njima, odnosno, da li postoji određena vrsta pritiska ukoliko je neko poznat.

- Da, ima pritiska, osećaš neku vrstu treme - započela je Dajana, koja je potom ispričala i jedan lični peh, kada je jednostavno pomešala legendarnog fudbalera s nekim drugim.

- Jedan bivši fudbaler iz Južne Amerike je bio u Beogradu i znali smo da će doći, tada je krenula ta trema, da li će sve biti u redu, da li ćemo imati pića... S njim je došlo dosta ljudi, sa svima sam se upoznala, da bi mi tek u pola noći rekli da sam ja svu pažnju preusmerila na nekog drugog... Pogrešila sam, ali sam uspela da se ispravim i popravim utisak - ispričala je kroz smeh Dajana.

Đuka je takođe odlučio da ispriča jedno svoje slično iskustvo, samo što je on prepoznao ličnost, koja je ostavila dubok trag igrajući za jednog od večitih rivala, čiji je i pomenuti barmen navijač.

- Imao sam situaciju, davno, stigao je jedan bivši fudbaler, dok sam ja bio zadužen za VIP deo. Došao je sa prijateljima i odmah sam shvatio ko je to, a on je bio na metar i po od mene. Uzeo sam traku i napisao sam deo pesme koju su mu navijači pevali, upitao sam da li smem da mu pokažem, a kada sam to uradio, stao sam na šank i pokazao sam mu. Video je, zahvalio se i prišao je da se pozdravi sa mnom. Morao sam to da uradim.

Ponovo su uglas Laganini i Ivke pokušali da to objasne iz svoje perspektive kao nešto mlađi u ovom poslu, oni ističu da je najbitnije da se prema njima postaviš kao prema svima.

- Dolazi dosta poznatih, ali to su pretežno influenseri, bar kod mene. Družimo se, šalimo se, gledam ih kao i sve ostale, postavim se tako. Uzmem kontakt, s nekima se čujem i dalje, nisam imao probleme - kaže Laganini, a Ivke otkriva i tajnu ophođenja prema njima.

- Postoji trema, istina, postoji pitanje kakav ćeš ispasti, da li će nešto biti pogrešno, kako ćeš se postaviti, ali najbolje je da budeš prirodan.

Upravo zbog toga je i sam Šone pokušao da pojasni da njihov posao dosta više "zavisi" od studenata, nego li poznatih ličnosti.

- Poznati su ljudi kao i svi mi. Previše sportista je odlazilo kod mene, glumaca, treba biti opušten i ne treba da im bude neprijatno. Preko glave im je svakog dana. Zato ja nemam tremu, ne postoji. Svaki dan i svako veče radim isto. Student ili sportista, isto je, zavisimo više od studenata, ali je bitno da i ti poznati dolaze zbog ugleda kluba. Ja sam lično ispratio jednu generaciju sportista, koja s kolena na koleno dolazi kod mene, usledi "tag" na internetu i svi se sjate - ispričao je Šone kroz osmeh.

• Da li ste imali neprijatne situacije sa poznatim ličnostima?

Alkohol i zanosna atmosfera katkad mogu da prouzrokuju i probleme, a da li do njih dolazi i kada su u pitanju neke ličnosti od javnog značaja?

Dajana je upravo ovo objasnila na zanimljiv način, gde je razdvojila samoproklamovane poznate, od onih koji to i jesu.

- Pre svega, postoje poznati i "poznati". Najveći problem i najneprijatnije situacije naprave oni koji sami za sebe to kažu, a koji nikad ništa nisu uradili. Oni se svađaju, traže mesta za njih, traže pažnju... Dok mi treba da budemo normalni, i oni traže više od "običnih" ljudi, ali tada reaguje obezbeđenje i izbaci iz kluba onog koga treba.

Šone ističe da za 19 godina u poslu nije imao taj problem.

- Bilo je dosta pevača, glumaca, ali nikad za 19 godina nisam imao problem. Bilo je čak i onih "sa druge strane zakona", ali dođu i uživaju. Najopuštenije je raditi s njima, jer je i takvima već preko glave sve te pompe. Problem su mlađi koji se umišljaju. Ako je neko došao iskompleksiran, daj mu "kompleks". Tu si igrač, treba da prepoznaš ko je kakav profil i da mu daš ono što treba. Neko želi da bude bitan, učini mu to.

