Strahinja Đorić: Kineske kopije više ne možete otkriti golim okom, evo zašto ljudi nose satove od milion evra

Kada je prvi put izmerena sekunda, da li Kinezi prave savršene kopije, koja je razlika između sata od 10, ili 10.000 evra? Zašto nositi sat na zglobu, danas kad svi imaju telefone u rukama i znaju tačno vreme...

Strahinja Đorić, ekspert za satove, je Srbin koji je rado viđen gost kod najvećih svetskih proizvođača satova. Njega dobro poznaju u Rolexu, Omeni, Breitlingu, Casiu i svim velikim "kućama tačnosti". Ne postoji međunarodni događaj, vezan za časovnike na kom nije pozvan. Godinama unazad je odlično prepoznat u regionu, kod svih stručnjaka, poštovalaca i ljubitelja satova. Pre nekoliko dana stotine hiljada ljudi videlo je i da može da "overi" autentičnost sata, čak i preko ekrana. Jutjuber Bogdan Ilić, Baka Prase, tokom intervjua sa Jelenom Karleušom pozvao je Đorića na video poziv, a on je preko laptopa potvrdio autentičnost Rolexa koji je Ilić poklonio pevačici. A sada je gost Telegraf intervjua.

Teme za vas

Strahinja Đorić objašnjava sve što je vezano za satove, počev od početka merenja vremena, do pitanja zbog čega ljudi bogatstvom plaćaju sat koji nose na ruci.

Iako se čini logičnim, neko je morao da izmisli merenje vremena. Šta za Vas zapravo predstavljaju vreme i sekunda?

- Samo vreme, za mene vreme je, hajde da kažem, merna jedinica prolaznosti života. Ovo će možda zvučati mračno, ali vreme je nešto što definiše naš životni ciklus, ne samo naš, nego bilo kog predmeta i živog bića na planeti Zemlji, koji se naravno se meri u godinama, ali kada se sve to negde prebaci, dođemo do te čuvene sekunde koje je ono merna jedinica vremena u mernom sistemu osnovnih jedinica. Ima jedna interesantna definicija sekundeja, to je da je to merna jedinica za vreme koje protekne između dva lepa događa u vašem životu. Jer ti lepi događita, to što nam se dešava, što interesantno prođe kao tren, dok ovaj period između, uglavnom nešto nam se ne dopadi ili nešto nam je dosadno, traje čitavu večnost. Po definiciji, sekunda je merna jedinica vremena koja je potrebna atomu celziuma-133 da napravi 9 milijardi, 192 miliona, 631 hiljada, 770 oscilacija između dva sloja tog celziuma-133.

Kada je prvi put u istoriji izmerena jedana sekunda i kako su ljudi odvedeli to trajanje, odnosno samu preciznost?

- Sama preciznost je počela sa antičkim civilizacijama. U Egiptu je počelo da se meri vremu s pomoću obiliska, odnosno sunčevog sata. Tačna definicija kada je sekund počeo da se meri ne postoji, ali čak i na ručnim časovnicima, koji su nastali početkom 20. veka, tj. relativno skoro u odnosu na period koliko se meri vreme, su stavljene centralne sekundare. Znači, ljudima nije bilo bitno, sve do početka, ajde da kažem, 20. veka da izmere sekunde, već samo da znaju u kom dobu dana su. Sekunda je postala bitna s pojavom sportskih događaja, gde su prvo nastale šloperice za merenje tačnog vremena. Tako da je sekunda noviji pojam u čovečanstvu, dok je vreme, da kažemo, antički pojam.

Vi ste pre nekoliko dana dali sertifikat, i to preko televizije da je sat autentičan. Podsetimo, Bogdan Ilić, Baka Prasa, je pevačici Jelani Karleuši poklonio Rolex, navodno vredan 100.000 evra. Kako znate da li je sat originalan?

