Posle Drugog svetskog rata zemlja je proglašena državnom: Danas u Srbiji zbog toga postoji problem

Nadležni organi mogli bi da omoguće automatski upis prava svojine u katastar

Kada čujete da je jedna kompanija, domaća kompanija, koja je pre tri godine uložila skoro 20 miliona evra u nove proizvodne pogone i otvorila radna mesta, odustala od investicije zbog prepreke koja bi mogla da se reši, pitanje je da li je i poslednja?

Činjenica je da ona, prema našim saznanjima, samo primer ponašanja investitora kada dođu do trenutka da ne mogu da se izbore sa konverzijom, odnosno, moraju opet da kupe ono što su platili.

Država treba da omogući konverziju građevinskog zemljišta bez naknade, ili uz jednokratnu taksu, smatraju privrednici. 

Privrednici okupljeni u Savezu za imovinu i investicije ocenili su da su na gubitku i zbog činjenice da nešto što su već kupili i platili pre donošenja zakona, moraju ponovo da plate.

Dodaje se da u postojeću imovinu preduzetnici ne mogu da ulažu, jer im je zabranjena gradnja, a teže mogu i da je prodaju, pa to zemljište gubi na vrednosti.

Savez je zatražio da nadležni organi omoguće automatski upis prava svojine u katastar svima koji imaju pravo korišćenja na zemljištu, uključujući i pravna lica koja su obveznici plaćanja naknade za konverziju, kako bi se dosledno sprovelo načelo jedinstva nepokretnosti.

Kako je sve počelo?

Posle Drugog svetskog rata svo zemljište je proglašeno državnim, a oni koji su imali objekte na njemu, mogli su da budu samo korisnici. Tako je pravo korišćenja zemljišta relikt prošlosti u svim bivšim jugoslovenskim zemljama.

Mi smo kao i druge države poslednjim Ustavom prihvatili načelo jedinstva nepokretnosti. To znači da zemljište prati pravnu sudbinu objekta i da ne mogu da postoje različiti vlasnici na objektu i na zemljištu. Tu se nametnulo pitanje kako pretvoriti pravo korišćenja u pravo svojine. Umesto da omogućimo automatsko prebacivanje prava korišćenja u pravo svojine, po ugledu na druge zemlje, kod nas je predviđeno da se konverzija radi besplatno za većinu, osim za određena lica i situacije. Na primer, to ne važi za kompanije koje su stekle imovinu iz izvršnog, stečajnog ili postupka privatizacije.

Ova vrsta obveznika, sa druge strane, ne želi da plaća konverziju, jer im zemljište nije ustupljeno, već je kupljeno i plaćeno, iako u vreme sticanja prava nije bilo moguće da to zemljište prenesu sebi u svojinu, već samo da budu korisnici.

Činjenica je da je tako zarobljeno mnogo građevinskog zemljišta, jer nisu, pre svega dozvoljene investicije na tom placu.

- Morali bi da plate naknadu za konverziju da bi mogli da zidaju na sopstvenom zemljištu, što znači da bi morali, na neki način, ponovo da ga kupe. Svejedno je ako su na tom zemljištu već ranije zidali i dobijali građevinske dozvole. Epilog je obično takav da odustaju od planiranih projekata i proširenja proizvodnih kapaciteta koji donose nova radna mesta. Oni posebno negoduju što su u pojedinim slučajevima stavljeni u nepovoljan položaj u odnosu ulagače koji dobiju zemljište na poklon da bi otvorili svoje pogone i zaposlili radnike - sagovornica Telegraf Biznisa.

Zemljište koje je u statusu prava korišćenja propada, u njega se ne ulaže, jer za to nema ekonomske opravdanosti. Ne isplati se da se uradi konverzija, ali ni da se prodaje, jer je zbog neizvršene konverzije tržišna vrednost niža. Treba imati u vidu da ne postoji zakonski rok niti nametnuta obaveza konverzije. To je samo pravo i mogućnost, što znači da se na okončanje svojinske transformacije u Srbiji može još dugo čekati.

Koliko država prihoduje zapravo od konverzije uz naknadu?

Prema podacima Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, od početka primene zakona koji reguliše konverziju uz naknadu, od 2015. do 2019. godine, po tom osnovu je uplaćeno gotovo 807 miliona dinara, ili nešto manje od 7 miliona evra.

(Telegraf Biznis/V.B.)