Pored Šoneta, Đuka je u ovom slučaju svoj posao povezao i sa psihologijom, odnosno, izustio je krilaticu da barmen mora da bude i psiholog.

- Najveći problem je kontrolisati sve, tu je bitna psihologija. Mora svako da zna u ovom poslu kako da priča s nekim, kako da mu priđe i pristupi. Sve to nosi svoje.

Barmen kao psihijatar i animator - Šta sve treba u ovom poslu?

Kako je i Đuka gore istakao, važno za posao barmena jeste i to da je to više zanimanja u jednom, da se tu sliva nekoliko sfera života kojima treba ovladati.

Prema rečenom, ali i obično viđenom u izlacima, među najvažnijim stvarima jeste i momenat animacije, kada barmen istupa iz svoje uloge spremanja koktela i pruža gostu dozu sreće i oraspoloženja, ukoliko to treba.

S druge strane, tu je i momenat u kom barmen deluje i kao "psihijatar".

- Svakakve situacije smo preživeli i momente, navikli smo na bilo kakvu i pozitivnu i negativnu situaciju, ništa nas ne može više iznenaditi. Da li će biti lep ili loš momenat s gostom, nekako ćemo kontrolisati, ako ne nađemo, onda reaguje obezbeđenje. Ali opet, čitav kolektiv daje sve od sebe i trudimo se da budemo bolji ljudi, kako bi i drugima bili dobri - kaže Đuka, koji ističe da su dobro istrenirani za to.

- Maheri smo u glavi. Neka vrsta treninga i iskustvo je ono što nam treba u ovom slučaju kako bismo uspeli da dopremo i do glave drugih ljudi.

Šone se takođe poziva na iskustvo, koje kaže da je sve u ovom poslu.

- Da li te gosti nerviraju ili kako da izdržiš nekog napornog, pijanog gosta, to je sve iskustvo. Dok si mlađi, zavisi od ličnosti i toga da li plane ili ne. Godinama sam savladao, bar lično ja, iznerviram se, planem, ali to kanališem na drugi način. Godinama se to sređuje.

Život noći - Smene od ponoći do zore, lepa strana ili mana posla?

Ono što može da odbije jeste i činjenica da se čitav posao u ovom zanimanju odvija noću, ne postoje dnevne smene, a s obzirom na to i kakav je koncept Stefan Brauna kao kluba, pošto rade svakoga dana u nedelji, nema slobodnih dana.

Tačnije, svako ima svoja dva slobodna dana, međutim, kako i provesti njih posle neprospavanih noći?

I na to pitanje su pokušali da odgovore barmeni.

• Rad svake noći od 00h do 05h i kako odmoriti posle toga?

- Pa... Nije to baš od ponoći do 05h ujutru, to je nekad i od 23 do osam ujutru, nekad i kasnije... Radnim danima je kraće, dok je vikendom duže i izuzetno je naporno kada zameniš dan za noć, kada imaš dva vezana slobodna dana, ne postoji šansa da neko zaspi pre četiri ili pet ujutru. Navika, sedenje, rad, navikao si da ne spavaš - ispričala je Dajana, dok i kolege imaju identično mišljenje, iako smatraju da nije toliko teško.

Ivke prednjači u tom razmišljanju, te ističe da mu je dosta teže bilo da radi jutarnje smene na prethodnom poslu nego li noćne na ovom.

- Teže mi je bilo da se probudim u pet i radim od sedam, još ako je hladno... Tu su i gužve, ovako je lakše, noću nema hladnoće, ne postoji gužva u gradu, dok ujutru kad se vraćam kući uspevam da izbegnem gužvu i sve mi je nekako bolje - kaže Ivke za Telegraf.

Iskusniji među njima, Đuka i Šone, kažu da je dosta teže bilo na početku, ali da su se vremenom navikli.

- Sve zavisi da li je jedan ili dva slobodna dana u cugu. Ako je tako, prvo veče ne spavam, ne mogu, budan sam do jutra i posle sam kao zombi. Žena, dete, provedem s njima čitav dan, dok onda uveče zaspim veoma lako i odmorim. Kada radim, moram da odremam pre posla i to je ono što mi daje energiju.

Šone deli mišljenje kao Ivke, ne poznaje gužvu u gradu i to je ono što ga najviše i raduje.