- Bogdan me je pozvao u tom trenutku kada su on i Karaleuša imali taj humanitarni lajv, gde je prikupljen novac za one kojima je to najpotrebnije u ovom trenutku, u BiH. U suštini, izbegavam da utvrđujem da li je nešto original ili kopija putem fotografije, putem snimka, putem televizije. To ne može da se vidi, jer danas Kinezi prave egzaktne replike original satova i to više ne može da se vidi golim okom, kamoli preko ekrana. Međutim, ja sam upoznat sa kupovinom tog sata, Bogdan Ilića. Znam kada on taj sat kupio, ja sam taj sat video uživo, ja sam prošao kroz celu papirologiju i taj sat sam, ajde da kažem, sertifikovao u podnavodnicima pre nego što je on došao u situaciju da ga pokloni. Tako da, to što sam ja potvrdio u tom trenutku, to znači samo da sam bio upućen u taj sat pre. Da nisam imao nikakvu istoriju posmatanja tog sata, ne bih ništa potvrdio. Uglavnom, radi se o Rolex datejustu. Nije cena 100.000 evra, kako su preneli mnogi u tom trenutku. Taj Rolex je kupljen kao čelični sat, ali je onda preuređen s dijamantima. On je poplačan dijamantima i uređeni su kao safiri, bageti, da bi se dobila ta "duga" karakteristika. To nisu dijamanti, safiri, rubini, najviše klase i zato taj sat ne košta 100.000 evra, već između 15 i 20 hiljada evra realne tržišne cene.

U svakom slučaju cena nije mala i znamo da je Bogdan poklonio mnogo tih satova u rangu vrednosti 15.000 evra?

- Imam tu čast i privilegiju da se i družim i privatno i sarađujem sa nekim ozbiljnim sportistima, glumcima, pevačima, influencerima... Tako sam, između ostalog upoznao i Bogdana, koji sada kada god treba da kupi ili kupi neki sat, pošalje mi sliku, pita za savet, mi se nađemo, ja to pogledam itd. Znam sve satove koje je prošla svi kupovao. Nažalost, imao je tu jednu pljačku u Hrvatskoj, kada su mu kradeni satove. Ali to je isto jedan primer kako se ne opodiš prema luksuznoj robi, ne nosiš sa sobom, ne kačiš svuda. Ili nosiš sa sobom, ali odneseš na neko sigurno mesto.

Pomenuli ste sad da praktično ne može da se golim okom vidi razlika imeđu replike sata, znači kineske kopije i originala. Kako prepoznati da li je sat pravi, ili je samo dobra kopija?

- Običan čovek koji želi da kupi luksuzni sat ne treba time da se bavi, već da angažuje treću stranu koja će ga posavetovati. Uglavnom se to najbolje radi kod časovičara. Časovničar, pred kupcem i prodavcem, otvori, rastavi sat, kaže da je sve okej, vi platite časovničar za tu uslugu, sigurni ste, kupili ste pravi sat. Danas smo, nažalost, svedoci tih replika koje rade naravno Kinezi, najbolje od svih na celom svetu. Ali časovničar može da otvari mehanizam, pošto je potreban poseban alat da se otvori kućište svakog sata, pa pod lupom da proveri delove, pošto su oni stručnici i znaju tačno koji mehanizam šta treba da ima od delova i to njihovo neko fotografsko pamćenje im pomaže da procene kopiju od originala.

Da li zapravo Kinezi i mehanizam kopiraju? Da li mogu da dostignu taj nivou, da kažemo, tačnosti i kvalitete?

- Mogu definitivno, ali se ne bave još uvek time u toj meri. Oni su... Postoji jedna priča, koja verujem da je istinita, možda i nisam je proverio, da je Rolex imao proizvodnju koju je hteo preseli u Kinu. Dogodilo se to da su shvatili da to ne ide tako, da neće moći, da bi zadržali kvalitet svojih proizvoda. Oni moraju da ostanu u Švajcarskoj i da proizvode tamo pod lupom Švajcaraca. Pobegli su iz Kine, ostavili su fabriku, ostavili su mašine, ostavili su sve Kinezima koji su, naravno, iskopirali mašine, razmnožili mašine i počeli da proizvode, da kažem, kopije Rolexa. identične. Znači, sada kupite tu kinesku, čuveni klon kineski, znači to nije kopija nego se zove baš klon, identično kućište, baš zato što oni imaju te mašine. To je ta neka, možda kažem, ajde, popularna priča u svetu satova, ali verujem da je istinita jer stvarno kineski klonovi su jedan kroz jedan sa originalnim satovima, ali već mehanizam je nešto što ne može tako da se iskopira do poslednjih detaja.

