ZBOGOM SLAMARICI: Da li su novi evropski zakoni o fondovima u Srbiji doneli veću bezbednost od kupovine stana

Zidovi jedne garsonijere na Novom Beogradu danas vrede više nego prosečna porodična kuća u Toskani. Ipak, ako pitate bilo kog građanina Srbije gde bi uložio višak od 50.000 evra, odgovor će u 90 odsto slučajeva biti brz, refleksan i identičan: "Kupiću kvadrat, beton ne može da propadne." Ovaj finansijski refleks nije dokaz ekonomske mudrosti, već duboke kolektivne traume. Naviknuti na istorijske lomove, građani Srbije već decenijama pate od hroničnog nepoverenja prema svemu što ne mogu fizički da dodirnu ili eto udare nogom.

Zašto u Srbiji lakše kupujemo skupe zidove nego sopstvenu finansijsku slobodu? Odgovor se krio u nedostatku pravnog štita koji bi malom čoveku garantovao da igra po poštenim pravilima igre. Do sada.

Teme za vas

Gotovo neprimetno za većinu nas, domaće finansijsko tržište, koje se još uvek seća piramidalnih šema, Dafine i Jezde, upravo prolazi kroz najvažniju regulatornu transformaciju u poslednjih nekoliko decenija. Usvojen je novi Pravilnik o alternativnim investicionim fondovima (AIF), koji je donela Komisija za hartije od vrednosti, kojim se u Srbiji menjaju pravila igre iz korena. Uvedeni standardi omogućavaju našim građanima identičnu sigurnost kakvu imaju obični ljudi u Luksemburgu ili Irskoj, evropskim gigantima koji su na tom prostoru pravilima privukli trilione evra.

"Pravo na kajanje" od 40 dana

Jedan od najatraktivnijih delova novog Pravilnika jeste uvođenje takozvanog "prava na kajanje". Ukoliko fond napravi značajne izmene - poput povećanja naknada, promene investicione strategije ili strukture portfolija - ulagači imaju pravo da u roku od 40 dana zatraže otkup svojih jedinica bez plaćanja ikakve izlazne naknade. Jednostavnim jezikom: ako fond promeni pravila usred igre, vraća vam se novac do poslednjeg dinara.

Kako ovo izgleda u praksi za same fondove? Poprilično ih ograničava i deluje kao mač sa dve oštrice. Ako se na tržištu nekretnina desi nagla promena i fond mora da prilagodi strategiju da bi se spasao, to automatski aktivira rok od 40 dana. Ukoliko u tom roku gomila uplašenih malih ulagača zatraži svoj novac nazad, fond može upasti u ozbiljnu krizu likvidnosti. Menadžeri ne mogu preko noći da prodaju zgradu u izgradnji da bi isplatili ljude. To praktično tera fondove da drže veći procenat gotovine na računu (koja ne donosi profit) umesto da sav novac investiraju.

Novi pravilnik je uskratio fondovima pravo na preveliki rizik, brzopletost ali i agresivan marketing. Za fondove koji imaju slabiji kapital i lošiji menadžment, ovaj Pravilnik je parališuće ograničenje. Za velike fondove (koji već imaju infrastrukturu da ovo iznesu), ovo i ostala ograničenja koja su došla sa novim Pravilnikom trebalo bi da su zapravo korisna jer fondovima daju licencu kredibiliteta sa kojom će obični ljudi lakše i sa sigurnošću ulagati novac, a fondovi ga lakše uzimati od stranih institucija.

Međutim, da li to tako vide i menadžeri fondova? Razgovarali smo sa Stanislavom Petković, direktorkom fonda Vista Rica, s obzirom da je uz Intesa Invest Alternative i Raiffeisen Alternative jedan od tri najveća u Srbiji. Zvanični depozitar fonda Vista Rica je OTP banka.

U Vista Rica pozdravljaju usvajanje strogih pravila Komisije za hartije od vrednosti jer ona kako kažu, čiste tržište od neprofesionalnih igrača.