- Meni odgovara rad noću, iako kažu da je to kontra ritam. Naspavam se uvek posle posla, nekad i do podne, ne gubim vreme u gradu i prevozu. Ne poznajem gužvu u Beogradu. Kad ne radim, probudim se rano, onda sređujem po kući, radim korisne stvari, važno mi je da sam uvek dostupan zbog dece, dok žena nekad u šali i kaže da treba da se sklonim i da odem da radim.

Kako postati bolji u ovom poslu?

Za barmenstvo ne postoji fakultet, postoje samo kursevi, ali to nije nešto što pruža napredak, već pruža esencijalno znanje. Ono osnovno, bazično, što kasnije mora da se nadograđuje.

Jednostavno, poput sporta, trening i rad je ono što pruža i najbolje rezultate.

- Mi smo postajali bolji kao kolektiv, svakoga dana. Lično, posle 19 godina i dan danas učim neke stvari. Dolaze mladi, od svakog se nešto nauči. Da li je to profil ljudi, da li je novi koktel, sve je tu i sve kako treba uraditi, rastemo kao kolektiv. Puno generacija je prošlo, toliko ljudi se promenilo, odlaze svi i dolazi nova krv. Svaka generacija ima svoju priču od početka do dan danas i to i mene osvežava na neki način i ne daje mi da dođe do zasićenja. Crpim energiju od tih mlađih - otkrio je Šone, koji je onda i odao neke tajne.

Kako kaže, najbitnije je nekome pružiti ugođaj kao da je kod kuće.

- Posmatraj klub i radno mesto kao svoju kuću, tako i učim mlađe kolege, kao kada neko dođe na slavu ili goste, kafa, rakija, meze... Sve po redu, tradicionalno, da mu bude prijatno i da se uvek vrati i kaže "tamo je lepo". To je rešenje za sve ugostitelje, a ovde ima puno pravaca u kom ljudi moraju da idu i da napreduju. Pa ako dođe fudbaler, moraš pričati o fudbalu, ako dođe advokat, pratiš dešavanja i prilagodiš se. Ne može neko da dođe, a ti ništa da ne znaš o aktuelnoj temi u njegovoj sferi.

Ivke i Laganini su ponovo pokušali zajedničkim snagama da odgonetnu i ovo pitanje, pa su ispričali kako je njima bilo.

- Svi su dosta stariji od mene - kaže Ivke, koji je potom otkrio i da su ga zato "vukli" ka napretku.

- Kad sam došao, rečeno je da je sve na meni, koliko ću brzo napredovati, koliko će me zanimati, koliko ću pitati nekog, ali ako mene ne zanima, niko me neće vući za rukav i učiti. Kad sam počeo da radim, imao sam propuste, greške, a pošto radim u malom šanku. Ali konkretno kad napravim neku glupost, oni mene kritikuju, ali na kolektivnim sastancima su me gurali da što pre napredujem.

Laganini je napravio i paralelu sa auto-školama.

- Posao barmena je kao auto-škola. Imaš testove, imaš časove, vožnju i sve je to lepo, sjajno. Međutim, ti tek kad izađeš na ulicu vidiš da li si naučio ili ne, a ako nisi, onda moraš da učiš. Teorija je tu iz škole, ali praksa je bitna. Sve je praksa - zaključio je Laganini.

Nedostatak barmena i ugostitelja u Srbiji - posao kao bajka, ali beže od toga?

Dosta lepih stvari je ispričano od strane sagovornika, ali i uprkos tome, zanimanje je u zapećku. Mali broj ljudi se odlučuje na ovaj poziv, za šta naši sagovornici imaju i objašnjenje iz prve ruke.

Nije najveći problem nespavanje, noćne smene i sve ostalo, već nešto drugo...

- Fizički je težak posao, čak i psihički. Tokom korone sam radio u jednom restoranu, tada nije bilo noćnih klubova. Radili smo šta smo mogli da ne sedimo kod kuće. Noćni klub je obično omladina, šale se i zarađuju, ali ovde se ljudi oznoje, tu "puca kičma". Svi mi ističemo lepe strane, ali nekad dođem ovde u 23h uveče, a odem u 08 ujutru, nemam topli obrok, a nisam seo čitavih devet sati, napravio sam na stotine, hiljade koktela. Zato mladi beže od fizičkog posla, pogotovo otkad je nastao IT sektor. Neko mora da pokrije tu rupu, jedna branša se otvorila i nastala je rupa u fizičkom smislu, fale ljudi - ističe Šone, koji je potom ispričao i još jedan problem.