Kada su Kinezi došli do tog nivoa, da li možemo da pomenemo da li postoji neki apsurd o tome da li dati za sat milion evra ili ga kupiti za 200 evra iskopirane?

- Sve je stvar preferencija. Znači, ja ne mogu da dolazim u to da li će neko potrošiti svoju svotu novca na kopiju Rolexa ili će potrošiti tu istu svotu novca. Ne mogu da ulozim u to i zadatak mog tima jeste da pričam o ljudima kako stvari stoje. Nemojte da kupujete kopije iz više razloga. To nisu kvalitetni satovi na kraju dana. Bolje je kupiti kvalitetan Tissot za taj novac koji će trajati duže, koji ima svoju priču, koji će vas u nekom trenutku uvesti u svet satova. Zaljubićete se u mehaničke satove, otići ćete možda u svet onako malo luksuznijih satova, koji su kolekcionarski. I sad imate nešto što je možda kolekcionarski primer, ako možete u budućnosti da zaradite. Dok je situacija sa kopijama takva da možete da ga iznosate, pokvari se crkne, bacite ga, i opet, lažete sebe, lažete druge, opet idete iz početka. To je, hajde da kažem, neki začaran krug u koji ne bi upuštao ljude.

Znači, kada govorimo o najkvalitetnijim mehaničkim mehanizmima, oni traju više od jednog veka?

- Traju više od jednog veka. Eto, taj pomenuti Breitling je izložen u njihovom muzeju. Ima skoro 90 i kusur godina. Oni imaju izložene satove iz početka 20. veka, koji dan-danas rade kada se naviju. To su mehanički satovi uz redovan servis. Danas je broj komponenti u jednom mehaničkom satu između 250 i neretko do 600 minijaturnih delova, pričom u delovima koji se mere milimetrima, nekada i manjom merom od milimetra.

Neki sat košta samo nekoliko evra, a skupi sunekoliko desetina hiljada evra vrednosti, koja je razlika?

- Nadao sam sa ovom pitanju, zato što ga često dobijam poslednjih godina. Najčešći komentar je taj da sat ne treba da košta toliko, da je to preskupo, precenjeno... Negde se trudim da ljudima pojasnim zašto je to tako i nadam se da ćemo u narednih par minuta, pošto želim vam pitanje o posvetim vreme, da objasnim zašto je to tako. Satovi koji su skupoceni proizvode se u zemljama kao što su Švajcarska, Nemačka, neretko Japan. Kada pričamo o tim zemljama, prvo što nam padne na pamet jeste jaka ekonomija. Ono što utiče na cenu jednog sata jeste radeni sat zaposlenog i proizvodni proces koji je potreban da prođe taj jedan sat i nabavka materijala. Ima mnogo faktora. Tu su troškovi zakupa, prostorija, muzeja, marketing i tako dalje. Pričamo konkretno o 3 stvari. Prva stvar koju sam spomenuo jeste radni sat jednog zaposlenog. U Švajcarskoj, školovana osoba sa iskustom od 10, 15, 20, neretko i preko 30 godina. To je zahtev neke kompanije kada zapošljavaju časovniačara, na primer Patek traži ozbiljne iskustva decenijsko, radni sad takve osobe nije mali. Nakon toga nabavka materijala. Satovi se proizvode mahom od čelika, mahom od titanijuma i od plemenitnih metala kao što su zlato ili platina. Ti materijali skupo su, veoma skupi, skupi u nabavci. Znamo da cena zlata varira praktično iz dana u dan. Tako da, to je druga stavka i treća stavka je sam proizvodni proces. Proizvodni proces jednog sata traje mnogo dugo. Da se mehanizam razvije, potrebno je od dve do pet godina samo rada na razvijanje onog mehanizma. Tek onda se ulazi u proces proizvodnje. Sve to negda utiče na ljude i u proizvodnom procesu, na cenu satova, a na proizvodnom procesu nismo još uračunali cene mašina. Kada sve to uračunamo, jasno je zašto neki skupoceni satovi koštuju 10-15, 100, 200, 300 hiljada evra. Da bi jedna firma opremila svoju fabriku da proizvodi jedan sat, jedan mehanizam, potrebno je da uloži od 100 do 250 miliona samo u mašine. Pričamo o luksusnim kompanijama koje rade in-house mehanizme. Kada sve to sračunamo, nadam se da nije komplikovano previše, kada to sve sračunamo, jasno je zašto jedan sat može da košta 100 hiljada evra.

