Kada odgovori postanu dostupni svima, šta će tržište i dalje biti spremno da plati

Pre nešto više od godinu dana počeo sam ozbiljno da koristim veštačku inteligenciju u svom poslu. Ne iz radoznalosti, već iz profesionalne potrebe. Kao konsultant svakodnevno radim sa kompanijama koje donose ozbiljne poslovne i investicione odluke: pripremam elaborate za banke i investitore, izrađujem finansijske analize i zajedno sa direktorima učestvujem u donošenju odluka od kojih zavise investicije, razvoj kompanija i njihova dugoročna održivost. Kao profesor, istovremeno razgovaram sa studentima koji će ući na tržište rada koje neće ličiti na ono na kome sam ja započeo karijeru. Nisam imao luksuz da veštačku inteligenciju posmatram kao još jednu tehnološku novost. Morao sam da proverim da li zaista menja način na koji radimo.

Posle više od godinu dana mogu da priznam da sam na početku pogrešio, i to dvostruko. Prvo sam mislio da će veštačka inteligencija promeniti suštinu mog posla. Nije. Promenila je način na koji ga radim. A onda me je naterala da sebi postavim mnogo neprijatnije pitanje: šta su klijenti svih ovih godina zapravo plaćali? Moje znanje, ili vreme potrebno da ono postane analiza, preporuka i odluka? Odgovor na to pitanje promenio je moj pogled na sopstvenu profesiju više nego sve tehnološke revolucije koje sam do sada doživeo.

Teme za vas

Veštačka inteligencija nije promenila ono što znamo. Promenila je ono što tržište od nas kupuje. I zato ne verujem da će ukinuti eksperte. Ukinuće iluziju ekspertize.

Da objasnim šta pod tim mislim.

Investicioni elaborat za koji mi je pre samo nekoliko godina bilo potrebno petnaestak radnih dana danas mogu da završim za nekoliko sati. Kada to kažem, reakcija je gotovo uvek ista: "Pa dobro, sada ti to radi ChatGPT." Ne, nije tako. To je jedna od najvećih zabluda o veštačkoj inteligenciji, i upravo na toj zabludi počinje razlika između korišćenja AI i oslanjanja na AI.

Pravi odgovor dobio sam radeći na analizi jedne proizvodne firme. Zadatak je bio da kroz veliku količinu međusobno povezanih finansijskih i operativnih podataka analiziram prihode, rashode, produktivnost, tokove gotovine i potrošnju materijala po svakom projektu. Dok su članovi mog tima paralelno radili istu analizu koristeći Excel, pivot tabele i ručne provere, ja sam radio uz pomoć AI. Posle dve, ili tri iteracije uporedili smo rezultate. Nisu se poklopili približno. Poklopili su se do poslednje pare. Kolege nisu mogle da veruju da sam do tog rezultata došao koristeći AI, ali ono što su oni videli je samo završnica, tri ili četiri sata rada tog dana. Ono što nisu videli jeste više od trista sati koje sam prethodno uložio u učenje,testiranje, pogrešne pretpostavke i ispravljanje grešaka.

Veštačka inteligencija ne skraćuje put do ekspertize. Ona samo omogućava ekspertu da do cilja stigne mnogo brže.

Ali to je manji deo priče. Veći deo je ekonomski i mnogo neugodniji.

Cena svake robe pada kada ponuda postane obilna. Kvalitetan prvi odgovor do juče je bio redak i skup, jer je iza njega stajalo nečijih petnaest radnih dana. Danas ga može proizvesti gotovo svako, za nekoliko sati i po ceni mesečne pretplate. A kada nešto mogu svi, tržište za to prestaje da plaća. Vrednost se pritom ne gubi. Vrednost se seli. Zato verujem da ulazimo u ono što nazivam tržištem odgovornosti. Na tom tržištu važi jednostavna hronologija. Juče je klijent kupovao odgovor. Danas kupuje procenu odgovora. Sutra će kupovati garanciju za odluku. Upravo zato svaka od te tri stvari ima potpuno drugačiju tržišnu vrednost: odgovor već danas vredi koliko i pretplata, procena vredi koliko i iskustvo onoga ko je daje, a garancija će vredeti najviše, jer je jedina koju mašina ne može da izda.

Tu promenu najjasnije vidim po pitanjima koja mi postavljaju vlasnici i direktori firmi. Gotovo nikada više ne pitaju: "Možete li da napravite analizu?" To se podrazumeva. Pitanje koje danas postavljaju mnogo je jednostavnije, ali i mnogo važnije: "Dobro, Srećko... šta biste Vi uradili da je ovo vaš novac?"

U toj jednoj rečenici stalo je celo tržište odgovornosti. Klijent više ne kupuje analizu, nju već ima, ili je može dobiti za sat vremena. Problem više nije kako doći do odgovora. Problem je kako proceniti da li je odgovor dovoljno dobar da na osnovu njega donesete odluku. Zato klijent kupuje jedino što veštačka inteligencija ne može da ponudi: čoveka koji će stati iza preporuke i snositi posledice njene primene. Algoritam može da ponudi deset scenarija, ali ne odgovara ni za jedan. Ne može da izgubi reputaciju, ne može da nadoknadi klijentu pogrešnu investiciju, ne može da pogleda direktora u oči kada odluka krene naopako. Zato cena odgovornosti raste dok cena svega ostalog pada.