On je ukazao da je za Srbiju dosta veliki problem što je Hrvatska sada u Evropskoj uniji, te da dosta ljudi ide i tamo.

- Nije samo ugostiteljstvo zahvaćeno ovime, ali problem je i što je Hrvatska u EU, Hrvati su "pobegli" u Skandinaviju, otišli su širom Evrope, pa se i tamo napravila ta rupa i nju popunjavaju Srbi. Odu na nekoliko meseci, vrate se ovde i rade nekoliko meseci...

Dajana, opet, problem vidi u nečem drugom, a to je i činjenica da barmenstvo nije baš posao koji se može smatrati "punim vremenom", odnosno, da klubovi obično rade samo dva dana u nedelji.

- Stefan Braun radi svih sedam dana u nedelji, ostali klubovi su tu dva ili tri puta nedeljno i samim tim ljudi ne žele tako da rade. Nama je u redu ovde, imamo stalan posao, radimo svaki dan, ostali i ne. Ako neko radi dva ili tri dana, on ne može da zaradi dovoljno

Laganini opet i sam ističe i da je psihička stranja ovog posla veoma zahtevna, odnosno, baš zbog toga što su svih sedam dana u nedelji u poslu, oni moraju maksimalno da istraju.

- Teško je, težak je posao. Mi u petak ako radimo žurku i budemo iscrpljeni, ne odmorimo, već moramo u subotu ponovo i opet da sve bude tako, nema odmora. Četvrtak žurka, petak, subota, pa i nedelja. Ne postoji mesto za odmor u takvim situacijama, ali takav je posao.

Korona - Snalaženje i boravak "na ledu"

Tokom korona virusa, najviše su bili pogođeni upravo ugostitelji, koji nisu imali goste, nisu mogli normalno da rade, a sami vlasnici nisu bili u mogućnosti da isplaćuju plate.

Bilo je nekih paketa pomoći, ali to nije bilo baš dovoljno za normalan život.

Samim tim su svi morali da se snađu, a to je bio i veoma težak period za naše sagovornike.

- Korona je došla i ugostiteljstvo je bilo najpogođenije u Srbiji, ostavljeni smo na milost i nemilost. Samo mi znamo kako je to bilo, bili smo na ledu - rekao je Šone, dok su drugi istakli i da su morali da se snalaze i rade druge poslove.

Đuka i Laganini su se obreli u dostavi, Dajana je pokušala da se snađe u hotelu, koji je na njenu sreću radio tako da je uspela i da izgura taj period, dok su se ostali namučili.

- Pakleno je bilo, radio sam dostavu. Posao dostavljača prema mom mišljenju može da se meri sa građevinom po naporu. Konstantno u saobraćaju, uvek negde jurim i žurim, trčao po spratovima, ljudi su bili krajnje neodgovorni... - ispričao je Laganini, dok se Ivke bavio razvozom pića.

- Radio sam distribuciju pića... Samo da preživim, dozvole do 22h, onda radim i nešto drugo, ali smo opet vukli jedni druge.

Šone je potom ukazao i na još jednu "rupu" u ugostiteljstvu, odnosno, na situaciju koja je prouzrokvala tu rupu i manjak radne snage u ovoj branši.

- Država je stala iza ugostitelja, dala je pomoć poslodavcima, ali je bilo slučajeva da to nije stiglo do radnika. Zbog toga je radna snaga otišla po firmama gde je bilo manja, a posle se nisu vratili zbog straha. Neko je naišao na nešto lakše, iako nema novca svakog dana (bakšiš), ali su našli nešto sigurnije. Takav je posao, kada radiš kalkulacije su od 1. do 1. i to su iskoristili. Neki su otišli i preko u Crnu Goru i Hrvatsku.

Barmenstvo preko - Letnja šema i iskustva?

Ulazak Hrvatske u Evropsku uniju je doprineo na jednom polju, otvorio je mogućnosti, što preko leta mnogi i koriste, te odlaze tamo kako bi u sezonama iskoristili i zaradili dodatni novac.

Ukoliko se na to doda i činjenica da Stefan Braun tokom leta ne radi, onda je ovo idealna prilika, ali da li je idealno iskustvo?

