Može li turizam da cveta u divljini: Kako privući ljude, a ne taći Vlasinu, kako izbeći "Kaluđericu"

Foto: Mateja Beljan

Netaknuta priroda, jezero, planina, šuma i rajski mir koji remeti tek poneka ptica - sve to može da se kaže i samo jednom rečju: Vlasina.

Teme za vas

Ovaj, mnogima još neotkriveni biser Srbije ima ogroman potencijal za razvoj turizma, ali može se reći da su ugostitelji tek krenuli sa startne pozicije. Koji je sledeći korak, dilema je koju su proteklog vikenda pokušali da razreše domaćini iz ovog kraja na jugoistoku zemlje na radionicama kojima se u jednom trenutku priključio i naš reporter.

Magija juga

Čim smo izašli sa auto-put kod Vladičinog Hana počelo je uzbudljivo putovanje ka Vlasini. Nakon što smo prošli Surdulicu, mali, siromašni, ali živahni i užurbani gradić ugledali smo šume i gore koje su prekrivali oblaci i magla. Počeo je dug uspon na fino uređenoj magistrali, a pažnju su nam privlačile hidroelektrane i njihova postrojenja stešnjena među brdima.

Hidropotencijal ove regije dobro je iskorišćen, ali, iako su hidroelektrane male, to ne znači da su "mini", odnosno, reč je o akumulacionim, a ne derivacionim sistemima.

Najveća akumulacija je, naravno, veliko veštačko Vlasinsko jezero, koje je bilo i cilj našeg putovanja. Drugo po veličini jezero u Srbiji (15 kilometara kvadratnih) plavi se kada grane sunce, kao da ste u nekom zalivu. Ali, priča o zalivu i moru "pada u vodu" čim otvorite prozor i osetite neverovatno čist i britak planinski vazduh. Ovo je najviše veštačko jezero u Srbiji, na preko 1.200 metara nadmorske visine!

Dakle, u isto vreme osećate blagodeti planine i čari jezera - nema žege, nema buke, umesto naređanih automobila i prljavih plaža nižu se intimni štekovi u kojima borave kamperi. To su uglavnom pecaroši koji tokom celog dana sede na obali jezera i uživaju u miru, tišini i pecanju.

Nema uređenih plaža, nema ni kupača - sezona traje veoma kratko, jer kupati se na 1.200 metara može da bude pravi izazov.

Varljivo vreme koje vlada na Vlasini i sami smo osetili - krenuli smo u vožnju brodićem po celom jezeru, doživljaj koji svakako ne treba propustiti. Ali, ako smo pri dolasku bežali od sunca koje je na planini neobično jako čak i kada je vazduh svež, pred ulazak u brodić morali smo da se obučemo. U jednom trenutku, na sredini jezera, vetar je počeo da šiba toliko da smo zatražili ćebad, a bez kapuljače nije mogao ni da se zamisli boravak na plovilu.

Jezeru se nije nazirao kraj - sa strane su se spuštala brda koja su sa svojim šumama i zlatnim pašnjacima krojila nestvaran pejzaž, upotpunjen dramatičnom igrom oblaka, a pravo, pred nama, pucao je pogled na beskrajno vodeno prostranstvo.

Poput močvare (a Vlasinsko jezero delimično to i jeste, jer spada u tzv. specijalna Ramsarska područja, raj za ptice) katkad je nejasna granica između obale i vode - sve počinje sa blatom i peskom, da biste potom već zagazili u vodu, ali prekrivenu tananim slojem biljnih ostataka žutozelene boje. Tu se može naći i poneka žaba, a gde su žabe tu su i ptice. One obitavaju na stalnim i pokretnim ostrvima na jezeru i te zone su strogo zaštićene.

Nažalost, pokretna, tresetna ostrva, po kojim aje ovo jezero poznato, a koja su u godinama pre no što je njihova vrednost otkrivena prekrivala znatno veći deo jezera, sada su neprimetna. naime, jedno ostrvo "usidrilo" se uz obali, što ne znači da se neće pokrenuti, a drugo, mikroostrvce, slobodno je plivalo pred nama.

Može li turizam da cveta u divljini?

