Mladi genije odbija jurnjavu za kešom: "Ne traćite talenat na velike plate i karijeru koja nikome ne koristi"

Holandski istoričar Rutger Bregman poslednjih desetak godina izgradio je reputaciju jednog od najzanimljivijih evropskih autora koji pokušavaju da ekonomiju, društvo i pitanje ličnog uspeha posmatraju iz potpuno drugačijeg ugla. Njegove knjige prevedene su na desetine jezika, a u njima uporno pokušava da odgovori na jednostavno, ali neprijatno pitanje: šta ako smo kao društvo potpuno pogrešno definisali uspeh?

Bregman je postao poznat po ideji da ljudi nisu po prirodi sebični i loši, već da u ljudima postoji mnogo više solidarnosti, saradnje i spremnosti da pomognu nego što smo navikli da verujemo. U knjizi „Moralna ambicija“ odlazi korak dalje. Ovoga puta ne pita samo kakvi smo ljudi, već šta radimo sa svojim talentom i najvećim delom svog života koji provodimo radeći.

Teme za vas

Njegova osnovna ideja je prilično provokativna za savremeni svet karijere.

Šta ako pametan čovek koji je sposoban da zaradi ogromnu platu kao korporativni advokat, bankar, konsultant ili marketinški stručnjak svoj najveći potencijal zapravo troši na nešto što društvu donosi vrlo malo koristi?

Bregman ne tvrdi da ljudi treba da daju otkaz i preko noći postanu humanitarci. Njegova poruka je mnogo suptilnija, ali zbog toga i opasnija za konvencionalni pogled na uspeh. On smatra da ambicija sama po sebi nije problem. Problem je ono prema čemu je usmeravamo.

Plata, titula i kancelarija više nisu dovoljni

Savremeni poslovni svet čoveka uglavnom uči da uspeh meri kroz nekoliko lako razumljivih kategorija. Koliko zarađuješ, koju funkciju imaš, koliko ljudi radi za tebe, kakav automobil voziš, u kakvoj kancelariji sediš i koliko je zvučna titula ispod tvog imena.

Bregman predlaže potpuno drugačiji sistem merenja.

Nije najvažnije koliko si zaradio, već šta si uradio sa svojim sposobnostima.

Njegova „moralna ambicija“ nije poziv na odustajanje od ambicije. Naprotiv. To je ideja da čovek treba da bude ambiciozan kao preduzetnik, ali idealističan kao aktivista. Drugim rečima, nije dovoljno želeti da svet bude bolji. Potrebno je pokušati da ga zaista promenimo, i to u što većem obimu.

Na sajtu organizacije The School for Moral Ambition, koju je Bregman osnovao, ova ideja se objašnjava kao želja da čovek bude među najboljima, ali da uspeh meri drugačijim kriterijumima. Ne titulom, velikom platom ili luksuznom kancelarijom, već time koliko je njegova karijera usmerena na rešavanje velikih problema.

Imamo samo oko 2.000 radnih nedelja

Jedan od najzanimljivijih Bregmanovih argumenata upravo je ekonomski.

Karijera traje oko 2.000 radnih nedelja.

To je konačna količina vremena koju čovek ima na raspolaganju da napravi nešto od svog profesionalnog života. A ako je tako, onda izbor zanimanja nije samo pitanje plate, statusa ili sigurnosti.

To je pitanje kako ćemo potrošiti najveći deo svog života.

Bregman zato upozorava da milioni ljudi rade poslove koji su dosadni, besmisleni ili čak štetni, dok istovremeno ogromni društveni problemi ostaju nerešeni. Njegova ideja je da deo tog talenta treba preusmeriti tamo gde može da proizvede najveći mogući pozitivan efekat.

To ne znači da svi treba da rade u nevladinim organizacijama ili da novac nije važan. Naprotiv, Bregman vrlo dobro razume da novac može biti sredstvo za promenu. Ali novac kao konačni cilj karijere smatra mnogo siromašnijom idejom od mogućnosti da svojim znanjem napraviš nešto što će trajati duže od tvoje plate.

Od bankara do čoveka koji rešava probleme

Tu njegova priča postaje posebno zanimljiva za ekonomiju.

