Majstor, ali i gospodin čovek: Vlasta je ćurčija već pet decenija, radionicu ima ko da nasledi

Foto: Milica Ristić

U Topličinoj ulici u Zaječaru nalazi se jedina peostala ćurčijska radnja u ovom kraju. Nekada ih je Zaječar imao 15, a danas ih je ostalo svega pet u Srbiji, kažu Antanasijevići, koji su jedini uspeli da zanat prerade kože očuvaju od zaborava u istočnoj Srbiji.

Čika Vlasta ćurčija, kako ga od milošte zovu stanovnici Zaječara, ovim poslom bavi se više od pet decenija. I kako kaže, nikada se ne bi svog zanata odrekao. Jer je njegova porodična manufaktruna radionica, jedina koja je ostala, a da u ovom poslu ima naslednika. Za sve ove godine koliko se bavi ovim poslom od 1964. od kad je krenuo na zanat, on ne može da se požali.

Teme za vas

"Ponosim se što sam zanatlija. Jer, od ovog posla možeš biti i dobar majstor, ali i gospodin čovek. Zanat je zanat i tu se dođe do para. Mene svi znaju. Ko ne zna majstor Vlastu ćurčiju, badava živi", kroz smeh priča ova simpatičan čovek, koji je još uvek od ranog jutra u svojoj radionici sa suprugom Zlatom za koju kaže, da je i vrat i glava ove porodice, kao i svaka žena uostalom.

"Jako smo srećni i zadovoljni što je naš sin preuzeo naš posao. Iako je završio Višu školu za preradu kože, mogao je da ode na drugu stranu i da se negde uglavi u neko preduzeće, međutim ne, on je nastavio tamo gde smo majka i ja stali. I evo radimo svi, mi smo tu da pomognemo koliko možemo, al' saveti su mu jako dragoceni i vidim posla ima, radi se i lepo može da se živi. Ne znam zašto mladi beže od zanata. I zašto ne dođe neko dete da ga naučim i prenesem znanje kako ćurčijski zanat ne bi pao u zabrav. Da mogu da se vratim u nazad, opet bih bio ćurčija i samo ćurčija", veli ovaj vrstan majstor prerade prave ovčije kože i jedini prostali u Istočnoj Srbiji.

Supruga Zlata, iako je u penziji još uvek upravlja poslovima i kako kaže, tu je da udovolji svakoj mušteriji.

"Dolaze ljudi koji još uvek zanaju da prepoznaju šta je prvi zanat i proizvodi koji su ručni rad. Sve što okom vidim mogu da uradim i sašijem, tako da izlazim u susret vakoj mušteriji. Dame dolaze mahom, traže malo modernije prsluke, radimo jakne, bundice, patofne, prostirke za podove, ali i tople prekrivače za krevete", napominje Zlata, koja uz svoju saradnicu Draganu uspeva da postigne sve.

Dragana je tu već 18 godina, i njoj su poverene manje komplikovane prepravke i malo sitniji poslovi, ali jednako bitni. Međutm, dolazak do proizvoda je jako težak i dug put. Tu je već majstor sin Nenad, koji radi najteže poslove, kako doći od klanice do dečijih kolica.

"To je čini mi se najzahtevnije i dug put, jer se koža mora dobro istretirati, mnogo prati sušiti, sve dok se ne dobije prvi miris koji je prihvatljiv i prepoznatljiv, ato zna da potraje i preko 4o dana. Iako sam završio Višu školu, zanat sam ispekao i pravo znanje stekao u ovoj radionici i nisam se pokajao. Zadovoljan dođem kući sa posla, supruzi i detetu, i to nema cenu. To godi čitavoj porodici, to je vrlo bitno i jer moja porodica uostalom živi od ovog zanata. Još uvek ne znam sve, učim od majstora, koji je uvek tu za mene. Jer ovaj posao je u neku ruku i umetnost, doći od štale do dečijih kolica, kako m to uvek kažemo. Dosta znanja, ljubavi, treba za to", priča Nenad koji oca Vlastu samo u kući kada se izađe iz radionice oslovlja sa tata, za njega je on majstor i tako će uvek biti.

Ćurčije Antanasijevići su već svoj renome davno izgradili, pa i svoj put do mušterija pronašli i van granca Srbije. Njhovi proizvodi mogu se zateći i u

zemljama Zapadne Evrope, ali i Amerike. A kako bi se ovaj zanat definitivno sačuvao od zaborava, od skora se našao na nacionalnoj listi nematerjanog kulturnog nasleđa.

(Telegraf.rs / Milica Ristić)