Daš im tekst, nikad se više ne jave, za platu kažu "biće sutra": Kako su vas varali na prvom poslu?

Foto: Shutterstock

Nije tako mali broj onih koji su, kao početnici u poslu, proživljavali razna neprijatna iskustva. Dovoljno je da im se desi samo jedno, koje će ih možda obeshrabriti i demotivisati za dalji napredak u karijeri.

Opšte je poznato da studenti, tokom studija ili tek na završnoj godini, polako počinju da traže svoje prve poslove, makar to bila i praksa. Doduše, postoji i termin plaćena praksa, koji se uglavnom više poštuje u inostranstvu.

Teme za vas

Pod tim pojmom se podrazumeva da još uvek učite posao ili "pečete zanat", bilo da ste tek izašli s fakulteta ili iz srednje škole, ali da bez obzira na to što ste početnik - treba da dobijete određenu novčanu naknadu za svoj rad.

Ipak, u realnosti, to baš i nije tako idilično. Na prvom mestu, za takvu vrstu angažmana ne postoje ugovori, ili postoje tzv. autorski ugovori koji se čak daju osobama s punim radnim vremenom, odnosno zaposlenjem. Osim toga, poslodavci neretko takve ugovore prolongiraju sve dok im zakon to dozvoljava.

Onda se često dešava da daju otkaz osobi kojoj je istekao maksimalni rok za produženje ove vrste ugovora, te na konkretno radno mesto dovedu novo lice - a ista praksa vrti se u krug.

Šta kada vas ostave na cedilu?

Recimo, prema iskustvima mnogih građana naše zemlje, ovo je učestala praksa u kol centrima, velikim kompanijama za logistiku, komunikacije i tome slično. Naravno, nisu sporni samo ugovori, u smislu da li radite na (ne)određeno i kakva prava imate u firmi, već i sama zarada.

Naime, ima slučajeva - i to ne tako malo - gde ljudi potpišu dogovor vezan za jedan iznos, a onda krajem meseca dobiju upola manje para, ili isplate kasne ili ih ni nema. To se dešava u industrijama kao što su promocija i prezentacija, poslovi u produkcijskim kućama, takođe u domenu samostalnog prevođenja tekstova.

Foto: Freepik

Ali, to je samo jedan deo priče. Istina je da ovakvih "prevara" ima u svakom sektoru. Drugim rečima, razni poslodavci koriste "rupe u zakonu" ili trikove pomoću kojih bi profitirali, a na uštrb radnika, odnosno njihovih plata, dana odmora, bolovanja.

Početkom godine pisali smo o tome kako izgleda kada, još jedna u nizu firmi koje posluju u Srbiji, naprasno nestane iz APR-a i ostavi radnike na cedilu. Štaviše, nije mali broj preduzeća koja "nestanu preko noći", zametnu svaki trag, a ostave dugove.

Takođe treba pomenuti i da kod naših građana nije do maksimuma razvijena svest o tome koja su im prava na radnom mestu - ali, neretko, sve i da su svesni ne mogu mnogo da urade po tom pitanju. Pisali smo i tome šta ako date otkaz, a ostane vam gro neiskorišćenih dana odmora?

U ovom kontekstu bi bilo dobro pomenuti i značaj donošenja zakona vezanog za rad na daljinu, i to u većini zemalja sveta, gde je ova praksa učestala, kako ne bi dolazilo do zlupotreba. Frilens rad je, neretko, teško naplatiti kako treba i u datom roku.

Foto: Shutterstock

Čak i da radite za firmu, zaposleni negde dobijaju manju zaradu ako rade od kuće, i posebno ako su početnici. Podrazumeva se da je ova vrsta rada "privilegija" i oduzima se trošak vezan za prevoz do posla i hranu. Naš Zakon o radu kaže da zaposleni ne bi smeli da imaju manja prava u odnosu na druge radnike.

Svakako, pitanje je koliko se to poštuje u realnosti, i da li bi na globalnom nivou - bio korisniji i potrebniji zaseban zakonski akt, koji se odnosi isključivo na rad na daljinu. Nemci takođe vape za boljom regulacijom ovog režima poslovanja, budući da je tamo rad od kuće naprasno skočio od proglašenja pandemije 2020.

Na svetskom planu, Uber se istakao kao primer spornog poslodavca. Naime, radnici u mnogim državama gde kompanija posluje mesecima unazad traže bolja prava, a negde su uspeli da se izbore za njih. Kako je izveštavano u martu 2021, oko 70.000 vozača u Britaniji dobiće zagarantovanu minimalnu platu, regres i penzije.