Bregman ne napada kapitalizam jednostavnom parolom. On zapravo pokušava da postavi pitanje unutar samog sistema: ako su najpametniji ljudi u društvu raspoređeni tamo gde se najviše plaća, da li je moguće da veliki deo najkvalitetnijeg ljudskog kapitala završava na poslovima koji nisu među najvažnijim za budućnost čovečanstva?

Ako vrhunski matematičar može da bira između rada na modelima za finansijsko tržište i razvoja tehnologije koja bi mogla da promeni energetiku, klimatsku politiku ili medicinu, šta određuje njegov izbor?

Najčešće plata.

Bregman smatra da bi društvo trebalo da nauči da nagrađuje i drugačije vrste uspeha.

Njegov problem nije sa bogatstvom. Njegov problem je sa idejom da je bogatstvo najbolji dokaz da je nečiji život uspešan.

Nije dovoljno znati šta nije u redu

Bregman je tokom prethodne decenije, kako sam priznaje, radio upravo ono što danas pokušava da prevaziđe. Pisao je knjige, tekstove i govorio o problemima sveta, nadajući se da će neko drugi sprovesti ideje u delo.

U razgovoru za „Audibl“ opisao je to kao svojevrsnu „industriju osvešćivanja“ i priznao da mu je posle desetak godina postalo jasno da sama svest o problemu često nije dovoljna. Pitanje je kako preći iz znanja u akciju.

Zato je „Moralna ambicija“ mnogo više od još jedne knjige o tome kako pronaći smisao života.

To je pokušaj da se napravi drugačija filozofija karijere.

Umesto pitanja „Koliko mogu da zaradim?“, Bregman predlaže da čovek počne da postavlja pitanja poput: „Gde moje sposobnosti mogu da naprave najveću razliku?“ i „Koji problem vredi da mu posvetim svoje vreme?“

Velike promene nisu počinjale od većine

Bregman svoje argumente ne zasniva samo na motivacionim porukama. Kao istoričar, pokušava da pokaže kako su velike društvene promene često počinjale od relativno malih grupa ljudi koji su bili dovoljno uporni da svoju ideju pretvore u pokret.

U svom novijem radu govori o tradiciji ljudi koji su širili ideju univerzalnog dostojanstva, od abolicionista do boraca za pravo glasa žena, naglašavajući da promena ne nastaje samo od toga što veliki broj ljudi shvati da je nešto pogrešno, već od ljudi koji odluče da nešto konkretno urade.

Zato Bregman danas ne govori samo o knjigama.

On je jedan od osnivača Škole za moralnu ambiciju, organizacije koja pokušava da ljude sa velikim profesionalnim sposobnostima usmeri ka problemima za koje smatraju da su od najvećeg značaja. Njeni programi okupljaju ljude koji žele da rade na pitanjima kao što su klimatske promene, poreska pravda, pandemije i uticaj duvanske industrije.

Najskuplja stvar koju imamo nije novac

Možda je upravo u tome najzanimljivija ekonomska poruka Rutgera Bregmana.

Novac možemo izgubiti i ponovo zaraditi. Karijeru možemo promeniti. Firmu možemo prodati. Funkciju možemo napustiti.

Ali vreme koje smo potrošili ne možemo vratiti.

Ako je tako, onda pitanje kako zarađujemo više nije jedino ekonomsko pitanje. Postaje važno i pitanje na šta trošimo svoje vreme, znanje i talenat.

Bregmanova „Moralna ambicija“ zato ne govori ljudima da budu manje ambiciozni. Govori im suprotno.

Budite ambiciozni. Samo pažljivije izaberite za šta ste ambiciozni.

Jer možda najveći luksuz nije imati ogromnu platu, veliku kancelariju ili zvučnu funkciju. Možda je najveći luksuz znati da ono čemu ste posvetili najveći deo svog života zaista nekome koristi.

A upravo tu Bregman pravi najneprijatniji zaokret: možda pitanje nije kako da pronađemo posao iz snova, već kako da svoj rad učinimo vrednim toga da smo ga uopšte potrošili na njega.

(Telegraf Biznis)