Đuka je proveo leto u Hrvatskoj, ali i Crnoj Gori i odlučio je da podeli to iskustvo.

- Ne mogu da se žalim ni za jedno, ni za drugo. U Crnoj Gori sam bio 2009. godine, tad se otvarao klub, nestvarno. Radila se noć, preko dana ide odmor, meni je bilo savršeno. Brdo novca, ali posle toga je sve padalo, više posla, manje novca. U Hrvatskoj sam bio i nemam da se žalim, radio sam 64. noći zaredom, ali sam opet bio funkcionalan, odspavam, odem na plažu, novac konstantno tu, radio sam u Puli i bilo je savršeno.

Đuka je takođe istakao i da je Hrvatska u tome dosta ozbiljnija od Crne Gore.

- Tamo je ozbiljnije, dosta. Sigurno zbog EU, sve ide po propisu, tu je prijava, plata oko 1.400 evra, dok Crnogorci ako daju i 300, pritom ne razmišljaju o smeštaju, dok je glavni izgovor "pa, na moru si".

Ivke je takođe proveo leto u Crnoj Gori, gde nimalo nije bio zadovoljan viđenim.

- Radio sam u Crnoj Gori prošlo leto i vratio sam se posle mesec dana, jednostavno zarada nije ni blizu obećanog. Mora na posao da se ode ranije, dok nije sezona, nema zarade, bili smo "zaštićeni", ali čekaš platu, bakšiš na nedeljnom nivou iznosi 15-ak evra... Sve je ostalo na "čekaj", dok se novac troši i to moj koji sam poneo iz Beograda.

Bakšiš - Nekada je poput prosečne plate u Srbiji, a nekad...

Jedna od najboljih stvari u ugostiteljskim poslovima jeste dobijanje bakšiša i taj osećaj kada je u džepu uvek neki novac, svakoga dana je protok i on varira.

Primera radi, dešavalo se u SAD i drugim zemljama da bakšiš iznosi i po nekoliko hiljada evra, dolara, ali kakav je slučaju Srbiji?

- Što se bakšiša tiče, ima ga uvek i to je normalno. Dešavaju se večeri kada dođe gost od koga "progledaš", a nekad bude i večeri kad ne znaš šta ćeš - ističe Šone, dok je Đuka otkrio da je jednom zaradio i ogroman bakšiš od čoveka koji je dobio nekoliko miliona dinara na sportskoj prognozi.

- Može doći i jedan čovek, iako je prazan klub, pa da zaradiš više nego da je previše ljudi... Sve zavisi, treba se posvetiti ljudima, bakšiš dolazi ako dobro ugostiš nekog, ako je sve ekstra, ljudi će baciti novac na tebe, doslovno - ističe Ivke.

• Osim bakšiša, dolazi li i do problema sa lažnim novcem?

- Bilo je i takvih slučajeva, daju po 100 lažnih evra, onda ti kasnije to predaš u pazar, kad pregledaju, vide da je lažno i onda ti moraš da nadoknadiš. Tvoja je greška ipak - otkriva Laganini.

Međutim, kod iskusnijih ne postoje takve greške.

- Pokušavali su, ali sam radio i u menjačnici jedno vreme. Materijal je drugačiji, onda se pozove obezbeđenje i to se završi na drugačiji način.

Oni su istakli i da to pokušavaju kod mlađih barmena, koji nisu toliko upoznati, pa je to jedini način da im i prođe to, dok su iskusniji navikli sve na to.

S kim je lakše raditi - Stranci ili Srbi?

Možda i najiše na listi verovanja i pitanja jeste, da li je lakše raditi da domaćim ljudima ili sa strancima? Ko se bolje ophodi u noćnom životu.

- Sa obe strane ima neprimerenih ljudi, ne postoji razlika. Koliko su loši domaći, stranci umeju biti i gore, na sve se navikneš. Često stranci i ne razumeju gde su, traže stolice, mi smo bazirani na šank. Tu su četiri separea, dva stola, ko god od novih dođe, oni traže stolicu da sednu, ali ne postoje. Čak i devojke koje su u štiklama - ističe Laganini, dok Dajana otkriva i ko su najbolji gosti.

- Najbolji gosti su kolege, kolege ugostitelji. To su ljudi koji znaju sve, oni takođe žive od toga i razumeju.

Ono po čemu Beograd jeste poznat upravo su noćni provodi i to je ono što ih prvo privuče, pa samim tim su i noćni klubovi nezaobilazni.