Kada kažete ljubitelju prirode da odlazite tamo gde živi svega par stotina ljudi, gde nema kafića, prodavnica ni korza, on će se oduševiti. Ali, neće se s tim složiti baš svaka porodica. Ovde trenutno ne rade hoteli, a vile i apartmani tek su počele da niču u ovom kraju. To nije ona slika koju viđate na popularnim destinacijama u Srbiji - načičkane kuće i zgrade, na sve strane natpisi "izdajem sobu".

Vidi se da su neki preduzimljivi meštani izgradili veće kuće ili, pak, one pogodne za izdavanje. Ali nema gostiju. Na Vlasini je već počela "zima". Sezona, kažu, traje kratko.

Pitali smo za prodavnicu - kazali su nam, ima, ali nekih 4 kilometara dalje.

Igralište, trim staza? Lepo uređena plaža? Neko šetalište uz vodu? To nećete videti na Vlasini, a meštani sa kojima smo razgovarali u mestima Vlasine upravo nesdostatak infrastrukture i ulaganja vide kao najveći problem. Gosti, kažu, nemaju razloga da se zadrže i ostanu dan duže.

Kao probleme naveli su kanalizaciju, nemogućnost gradnje, nedostatak investicija, nepostojanje autobuske veze... Veruju da bi, kada bi se postavili uslovi za gradnju, mnogi investitori bili voljni da ulažu u Vlasinu.

Preduzetnici, pričali su nam meštani na obalama prelepog jezera, žele da privuku goste, da im pruže određene sadržaje, ali priznaju i da ne žele da postanu "Kaluđerica", prostor načičkan kućama i vikendicama.

Treba imati u vidu da je reč o zaštićenom području, gde je su mogućnosti za bilo kakvu gradnju i uređenje priobalja sužene na minimum. Iako je to ograničenje, upravo je to i prednost ovog kraja - simbol Vlasine i jeste netaknuta priroda.

Stoga treba napomenuti da je baš na Vlasini realizovan i projekat "Vlasina - čista ljubav" koja je održana kao podrška kompanije Coca Cola lokalnim preduzetnicima da unaprede svoju ponudu i privuku nove goste.

Sezona traje mesec dana

Dok je za pecaroše, planinare i ljubitelje prostog mira i tišine dovoljno ono što Vlasina pruža u svakom trenutku, i kad je friško i kad je toplo, kišam, sneg ili, pak, sunce, "obični" turisti orijentisani su na kupanje, sunčanje, uživanje u hladu i letnje čari jezera.

Ali, to na Vlasini taje baš kratko.

Milica, Foto: Mateja Beljan

- Kod nas se u jednom danu smenjuju i četiri godišnja doba u jednom dnau. Najviše posetilaca ima od 15. jula do 15. avgusta i tada su nam kapaciteti 100 posto popunjeni. Mnogi turisti kad dođu ushićeno kažu "Idemo na jezero", a ne shvataju da je ovo planina - priča nam Milica, čiji je otac Miroslav Mihajlović vlasnik apartmana "Mimi".

Ona ističe da su njihovi gosti najčešće porodice sa decom, ali da ima i dosta mladih.

- Dolaze iz Vlasotinca, Surdulice, Leskovca, Niša, ali bilo je i gostiju sa severa, iz Beograda, Subotice, Zrenjanina, Jagodine...

Ali, baš taj mir, tišina i priroda treba da budu ono što će turiste privlačiti na Vlasinu. Iz cele zemlje, pa i šire. Bugarska granica je veoma blizu, a nije daleko ni Severna Makedonija. Vožnja ka severu je uglavnom auto-putem, a lokalni put od Hana do Vlasine je dobro uređen.

Ono što je, po našem mišljenju ključno u situaciji kada nema mnogo prostora za investicije, jeste promocija prirode kao takve. Da nam sa Vlasine stiže više lepih vesti, nego ružnih. Da se ne spominje samo kada područje postane zavejano, kada se desi neka nezgoda ili se neko tek slučajni slučajno seti plutjaućih ostrva i skrivenih čuda.

Kada budete videli kakve nemani hvataju pecaroši, kako izgleda izlazak i zalazak sunca u divljini, ko od meštana pravi najbolju rakiju, gde vode neke skrivene staze na Čemerniku ili čujete neke anegdote sa čamca, poželećete da se i sami nađete u ovom svetu i zaboravite na grad, kafiće, prodavnice i betonski kej.

(Telegraf Biznis)