Iskustva naših čitalaca

Pitali smo i čitaoce Telegraf Biznisa kakva su njihova iskustva u tom pogledu, u kojim industrijama su nailazili na probleme s poslodavcima kada su dobijali prve poslove i kako su ih rešavali.

"Moj prvi posao bio je u štampanom mediju. Odabrala sam novine gde bih radila, jer sam tako procenila da je dobro. I kod kuće smo ih tada čitali, pa mi je bilo nekako logično da baš tamo odem. Opsedala sam ih, iako su me konstantno odbijali govoreći da će uskoro biti konkurs i da im trenutno ne trebaju ljudi. Na kraju sam otišla kod jednog od urednika i s njim sve dogovorila. Naravno, o plaćanju ni reči, radila sam za džabe od maja do decembra, iako je sve moje uredno objavljivano", kaže nam Jasna.

Foto: Freepik

I Aleksandra iz Beograda ima zanimljivu priču:

"Sećam se da sam pri završetku faksa, dakle, na kraju četvrte godine studija upala u neku priču preko druga, da pišem optimizovane tekstove za sajt jedne agencije koja se bavi pružanjem pomoći starim ljudima. Naime, to je valjda bila tek organizovana ekipa ljudi čija je ideja bila da, navodno, budu posrednici između starih kojima je potrebna pomoć (u kući, za nabavku itd) i onih koji bi im pomagali.

Obećano mi je da ću za svaki od tih tekstova za sajt, gde opisujem usluge koje nude, dobiti od 1.000 do 1.500 dinara (bilo je oko 6, 7 tekstova), koliko se dogovorimo.

U tom trenutku mi je to zvučalo ok, jer mi je bio potreban novac sa strane, nije bilo naporno, a računala sam da mi je i jedan od prvih poslova, pa sam razmišljala daj šta daš, a išla sam na preporuku, verovala sam tom drugu, ništa mi nije bilo sumnjivo. Kad sam im poslala tekstove nikad se više nisu javili. Niko od njih. Baš sam ispala naivna, jer sam išla na poverenje"

Foto: Freepik

"Najgore iskustvo imala sam sa vodećom produkcijskom kućom, gde sam radila kao skript supervizor (eng. script supervisor). Ekipa je, generalno, bila sjajna. Snimali smo poznatu domaću seriju, ali glavni producent je bio nesaradljiv, kao i njegova asistentkinja. Nijedan dogovor sa početka pregovora nisu ispoštovali. Ugovor mi nikada nisu dali da potpišem, iako sam insistirala.

Odgovor je uvek bio imaš ugovor, sve je u redu. Da bi nakon mog milionitog puta zahtevanja, asistentkinja rekla šta me više smaraš. Na to je od mene dobila odgovor ne tražim ti džemper da mi pozajmiš da nosim, već ugovor koji si zakonski dužna da mi daš", kaže nam čitateljka koja je želela da ostane anonimna i dodaje:

"Na polovini snimanja serije shvatila sam da su mi prepolovili cifru i to je bio vrhunac. Otišla sam kod producenta i rekla mu da se tako nismo dogovorili i da je prepolovio minimum za koji sam pristala da radim. Takođe, rekla sam mu kako mu dajem šansu da mi nađe zamenu, iako sam mogla odmah da odem, a to bi značilo ozbiljne gubitke jer jedan dan snimanja serije košta papreno.

Pošto sam čula i od drugih ljudi da nije isplaćivan honorar, materijal sam čuvala kod sebe dok mi ne isplati i tu sumu za koju se nismo dogovorili. Na kraju mi je čak i pretio. Kasnije je otišao u Sloveniju, jer sam čula da u Srbiji više niko neće da radi s njim. Zbog svoje neorganizacije je gubio materijale pa je nedužnim osobama zbog toga davao otkaze. Pritom, radiš 6 dana u nedelji po 10 ili 12 sati, u zavisnosti od snimajućeg dana"

Foto: Shutterstock

I jedna Zorana je sa nama podelila svoje neprijatno iskustvo na prvom poslu.

"Radila sam početkom studija u šanku, u jednoj kladionici, 4 meseca. Prvu platu sam dobila, naravno na ruke, a kasnije su svakoga dana govorili biće sutra... Onda su nam samo jednog jutra javili da ne dolazimo više na posao, i sve su zatvorili. Klasično pranje para, a vlasnici su nestali sa svih društvenih mreža i sa svih brojeva. Otišli u Španiju. Ostali su mi dužni ta 3 meseca rada, oko 700 evra... Eto, to je moja priča stara 11 godina."