- Stranci dolaze, čim su u Beogradu, čim su u noćnom životu, žele da se provedu. Domaćin dođe i zbog drugih stvari, dođe zbog problema, da se oporavi. Stranac dođe s raspoloženjem i to je to. Ali ovde je drugačije, ovde se neko "leči" ponekad za mojim šankom. Naravno, ima stranaca koji su "teški", ali isto tako ima i domaćih.

Život barmena i njegove beneficije u "normalnom životu"

Kao i svaka zanimanje, tako i ovo za sobom nosi beneficije, a to su prevashodno poznanstva koja uobičajen, normalan, svakodnevni život mogu učiniti lakšim.

Te stvari obično nisu vidljive golim okom, ali mogu dobro poslužiti u određenim situacijama, pogotovo ako se neko prema njima postavi kao prijatelj od samog starta.

- Beneficije postoje u svakodnevnom životu, izvan posla. Dođu ljudi, provedu se, uzme kontakt, sprijateljiš se, takva je priroda našeg posla. Jednostavno, zavisi kakvi ljudi dolaze, ako je neko od kolega, oni obično u restoranu dodele ručak na račun kuće (primer), ako su prodavci u radnjama, oni obezbede popust... Uvek ima tih beneficija kroz ovaj posao, kroz ta poznanstva - otkriva Laganini, dok su neki drugi imali i veća iskustva.

Dajana je otkrila da je s nekima išla i na more, dok je Đuka istakao da je postao i kum jednom paru.

- Jednom gostu sam, koji je inače iz Portugalije, bio kum na svadbi. Njegova sadašnja supruga je dolazila ovde, radila je na brodu, upoznali su se i dolazili su ovde. On je iz ugostiteljstva, družili smo se, posle godinu dana su me pozvali da budem kum, a evo sada me zovu tamo. Ima beneficija.

Ivke je otkrio i zanimljivu priču iz Mostara, gde ga je gost prepoznao na ulici i obezbedio mu smeštaj i provod tokom boravka u Bosni i Hercegovini.

- Prošle godine smo kolega i ja bili u Mostaru, tamo nas je zaustavio jedan čovek i pitao nas je gde radimo, odakle smo. Kada smo objasnili, on je odmah isto veče obezbedio sjajan provod, dok smo kasnije i doručkovali u njegovom hotelu. Lepo iskustvo koje mi je doneo ovaj posao i to je samo jedno od mnogih.

Šone je takođe uspeo da srž naroda poveže i kroz ovu temu, a otkrio je i zbog čega je najsrećniji bio, odnosno, zbog toga što mu je jedan gost obebzedio.

- Srbija je poznata po tome da se poslovi završavaju u kafani. Kada nam nešto treba, mi komuniciramo međusobno, pitamo da li neko ima nekog u tome. Možemo završiti sve, nas drugačije gledaju, osećalo se to u početku, čašćavali su nas. Jedan gost me je čak odveo i na Fajnal for Evrolige u Parizu 2010. godine, a sve je krenulo iz šale.

• Postoje i negativne strane tih poznanstava?

- Pa postoje... Isto kao kad nekome treba mesto ovde, moraš da pronađeš mesto za njih. Bilo je nekoliko puta da sve "gori", ali moraš pronaći mesto za te ljude, jer, moramo održati kontakte u najboljem redu, ne smemo ništa da prepustimo slučaju, taj odnos se gradi vremenom. Ponekad se kasno jave, zakažu... Ne smeš da ugasiš telefon i da se ne javiš. Bilo je slučajeva kad se javi neko poznat, bitni su za klub, a znaš da neće previše piti, znaš da će stvoriti gužvu. Ali takav je posao.

Ljubav u klubu, među zaposlenima i svađe?

Kao i u svakom kolektivu, ljubav se rađa na radnom mestu. Nekada je nepredvidiva, teško je pobeći od nje, ali te situacije posebno moraju da se kontrolišu.

Ljudi u ovom poslu obično imaju posebne metode, a negde, poput Stefana Brauna, na neki način je to i zabranjeno, makar na papiru što je rekao i sam Šone.

- To je bilo zabranjeno, striktno zabranjeno. Međutim, u praksi nije moguće zaustaviti, alkohol, dobar provod... Nekad je bilo drugačije, te stvari obično budu negativne po sam kolektiv.

