Od laka za nokte do toplomera: Šta sve držimo u kući, a ne znamo kako da bezbedno bacimo?

Svako domaćinstvo u Srbiji je potencijalno skladište opasnih materija. Od sredstava za čišćenje ispod sudopere, preko kozmetike u kupatilu, do kutije sa alatom gde stoje boje, lakovi, razređivači i lepkovi. Iako ove proizvode koristimo svakodnevno, trenutak kada se isprazne postaje ekološka bomba.

Statistika je poražavajuća: retko ko čita etikete, još manje nas zna šta te hemikalije zapravo sadrže, a najmanji broj zna šta uraditi sa ambalažom. Rezultat tog neznanja je da čak 90 odsto opasnog kućnog otpada završava u "običnim" kontejnerima, pomešano sa ostacima hrane i komunalnim smećem.

Teme za vas

Zašto je ovo opasno?

Ovakva praksa ima nesagledive posledice po životnu sredinu, a samim tim i po zdravlje ljudi. Kućni opasan otpad nije obično đubre; on je definisan kao materija koja je nerazgradiva, koja se može biološki uvećati u prirodi, pa čak biti i smrtonosna.

Najbolji primer za to su razbijeni termometri ili stare štedljive sijalice. Ovi predmeti sadrže živu, težak metal koji, ako dospe u organizam čoveka ili životinje, može izazvati katastrofalna oštećenja centralnog nervnog sistema, jetre i bubrega.

Foto: Pixabay

Ovaj otpad se klasifikuje prema strogim kriterijumima – zapaljivosti, korozivnosti, reaktivnosti, toksičnosti i kancerogenosti. Zato je ključno da se on ne meša sa ostalim smećem. Međutim, tu dolazimo do sistemskog problema.

Gde baciti lak za nokte ili kantu od farbe?

Sprečavanje zagađenja ima efekta samo ako se opasan otpad sakuplja odvojeno. U Srbiji, međutim, infrastruktura za ovo gotovo da ne postoji. Građani, čak i oni ekološki osvešćeni, nemaju gde da odnesu prazne boce od jakih hemikalija ili ostatke farbe, pa su prinuđeni da ih bacaju u kontejner.

Država je prepoznala ovaj problem i rešenje je zacrtano u "Programu upravljanja otpadom za period 2022-2031".

Plan je ambiciozan: Srbija bi do 2029. godine trebalo da uspostavi sistem odvojenog sakupljanja opasnog otpada iz domaćinstava.

To podrazumeva izgradnju mreže centara širom zemlje. Cilj je da svaka opština ima:

Foto: Shutterstock

Jedan centar za sakupljanje komunalnog otpada (reciklabilni materijali).

Jedan centar specijalizovan za prihvatanje opasnog otpada iz domaćinstava.

Na tim lokacijama bi radilo obučeno osoblje koje bi preuzimalo otpad i dalje ga distribuiralo operaterima sa dozvolama ili u regionalna skladišta.

Zakon postoji, ali svest nedostaje

Da bismo stigli do EU standarda, nije dovoljno samo izgraditi centre. Potrebno je uspostaviti sistem upravljanja hemikalijama koji počinje mnogo pre nego što proizvod postane otpad.

Lista supstanci koje "izazivaju zabrinutost" mora se zakonski ažurirati na svakih šest meseci. Takođe, obaveze imaju i kompanije. Svaka firma koja proizvodi ili uvozi artikle sa štetnim supstancama u koncentraciji većoj od 0,1 odsto, dužna je da o tome obavesti sve u lancu snabdevanja, ali i potrošače.

Foto: Shutterstock

Ipak, da bi potrošač bio informisan, mora prvo imati svest da tu informaciju potraži i pročita sitna slova na ambalaži.

Propisi se ne mogu poštovati dok se precizno ne zna šta sve spada u opasan otpad. Dok država ne izgradi centre, a lista opasnih materija ne postane opšte poznata, odgovornost ostaje na pojedincu - da pazi šta kupuje, kako koristi hemikalije i da se informiše o najbezbednijem načinu njihovog odlaganja.

(Telegraf Biznis)