I tu dolazim do onoga o čemu se, po mom utisku, najmanje govori, a najvažnije je. Veštačka inteligencija nije opasna kada greši. Mašina koja pravi očigledne greške ne može nikoga da prevari. Opasna je mašina koja greši retko i uverljivo, jer takva može da uspava celu profesiju. Što su odgovori bolji, veće je iskušenje da prestanemo da ih proveravamo.

Paradoks je surov: što je alat pouzdaniji, ljudska pažnja postaje dragocenija. Na tržištu odgovornosti profesionalna sumnja više nije slabost. Ona postaje jedna od najvrednijih profesionalnih veština.

Reći ću i nešto sa čim se mnoge kolege, i na fakultetu i u struci, verovatno neće složiti. U eri veštačke inteligencije samo znanje više nije dovoljno da stvori konkurentsku prednost. Istraživanje koje su Harvard i BCG sproveli na više od sedam stotina konsultanata pokazalo je da AI najviše podiže učinak upravo prosečnih: njihovi rezultati počinju da liče na rezultate najboljih. Većina je iz toga zaključila da tehnologija izjednačava ljude.

Ja izvlačim suprotan zaključak. AI je prosečnima najviše pomogao i upravo ih je time najviše ugrozio. Jer kada svačiji izveštaj izgleda vrhunski, izgled prestaje da bude dokaz znanja. Godinama je bilo moguće sakriti neznanje iza lepo napisanog dokumenta, impresivne prezentacije ili formalnobesprekornog elaborata. Taj paravan upravo pada. Dokument više ne razdvaja eksperte od onih koji tako samo deluju. Razdvaja ih ono što dolazi posle dokumenta: procena da li je zaista dobar, rizik koji brojke ne pokazuju i odluka koju neko mora da potpiše.

Često to objašnjavam ličnim primerom. Pre dve godine prvi put sam stao na skije. Imajući u vidu da moj prijatelj drži ski-servis i iznajmljivanje opreme, pobrinuo se da dobijem vrhunske skije i kompletnu opremu. Ali to nije mnogo pomoglo mojim prvim koracima na stazi. Medalju ne osvajaju skije, nego čovek koji zna da ih iskoristi. Isto je i sa AI. Dajte dvojici ljudi isti alat: jedan će napraviti prosečan rezultat, drugi izuzetan. Zato se ne slažem kada neko kaže: "Ovo mi je uradio ChatGPT." Ne. To ste uradili vi, uz pomoć AI.

Zašto onda toliko ljudi i dalje krije da ga koristi? Zato što još uvek verujemo da vrednost proizlazi iz uloženog truda, a ne iz rezultata. To uverenje je razumljivo i pogrešno. Sporost nikada nije stvarala vrednost. Samo je nekada bila neizbežna. Ozbiljan klijent ne plaća sate provedene za računarom, nego kvalitet odluke. Sat rada, prvi put u istoriji naše profesije, više ništa ne dokazuje. Uostalom, nikada nisam čuo da se neko pravda što koristi Excel umesto digitrona. Za nekoliko godina niko se neće pitati da li koristite AI. Pitaće se koliko dobro ga koristite. I tu leži formula koju smatram pravom ekonomijom veštačke inteligencije: AI će postajati sve jeftiniji, a ljudska odgovornost sve skuplja.

Zbog toga studentima više ne govorim da je dovoljno da uče. Govorim im da nauče da razmišljaju, jer će ono što nauče biti dostupno svima, a način na koji misle nikome osim njima. Direktorima više ne govorim da uvedu veštačku inteligenciju. Govorim im da promene način na koji donose odluke, jer za nekoliko godina biće mnogo lakše zameniti prosečnog analitičara nego čoveka koji ume da donese dobru odluku kada nijedan odgovor nije siguran.

Posle više od godinu dana svakodnevnog rada sa veštačkom inteligencijom sebi ponavljam jednu istu misao: AI nije promenio ono što znam. Promenio je ono zbog čega me ljudi angažuju. Znanje je ostalo jednako važno. Ali više nije dovoljno. Odgovori će uskoro biti dostupni gotovo svima. Odgovornost neće. I zato na tržištu odgovornosti najskuplji neće biti čovek koji zna najviše, nego onaj koji, kada svi imaju isti odgovor, zna koji je pravi i ima dovoljno znanja, iskustva i integriteta da ispod njega stavi svoj potpis.

I zato na kraju ne postavljam pitanje da li ćemo koristiti veštačku inteligenciju. Koristićemo je svi. To više nije izbor. Pravo pitanje je nešto sasvim drugo: kada odgovori postanu dostupni svima, šta će tržište i dalje biti spremno da plati?

Verujem da će tržište, kao i danas kada su ulozi najveći, najviše ceniti čoveka koji ume da proceni, donese odluku i bude spreman da ispod nje stavi svoj potpis.

(Telegraf Biznis)