• Ako nema te ljubavi, kako regulišete svađe?

Ovo pitanje je nešto na šta su složno odgovorili da se to jako retko dešava, i ako se desi, obično postoje soba u koju se dovedu zavađene strane, te menadžeri to regulišu na najbolji mogući način.

Glava se ohladi, sve se smiri i sutradan kao da se ništa nije dogodilo, kako klub ne bi ispaštao.

- Kao i svaki kolektiv, moraju takve stvari da se brzo rešavaju, tako je u ovom poslu jednostavno. Neko nekom ne prija, neko nekom prija, ali daleko od toga se mrzimo, da se ne volimo. Nesuglasice brzo rešavamo - ističu barmeni iz Brauna.

Dok, otkrio je Đuka da su u samom klubu nastajale i ljubavi za ceo život, te da su neki i dobili decu a upoznali su se upravo za šankom.

- Imao sam jednu situaciju s gostom, dolazila su tri momka, redovni gosti, dok se jedan zaljubio u jednu od hostesa, poslao joj je piće, uglavnom, ja sam ih upoznao, a oni su i dan danas u braku, dok imaju i decu. To je sve nastalo ovde.

Istorija Stefan Brauna, ali i klabinga u Beogradu - Šta se promenilo u 19 godina?

Sve se menja iz godine u godinu, a pogotovo trendovi, ponuda i tražnja za provodom. Zbog toga je možda i najbolji sagovornik Nenad Radoman, Šone, barmen iz Stefana Brauna koji je i direktno i indirektno uticao na razvoj klabinga u prestonici Srbije.

On je pokušao sve da sažme u nkoliko rečenica i da objasni kroz šta su sve prošli u prethodne dve decenije on, ali i ostali sa njim.

- Noćni život se menja kao i sve ostalo sa nekim novim stvarima koje se dešavaju svetu, nešto poput mobilnih telefona koji su upropastili čovečanstvo, s jedne strane su dali konekciju za rešavanje nekih stvari, normalno, ljudi to upotrebe na društvenim mrežama i troše tamo vreme. Omladina manje izlazi, po klubovima, restoranima, kafićima, to se promenilo.

- Način komunikacije je drugačiji. Nije više onako, lice u lice, ljudi su se otuđili, mnogo pišu na telefonima i to je najveći moj utisak kao barmena koji se promenio od početka do dan danas. Moramo da se prilagođavamo, reklamiranje se nekad radilo preko SMS poruke, od usta do usta ili pozivnicima. Gosti su se zvali pojedinačno, pozovem jednog, on obavesti ostale. Prisniji smo bili sa gostima, toliko prijateljstava se stvorilo. Pomagao sam im, oni su meni, sve je to normalno. Ali puno se sve promenilo od početka, do dana danas, ranije je bilo dosta manje stranaca po klubovima. Sada je više toga. U početku su dolazili samo "naši ljudi".

- Nije postojalo plaćenje karticama, pojavila se kartica na potez, staviš papir, karticu i to kao ostane. Onda je krenula ta "zabava", muzika devedesetih, po kojoj smo bili prepoznatljivi, ta erupcija oduševljenja, tako nešto je bilo pregršt tokom prethodne decenije. Nije postojala domaća muzika u klabingu, bili smo interesantni, novi, nešto u svetu što se dešavalo tokom '70- ih i '80-ih, poznata diskoteka u SAD, to se dešavalo 20-30 godina pre nas, toliko kasnimo, ali ta količina energije i zabave koja se ovde dešavala, bio sam na mnogim mestima, to nema u svetu nema. Tako je počeo i da se diže klabing Beograda.

- Beograd je bio poznat po kafanama po kafanskom provodu, ali po noćnom provodu... DJ, klabing, nismo imali, to je zaživelo sa ovim klubom i nekoliko splavova koji su se nadovezali, mi dugo zimi, oni leti... Ranije su radili splavovi po četiri meseca, sad se produži to sve. Sve se promenilo i kad je bila Univerzijada, otvorili su splavove ranije i shvatil ida mogu da rade, a sve se samo podizalo. Stefan Braun ima veliko učešće u noćnom životu Beograda, pratio sam, mnogi su se otvarali i zatvarali, sve je kratkog veka, što zbog napora, što zbog drugih stvari.