- U slučaju svake značajnije izmene investicione strategije, prospekta fonda, strukture naknada ili profila rizičnosti, Društvo je dužno da prethodno pribavi saglasnost Komisije za hartije od vrednosti, kao i da o navedenim promenama blagovremeno obavesti članove fonda. Ovakav pristup odgovara i samim fondovima i društvima za upravljanje, jer doprinosi izgradnji dugoročnog poverenja između investitora i finansijske industrije. Jasna pravila podižu kredibilitet tržišta i omogućavaju da se konkurencija zasniva na kvalitetu upravljanja i rezultatima, a ne na nerealnim marketinškim porukama. Dugoročno posmatrano, takvo okruženje koristi svim učesnicima tržišta i predstavlja važan preduslov za njegov razvoj - kaže Petković, direktorka fonda Vista Rica.

Menadžeri i Maldivi: Kako radi kastodi banka?

Prirodan strah svakog čoveka koji daje novac u investicioni fond, posebno u Srbiji, glasi: "Šta ako menadžeri uzmu moj novac, kupe karte za Maldive i nestanu?" ili "Šta ako kupe neku propalu firmu od svog rođaka i prevare me?".

Tu na scenu stupa kastodi banka (u zakonu poznata kao banka depozitar). Ona je nezavisni finansijski policajac i sef za vaš novac. Po ugledu na EU, imovina fonda i imovina društva koje njime upravlja moraju biti zakonski i fizički potpuno odvojene.

Kada uplatite novac u fond, on ne ide na privatni račun direktora, već leže na poseban račun u kastodi banci. Menadžeri fonda donose odluke gde će investirati, ali banka fizički drži ključ od kase i proverava svaku transakciju. Ako menadžer pokuša da prebaci novac na sumnjiv račun koji nije u skladu sa zakonom, banka signalizira kočnicu. U Srbiji ove poslove depozitara za velike fondove obavljaju isključivo najveći sistemi sa dozvolom Komisije, poput OTP banke, UniCredit banke, Erste, NLB (dok npr. Banca Intesa, zbog zakonskog sprečavanja sukoba interesa sa svojim fondom Intesa Invest, koristi eksternog depozitara - Erste banku).

Finansijski "energetski pasoš" i kraj marketinških bajki

Novim pravilnikom uvodi se i obavezan dokument sa ključnim informacijama, poznatiji kao KIID (Key Information Document). To je sažet format od dve-tri stranice koji bez komplikovanih pravnih fraza predočava investitoru tačnu strukturu ulaznih, upravljačkih i izlaznih troškova, kao i jasne smernice o rizicima. Upravo ove izmene štite male ulagače od nerealnih obećanja.

Kako u praksi izgleda proces slanja marketinških materijala na odobrenje Komisiji i na koji način to štiti građane od nerealnih obećanja na tržištu, pojašnjava direktorka Vista Rica.“Svaki marketinški materijal mora se poslati Komisiji za hartije od vrednosti na odobrenje 5 dana pre objavljivanja. Zabranjeno je stvaranje nerealnih očekivanja i garantovanje budućih prinosa na osnovu starih rezultata.Informacije moraju biti tačne, uravnotežene i da jasno prikazuju rizik. Suština ovakvog postupka nije administrativna kontrola radi same kontrole, već zaštita investitora od nepotpunih, nejasnih ili potencijalno obmanjujućih informacija. Upravo je to najvažniji aspekt ovakvog regulatornog okvira za investitore. Informacije koje dobijaju o investicionim fondovima prolaze kroz dodatni nivo kontrole i regulatornog nadzora, što značajno smanjuje prostor za pogrešna tumačenja”, kaže Petković.

Da li je novi pravilnik ubio fondovski biznis?

Naravno, država Srbija nije uvela rigorozna pravila za rad fondova samo zbog običnog čoveka, već da bi privukla institucionalni i strani kapital (penzione fondove i osiguranja). A pošto je novac plašljiv i ide samo tamo gde je siguran, rigorozna kontrola je bila jedini uslov.

Usklađivanje sa EU dramatično je međutim, podiglo operativne troškove fondova. Angažovanje vrhunske kastodi banke, plaćanje licenci Komisiji, stalno ažuriranje Prospekta i KIID dokumenata, kao i plaćanje eksternih revizora – sve to prilično košta. Ovi fiksni troškovi "jedu" profitabilnost, što znači da je manjim fondovima biznis model postao gotovo neodrživ.

Da li je pravilnik ubio biznis baš kada je krenuo da se razvija? Odgovor je: nije ga ubio, ali ga je ukrotio i preformulisao.

(Telegraf Biznis)