Prodaje bajat hleb, a nama je otkrio računicu i put do zarade

Neupućeni u ovu problematiku, što se ne bi moglo reći za K.S. iz Beograda, koji se poslednjih pet godina bavi prodajom starog hleba na pijacama, zgroziće se na pomisao da se u Srbiji hlebom hrane svinje.

- U našem narodu se hleb poštuje i još uvek mnogi smatraju da je greh da se baca. Zašto je onda problem ako se hleb koji se ne proda upotrebi da bi se hranilo svinjče, goveče ili psi, umesto da se spali. To je najbolji način da se hleb iskoristi, ne baca se i svi imaju koristi - kaže on.

Velike pekare i pored planiranja proizvodnje prema očekivanom prometu uvek peku i trgovcima  šalju nešto veće količine hleba. Što se ne proda istog dana za ljudsku ishranu se može koristiti još sutradan, a onda iz pekara pozivaju prodavce koji stari hleb prodaju po pijacama.

Navodno, godišnje oko hiljadu tona bajatog hleba iz Beograda (samo iz velikih pekara) po unutrašnjosti prodaje svega nekoliko ljudi koji su podelili teren i nisu konkurencija jedni drugima.

- Ja sam na pijacama u Šapcu i nekoliko sela u okolini svakog dana sem ponedeljka,  svakog dana u drugom mestu. Dva puta nedeljno preuzimam stari hleb i mesečno prodam oko 12 tona. Zarada mi je dodatak na malu invalidsku penziju. Supruga i ja školujemo dvoje dece i sa njenom platom i mojom penzijom smo teško izlazili na kraj, pa ovaj dodatni posao dobro dođe za kućni budžet i skup život u glavnom gradu - dodaje.

Stari, već tvrd hleb lageruje i prevozi u vlastitom kombiju, a kupcima ga prodaje klasiranog po vrstama,  posebno beli, sečeni, crni i specijalni hlebovi, a posebno kifle i peciva. U džak staje 20 vekni belog hleba i ovaj paket košta 350 dinara, 20 pakovanja sečenog hleba je jeftinije -  250, a toliko košta i 10 kilograma crnog hleba i pakovanje kifli i peciva u istoj težini. Naš sagovornik objašnjava da je u prodajnu cenu zaračunao troškove nabavke, transporta i svoju zaradu.

Foto: D. Grujić

Svinje i junad, kaže, ne biraju vrstu hleba, dok odgajivači rasnih pasa izbegavaju ražani zato što je postan i  tost zato što sadrži šećer.

Najčešći kupci i najredovnije mušterije su, otkriva, odgajivači pasa, dok stočari najviše bajatog hleba kupuju kada im se isprazne ambari ili kada je kukuruz skup. Ako se dogodi da se hleb ubuđavi, on ga pokloni lovcima koji ga razbacaju po lovištu.

- Lepo se čovek setio kako da zaradi, a i nama seljacima je dobrodošlo. Ko je mogao zamisliti da ćemo toviti svinje hlebom. Tovljenici napreduju još bolje kad jedu hleb, zasite se više i jedu manje stočne hrane, pa tov na kraju bude jeftiniji - kaže domaćin koji je upravo pazario dva džaka "belog".

Iako je očito da hleb nije za ljudsku ishranu jer je nabacan na gomilu u kombiju, ponekad neko, ali zaista retko, pita da li je hleb toliko pokvaren da se ne može upotrebiti  ni za prženice ili starinsko jelo - poparu.

Na društvenim mrežama i na sajtovima sa oglasima u poslednje vreme se sve češće mogu pročitati ponude za prodaju i otkup starog hleba. Takođe, prema nedavno objavljenom istraživanju Centra za unapređenje životne sredine svaki stanovnik Srbije godišnje baci 10,18 kilograma hleba. Ovo istraživanje uključuje samo otpad od hrane u domaćinstvima, a kada bi se obuhvatile količine hleba koje se mogu smatrati otpadom iz zanatskih pekarskih radnji i velikih fabrika hleba i peciva, podaci bi bili drugačiji.

Sagovornik Telegraf Biznisa smatra da stari hleb koji se iskoristi za ishranu stoke i pasa ne može da se smatra otpadom, iako ga pojede stoka. Jer, u dobro organizovanom lancu prodaje korist imaju svi - od proizvođača, koji na ovaj način smanjuju sopstvene troškove zbog povraćaja neprodatih količina, prodavaca koji zarađuju i krajnjih kupaca, umesto da hleb završi na đubrištu.

(D. Grujić)