U najkraćim, tvoja definicija, zapravo, sat od 10 evra i 10.000 evra. Koja je razlika?

- Sat od deset evra se, ajde da iskoristim žargon, štancuje na traci, čovek ne učestvuje mnogo u njegovom proizvodnom procesu, dok u sat od 10.000 hiljada evra čovek mnogo više učestvuje u proizvodnom procesu i samim tim taj čovek koji mora da se plati i to traje duže nego proizvodni proces na traci i samim tim je cena veća. Da li je skup sat dobra investicija, da tako kažemo? Nije. Verujem da će moj ovaj odgovor, da nije skup sat dobra investicija, naići na začućenje kod mnogih ljudi jer smo svedoci, da je poslednjih par godina cena satova otišla, mogu da kažem, u nebesa. pričamo o ceni satova na tržištu u odnosu na cenu u uradnjama, jer smo bili svedoci lodauna, korone, krize bitkoina, pomenutih svetskih krizi, vojnih krizi i tako dalje. Sve je to negda uticalo na nabavku sirovina, na proizvodne procese, na odlaganje proizvode i tako dalje. Došla je do skoka cena na sekundarnom tržištu, one su sada pale, poslednji godinu i po dana beleže ozbiljan pad, tako da kupovina skupog sata nije investicija, kupovina skupog sata je neko zadovoljstvo, neka želja se pokaža statusni simbol ili nešto treće.

Kada pričamo zapravo o krađi skupocenih satova, šta jedan lopov može da uradi ako dobije sat za koji nema papira?

- Ne može da uradi ništa. Ne može da uradi ništa što bi njega obogatilo od same te pljačke. Lopovi mogu da prodaju sad drugim lopovima i ljudima koji se bave tim kriminalnim radnjama, da ih tako nazovemo prodajom kradenih satova. Ono što je najveći trend u krađi satova, to je da se oni iz inostranstva dovezu u treću zemlju, nekim ilegalnim putima, i da se onda tu prodaju kao legalan sat. Ili se prodaju čoveku koji želi da ima skupoceni sat, ali mu se naznači, kupuješ kraden sat, s njim ne smeš da izlazeš iz zemlje i će te uhapsiti i će te uzeti sat. Tako da kradeni satovi nisu neko interesantno tržište, ni meni ni ljudima koje ja poznajem i veoma su onako, da kažem, niša. Postoje ozbiljni sistemi praćenja. Interpol aktivno učestvuje u praćenju toka kretanja tih kradenih satova, pogotovo luksanih satova Rolexa, Breitlinga, IWC-a, Pateka, Audemars Piguet-a, Charon-a, Richard Milan. Znači, to se ozbiljno prati na globalno nivou i u pitanju su ozbiljne kazne i zatvora i novčana itd.

Ako govorimo o filozofiji izrade satova, kako razlikovati švajcarsku školu, nemačku, japansku...?

- Švajcarci su i dalje tradicionalni, veoma tradicionalni, ne samo u pogledu izrade satova, već i u pogledu vođenja biznisa, rađenja marketinga. Vi kad odete u Švajcarsku na sajam, videćete da se oni mahom i masovno oglašavaju u štampanim medijima. I dalje to nije toliko zaživalo u onlajn formi. Tako da Švajcarci, dok proizvode satove drže se tradicije i drže se istorije i istorijata, što i treba da bude tako jer neke firme. Nemci su, veoma posvećeni detaljima, posebno imaju odličnu obradu, završnu obradu mehanizama. Ako pričamo o Langen-Zonnebrändu, koji ima jedan od najboljih završnih obrada na mehanizmu, ako ne i najbolju u svetu satova. Dolazi iz Nemačke, iz Glasutea. Onda imamo japansku školu koja je škola minimalizma. Tu vladaju tzv. three hand satovi, time only satovi koje imaju samo sekunderu, minutaru i časovnu kazaljku sa minimalno detalje na ciferu i malog prečnika. Japanci su mahom manji ljudi. Azijati su građom manji od Evropljana i od ostalog dela sveta i time su prilagodili njihovu proizvodnju satova njihovim zglobovima, što znači da proizvode satove prečinka 35 do nekih 39 mm. U Evropi je to veliki raspon od 35 do 45, jer ima Brajtlinge koji su neredko i preko 45 mm, tako da se vidi od podnelja do podnelja, odnosno od regiona ili kontinenta do kontinenta razlika, ali ono što im je zajedničko svi prave kvalitetne satove.

