Olivera radi na Novom Zelandu više od 20 godina: Da li je stvarno raj na zemlji? Ovo je njena priča
Ovde ima posla za one koji hoće da rade, a znaju jezik solidno. Najviše se traže IT stručnjaci, lekari, veterinari, građevinci - kaže naša sagovornica
Mala zemlja "na kraju sveta" - Novi Zeland, ovih dana je posebno zanimljiva medijima, jer tamo sada masovno odlaze svetski bogataši da žive u svojim skupocenim bunkerima, dok ne prođe pandemija.
Znamo da je ovo ostrvo, smešteno u Tihom okeanu, izrazito bogato šumama, vodama i prirodnim lepotama, ali čini se da manje znamo o tome kako je živeti i raditi na Novom Zelandu. Posebno je zanimljivo kada nam svoje iskustvo prenosi neko ko je rođen u staroj Jugoslaviji, kao što je to Olivera Veličić.
- Koliko dugo živite na Novom Zelandu i otkud baš tamo?
- Pre tačno 23 godine smo se doselili na Novi Zeland. Imali smo rodbinu koja nam je pomogla oko papira. Došli smo iz Tivta, to je bilo vreme kad je mnogo ljudi gledalo gde da pobegne u inostranstvo. Bila su to teška vremena; mentalno i ekonomski - narod je patio - započinje svoju priču Olivera, za Telegraf Biznis.
- Došli smo u ekonomski dobro stojeću zemlju, u kojoj - ko hoće, može da radi i zaradi, studira i lepo živi. Ali, sa druge strane, u svojoj zemlji smo ostavili sve ono najvažnije, familiju, prijatelje, uspomene. Na Novom Zelandu se brzo živi i nekad nemaš vremena za nostalgiju.
Olivera dalje dodaje: "Kada si mlad, samo gledaš kako što više da stvoriš - da kupiš stan, kola... Naš narod koji ovde živi voli komfor i na njega daje mnogo novca. Novozelanđani, nasuprot, vole da štede, neki se oblače u second hand radnjama i čuvaju za penziju, koja je ovde mala, oko 400 dolara sedmično.
- S poslovne strane, šta vam je bio najveći "šok" kada ste došli na Novi Zeland?
- Komunikacija je definitivno bila šok za sve koji nisu poznavali engleski jezik. Sporazumevaš se i nogama i rukama, danas to nije strašno. "Google translate" je velika pomoć onima koji dolaze bez, ili sa malo znanja jezika. Sećam se kada sam sedam dana po dolasku prvi put zvala za posao, preko nekog oglasa u lokalnim novinama, i nisam razumela ništa. Mislim da je čovek na kraju spustio slušalicu, jer nismo mogli da se sporazumemo.
- Do pandemije ste radili na Aerodromu, a trenutno ste bez posla. Opišite nam malo svoje radno iskustvo i kako sada stvari stoje za one koji ne mogu da rade?
- Pre pandamije sam bila na planiranom odmoru od 40 dana. Dobila sam unuka i uzela sam odmor da pomognem oko bebe. Kad se odmor završio, tražila sam neplaćeno još mesec dana, jer nisam htela da rizikujem zbog bebe. Za taj neplaćeni mesec, država mi daje 450 dolara nedeljno.
Olivera radi na internacionalnom aerodromu, koji je sada kako kaže - kao "grad duhova". Dalje priča: "Možda ima 5 letova u toku dana, a pre pandemije - bilo ih je do 300 dnevno. Dosta radnika je prihvatilo od svojih firmi dobrovoljno otpuštanje, koje podrazumeva isplatu u visini do 50 nedeljnih plata, u zavisnosti od godina staža. Neki su prihvatili neplaćeno i dobijaju od pomoć od države.
- Na koji način država pomaže onima koji ostanu bez posla sada?
- Moja firma i mnoge firme otpuštaju radnike jer posla nema. Ali, onaj ko je bio u radnom odnosu - dobiće otpremninu i može još da podigne svoju ušteđevinu koja je ovde obavezna. Od svake plate se uzima od 3 do 7 odsto, koliko si u mogućnosti da odvojiš, i toliko firma uplaćuje u fond za štednju. Novac ne može da se podigne pre 65. godine, osim ako se dogodi situacija kao što je ova sada.
Olivera, međutim kaže da i oni koji nisu radili svakako dobijaju pomoć od države, posebno ugrožene porodice. Dodaje da na Novom Zelandu mnogo ljudi donira hranu, novac... Ona konkretno, pomaže tri organizacije okrenute deci i njihovom odrastanju, zbrinjavanju. Prema njenima rečima, "posla ima - ko hoće da radi". Supermarketi trenutno traže radnike, a neko ko nema kvalifikaciju, a ima solidno znanje jezika - uvek može da aplicira za posao u uslužnoj delatnosti.
- Kako je pandemija generalno uticala na (poslovni) život na Novom Zelandu?
- Turizam je stao potpuno, granice su nam zatvorene, a u državu mogu da se vrate samo oni koji žive ovde, i oni se šalju u izolaciju od 14 dana. Novi Zeland živi od turizma i izvoza mesa (jagnjetine i junetine), ribe, mleka u prahu, koje najviše ide u Kinu. Oni obožavaju naše mleko u prahu za bebe, kažu da je najkvalitetnije na svetu. Zatim izvozimo maslac, kivi, manuka med.
- Sada smo u fazi "Level 3", što znači da se pojedini biznisi vraćaju u normalu i izvoz je već počeo. Ali, ovde se trenutno promoviše da se lokalni biznisi pomažu i da se što više kupuje roba proizvedena na Novom Zelandu. Takođe, apel je da se što manje kupuje onlajn.
- Kakva je poslovna budućnost tamo, koja zanimanja su najtraženija i da li ima sve više stranaca koji žele da žive i rade na Novom Zelandu?
Kako Olivera kaže, velika je potražnja za IT stručnjacima, programerima. Tamo se, dodaje, sada gradi mnogo kuća i generalno je potrebna radna snaga za sve poslove vezane za građevinu. Osim toga, Novom Zelandu su potrebni lekari, medicinski radnici, veterinari.
- Da bi neko došao ovde da radi, u startu mora da ima ponudu za posao i znanje jezika. Novi Zeland je "daleki raj". Naš moto je Kia Kaha, što znači "Ostani jak i budi ljubizan prema svima" - završava razgovor Olivera Veličić.
(Telegraf Biznis/Bojana Đorđević)