- Previše barmena je prošlo ovaj sistem, učili su, bili su cenjeni i nije bilo splava da neko nije prošao "našu školu". Sistem je nastavio da se širi, širio se noćni život i zbog toga imamo uticaj u razvitku tog klabinga.

- Nekada je postojala reka ljudi tokom žurki prethodne decenije, žurke '90-ih, koje smo pravili su bile najposećenije u gradu, da bi se to potom i širilo. Evo primera, čak je i Fristajler napravljen na stvarima koje "počivaju" na takvim žurkama, ali to nije samo oni, nego i država koja je prihodovala od stranaca, turista koji dolaze zbog tog noćnog života koji je naširoko poznat. Samo treba posmatrati koje su se branše razvile iz ideje, mi smo začeli ideju, posle se raširilo, ali evo i hoteli koji su imali benefit od toga. Aerodromi, restorani, čitava mreža se širi. Turističke organizacije noćne klubove drže na margini, a zapravo smo mi obično ti koji dovode dosta turista, noćni provod.

- Strani sportisti, glumci, svi dolaze u Beograd zbog posla, a opet i svrate u te klubove. Nekadašnji fudbaleri Mančester junajteda su dolazili, tu su i sadašnji fudbaleri Barselone, nekih nemačkih klubova... Košarkaši iz NBA su stizali ovde i dolazili - zaključio je Šone.

Veče poznatih i humanitarno veče kao zaštitni znak kluba

Još jedan događaj vezan za Stefan Braun koji je bio poprilično popularan jeste i humanitarno veče koje se organizovalo svakog ponedeljka.

Naime, dolazile su poznate ličnosti koje su pravile koktele, dok je sav novac odlazio u humanitarne svrhe, a bilo je i licitacija sa identičnim karakterom.

- Bila je ideja da se pokrene taj ponedeljak, da dovedemo poznate i da prave koktele s nama, a kad već dolaze oni, dolazili su i mnogi drugi, pa smo to iskoristili da napravimo nešto lepo, pametno. Svakog ponedeljka je bilo humanitarno veče i svi su ostavljali novac, bila je kugla, gosti su pravili koktele sat vremena.

- Trajalo je godinama, bilo je licitacija i dresova, previše novca je skupljeno za decu, bilo je i za sportiste kojima je to trebalo... Bilo je mnogo dobrih, humanih stvari. Jedan sportista je svoju suprugu upoznao baš tokom večeri poznatih, a potom je i još jedan sportista svoju suprugu upoznao, nažalost, razveli su se u međuvremenu, međutim, dosta je trajala ta ljubav - zaključio je Šone.

Raniji klabing i noćni život ili ovaj sad, moderni?

Tema koja se proteže kroz sve sfere života jeste - da li je bilo bolje pre ili sada?

Upravo o tome su pričali i mlađi i stariji sagovornici u ovom intervjuu, gde su branili "stariju gardu".

- Nema energije kod mlađih, stariji koji imaju 30 ili 35 godina, oni vide kako se ljudi provode, ali glavni pokretači energije su mlađi, oni moraju da prave atmosferu, to fali. To sve više fali, vidi se i po gradu. Bilo je bolje, ali prkosimo vremenu, trudimo se. Trudimo se da pravimo što bolje žurke i da tako privučemo ljude i poslu i gostima.

- Sada je sve mnogo drugačije, svi su bili opušteniji, ljudi su bili fokusirani na izlazak, sad dođe njih pet ili šest i svi drže telefone. Bilo je bolje muzike, kvalitetnije, erupcije su bile ogromne - ističe najiskusniji Šone, dok Ivke deli mišljenje s njim.

- Mlađe generacije jednostavno nemaju energiju, a i ti telefoni... Ako se nešto desi, odmah 10 telefona bude upereno u mene i to kasnije osvane na mrežama...

Kada bi vratili vreme, šta bi sebi poručili?

Jedno od retkih pitanja i mišljenja na koja su imali identičan odgovor, a koji su uglas otkrili jeste i pitanje šta bi sebi poručili kada bi naišli na svoju mlađu verziju.

Čak je nekima i krivo što nisu ranije počeli s ovim.

- Kad bismo se rodili opet, opet bismo isto radili, istim poslom bismo se bavili. Ono što proživimo za jednu noć, neko ne proživi godinama - zaključili za kraj našeg razgovora barmeni iz noćnog kluba Stefan Braun.

(Telegraf Biznis)