Kako definišete budućnost kineske proizvodinje satova?

- Kinezi vladaju ekonomijom poslih godina, ušli su u svet automobila veoma jako i to se negda odražava čak i na svet satova. Ovde ne pričamo o kopijama, kolonovima, replikama i ostalim tim lošim stvarima. Ovde pričamo o kineskim brendovima koje dolaze iz Kine, koji se dizajniraju u Kini, proizvoduju u Kini i produju širom sveta. Tu pričamo o tzv. mikrobrendovima. To je jedna niša u svetu satova koja je ljudima veoma interesantna, jer za veoma mali novac dobijete veoma veliki kvalitet, visok kvalitet koji realno ne očekujete. Kod Švajcaraca, Nemaca i ostalih morate da platite mnogoostruko više. Primera radi neki dobar kineski sad sa safirnim staklom, sa automatski mehanizom koji ima rezervu 40 sati, veoma kvalitetnog čelika, lepog mehanizma i keramičkog bezela, košta oko 150-200 dolara. Dok ta isti sad sa istim specifikacijama, kod Švajcaraca će koštati od 500 do 2.000 evra. Tako da ljudi se okreću Kini i kineskim satovima, nema ništa loše u tim satovima. I na tom isto radimo dosta na edukaciji i pričanju o mikrobrendovima, zato što uglavnom ljudi, kada kažete nešto da je mikro, povežu sa nečim što je loše.

Kakvo gledate, recimo, na kopije satova i smart-satove?

- Kopije, jedno veliko ne, jedno veliko stop i osuđujem ljudi koji to kupuju. To je možda grubo da kažem, ali svako ima svoj ukus, troši novac kako želi, ali jedno veliko ne za kopije. Što se smart-satova tiče, postoji podatak da je Apple prodao najviše ručnih časovnika u ovom veku. Pričamo o kompaniji koje ne proizvodi satove primarno, koji to nije cilj. Oni prodaju mnogo satova na godišnji nivou, mnogo više nego cela švajcarska industrija, na primer. Tako da... To je jedan novi trend. Ja nisam pristali za tog trenda jer nemam smart sat, ne koristim ga, ne vidim njegovu neku upotrebnu vrednost, osim tokom treninga. Jer tada stvarno može da koristi kao brza štoperica, kao možda merenje pulsa, ako radite intenzivne treninge i mora sve to da isprati i da izmeri, tada je ok koristiti takav sat, ali u našoj svakodnevici kada si okružen i telefonima, i tabletima, i ekranima, i kompjuterima, gde se možda i baviš posnom, gde gledaš u kompjuter pod sve oda, ne treba ti još jedan gedžet koji ti obraća pažnju, koji te dekoncentriše. Ja vidim to kao je to možda neko novo zlo pod navodnicima, ali je to nešto što ljudi masovno kupuje, možda kod vas od u kancelariji možemo prebrojimo na desetime ljudi koji nosi smart-satove, a da pritom ne zna ništa o mehaničkim satovima ili nekim drugim, što je opet i dobra stvar, jer će ti ljudi u nekom trenutku se zasititi smart-satova i možda preći u ovo polje u kojem ja vladam.

Za kraj, danas kada praktično svi držimo telefone u rukama, zašto nositi sat?

- To je jedna velika istina i ja neretko u toku dana pogledam vreme tako štu upalim telefon. Ali sad ručni časovnik je pre svega jedini pravi prihvaćeni muški nakit. Ili muški komad nakita koji on može da stavi na sebe da ulepša odevnu kombinaciju, da se spremi za neku sportsku priliku, elegantnu priliku, tako da iz tog nekog ugla, ako želiš plastično da objasnim ljudima zašto sad, zato što je jedini prihvaćeni muški nakid i na kraju dana za neke ljude je to statusni simbol.

(Telegraf.rs)