Ivana kaže da je radila preko leta u jednoj firmi kao sekretarica, tokom studija. "Dali su mi da im radim neke prevode (studije isplativosti), tvrdeći da će mi to biti dodatno plaćeno. Bilo je to 80 stranica prevoda sa srpskog na engleski, nikad novce videla nisam...".

Kakvo je bilo Dunjino iskustvo?

"Na četvrtoj godini fakulteta, kada se već lakše disalo, odlučila sam da potražim posao, nešto što bih mogla da radim usput, po mogućstvu od kuće i u svoje vreme. Pretražujući jedan poznati sajt s oglasima za posao, prevođenje je delovalo kao najadekvatniji izbor, a s obzirom da sam bila na Filološkom fakultetu - onda i najlakša opcija. Jedan oglas mi je zapao za oko.

Tražili su nekoga ko bi mogao da sa engleskog na srpski prevodi tekstove o hrani, zdravlju i lepoti. It's just a piece of cake, pomislila sam i poslala CV. Javili su se brzo, rekli da su zainteresovani i da im prevedem dva teksta kao test. Tekstovi nisu bili kratki, ali ni teški, i na njima sam radila dva sata samo zato što sam želela da sve bude savršeno i pismeno.

Poslala sam ih iste večeri. Nikad mi se više nisu javili. Nakon godinu dana padne mi napamet da izguglam te iste dve teme. Još sam u mejlu imala svoje tekstove i, naravno, identične sam našla na nekom ne tako poznatom lajfstajl sajtu. Od reči do reči. Bilo mi je jedino krivo što sam ispala naivna, ali tome i služi iskustvo".

Foto: Freepik

"Sve se desilo pre 10-ak godina, dok sam još bio na faksu. Vratio sam se sa posla u Studentski dom, jedne večeri, mrtav umoran. Prenosili smo neke instrumente taj dan i celo telo me bolelo. Preko Zadruge sam već uzimao najrazličitije poslove, od fizički teških do baš dosadnih, ali svaki put sve je bilo uredno plaćeno, po dogovoru.

U sobi su me sačekali cimeri i njihove devojke, a jedna je, videvši me tako umornog, rekla da sam lud što ne upotrebim svoju pamet umesto mišića. Ona je, kao i ja, bila na Ekonomskom i super zarađivala izrađujući seminarske radove i prezentacije za kolege sa privatnih fakulteta. Rekoh, hajde da probam, i već sledeće nedelje prebacila mi je jednu devojku koja je do nje došla preko preporuke", priča nam čitalac koji je želeo da ostane anoniman.

Kako je dalje naveo, toj devojci je bila potrebna kompletna prezentacija: seminarski rad, PowerPoint, da joj se napiše šta da priča, kako da kao papagaj prođe kroz slajdove, ali i da se istraži konkretna tema.

"Plaćala je 50 evra. Ok, snašao sam se, ali priznajem da je trebalo i vremena i truda. Kad je sve bilo gotovo, poslao sam joj rad da vidi želi li neke promene, ali i broj računa na koji treba da mi uplati pare. Nije mi se javljala dva dana, da bi mi konačno poslala poruku: Profesor se predomislio, ipak mi ovaj rad nije potreban za prolaz. Znao sam da me farba i odmah mi je bilo jasno kakva sam bud*** ispao.

Kazao sam joj da ću, za svaki slučaj, svratiti do njenog faksa na dan prezentacije, i ako ona izađe pred profesora, nakon izlaganja ću podići ruku da joj postavim pitanja iz rada za koja znam da nema odgovor. Tad me je zvala da sikće na telefon kako je njen tata rekao da je ona strani državljanin i ako pretim stranom državljanu, ići ću u zatvor. E onda sam počeo da se smejem, shvativši da iako sam ja bud***, ima i većih.

Kad sam cimerovoj devojci rekao šta se desilo, uzviknula je: Pa gde im se šalje rad pre nego što ti plate, jesi lud?. Možda, ali dovoljno pametan da shvatim da te nepoštene igre nisu za mene. I da ako i nisam dobio pare, ovo iskustvo bilo je dovoljna nagrada".

Kakva su vaša iskustva? Pišite nam u komentarima

(Telegraf Biznis)