Mladi Srbin uplaćuje 2.000 evra mesečno na račun, a radi na crno: Da li je ovo PORESKI PREKRŠAJ?

Priča jedne osobe sa Reddita otvorila je pitanje koje bi moglo da zanima veliki broj građana Srbije koji rade sezonske poslove u inostranstvu i kući donose novac u gotovini. Šta se dešava kada neko svakog meseca na svoj račun u banci uplati 1.500, 2.000 ili više evra, a za taj novac nema formalnu dokumentaciju o poreklu?

Upravo to se dogodilo osobi koja je na Redditu opisala svoju situaciju. Njen partner radi sezonske poslove u Hrvatskoj tokom leta, a zimi uglavnom u Sloveniji. Novac, kako navodi, dobija u kešu i povremeno ga preko poznanika šalje u Srbiju. Ona zatim taj novac uplaćuje na svoj račun, jer par štedi za opremanje stana i budući život.

Teme za vas

Problem je što partner, prema njenim rečima, radi praktično „na crno“, odnosno nema dokumentaciju kojom bi jednostavno dokazao poreklo novca. Mesečne uplate kreću se između 1.500 i 2.000 evra, u zavisnosti od toga koliko je zaradio.

I onda se pojavilo logično pitanje: da li sama uplata gotovine na bankovni račun može da izazove problem sa Poreskom upravom i šta se dešava ako banka ili država zatraže dokaz o poreklu novca?

Nije problem samo u uplati, već u tome šta novac predstavlja

Sama činjenica da fizičko lice ima novac u gotovini i položi ga na svoj račun ne znači automatski da je počinilo poreski prekršaj. Međutim, pitanje postaje mnogo ozbiljnije kada postoji nesklad između novca kojim osoba raspolaže i njenih prijavljenih prihoda.

U Srbiji postoji Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Njime je predviđeno da Poreska uprava može da utvrđuje uvećanje imovine fizičkog lica i da ga poredi sa prijavljenim prihodima. Ako se utvrdi da postoji imovina za koju se ne može dokazati da je stečena na zakonit način, može nastati obaveza po osnovu posebnog poreza.

Poreska uprava navodi da se u okviru ovog zakona posebno posmatraju fizička lica kod kojih je u jednoj, a najviše u tri uzastopne kalendarske godine, došlo do povećanja vrednosti imovine većeg od 150.000 evra, a da to povećanje nije pokriveno prijavljenim prihodima ili drugim zakonski priznatim osnovima.

To, međutim, ne znači da je uplata od 2.000 evra mesečno automatski signal da će neko biti predmet kontrole. Ali znači da novac koji ulazi u finansijski sistem mora imati objašnjivo i zakonito poreklo ako se za to ukaže potreba.

24.000 evra godišnje više nije mala suma

Ako neko svakog meseca uplaćuje između 1.500 i 2.000 evra, godišnje kroz njegov račun može proći između 18.000 i 24.000 evra.

Za nekoliko godina taj iznos može postati veoma značajan.

Upravo zato je mnogo važnije pitanje od same jedne uplate: da li osoba može da objasni odakle novac dolazi i na osnovu čega ga je stekla?

U ovom konkretnom slučaju dodatni problem predstavlja činjenica da novac navodno potiče od rada u inostranstvu koji nije formalno prijavljen. Ako je neko radio, primao zaradu u gotovini i nije imao odgovarajuću dokumentaciju, njegovo objašnjenje može biti mnogo komplikovanije nego kada postoji ugovor o radu, obračun zarade, potvrda poslodavca ili drugi trag o legalno ostvarenim prihodima.

Zakon pritom predviđa da je na Poreskoj upravi teret dokazivanja uvećanja imovine u odnosu na prijavljene prihode, dok je na fizičkom licu teret dokazivanja da je imovinu steklo na zakonit način u delu u kojem uvećanje nije u skladu sa prijavljenim prihodima.

Banka može da postavi sasvim jednostavno pitanje

„Odakle vam ovaj novac?“

To je pitanje koje građanin može da dobije kada postoji neuobičajeno kretanje novca na računu. U slučaju sezonskog radnika koji iz inostranstva donosi gotovinu, odgovor „zaradio sam u Hrvatskoj“ ili „radio sam u Sloveniji“ može biti istinit, ali sam po sebi ne mora biti dovoljan ako ne postoje dokumenti koji taj prihod mogu da potvrde.

Još je komplikovanija situacija kada novac formalno nije prihod osobe na čiji račun stiže.

U primeru sa Reddita, partner radi u inostranstvu, ali se novac polaže na račun njegove partnerke u Srbiji. To znači da se u jednom trenutku pojavljuje dodatno pitanje: čiji je zapravo novac i po kom osnovu je prešao sa jedne osobe na drugu?

Drugim rečima, nije dovoljno samo reći da je novac „od dečka“. U eventualnoj proveri može biti važno objasniti i zašto se novac nalazi na računu druge osobe.

Poreska ne gleda samo jednu uplatu

Poreska uprava u postupku utvrđivanja porekla imovine ne posmatra samo jednu izolovanu transakciju. Prema zvaničnom objašnjenju, koristi podatke kojima raspolaže, kao i podatke koje prikuplja od drugih organa, organizacija, pravnih i fizičkih lica, a zatim ih upoređuje sa prijavljenim prihodima.

To znači da je mnogo važnija ukupna finansijska slika nego jedna pojedinačna uplata.

Ako neko legalno radi u inostranstvu i može da dokumentuje svoje prihode, situacija je bitno drugačija od one u kojoj osoba godinama prima neprijavljenu gotovinu, a zatim taj novac polaže na račun druge osobe u Srbiji.

Poreska uprava je već objavila slučajeve u kojima je, kroz saradnju sa bankama i drugim institucijama, kao i organima drugih država, proveravala poreklo novca i imovine. U jednom slučaju navela je da je utvrđeno da je fizičko lice bilo deo međunarodne grupe povezane sa „pranjem“ novca i njegovim ubacivanjem u legalne novčane tokove.

Šta je najbezbednije?

Najčistija varijanta za ljude koji rade u inostranstvu jeste da novac bude zarađen i prijavljen kroz legalan radni odnos ili drugi zakoniti oblik angažovanja, uz dokumentaciju koja omogućava da se kasnije objasni njegovo poreklo.

Ukoliko je zarada ostvarena u inostranstvu, treba čuvati dokumentaciju koja potvrđuje gde je novac zarađen i po kom osnovu. U slučaju većih iznosa i dugotrajnog rada bez prijave, najbolje je pre većih uplata razgovarati sa poreskim savetnikom ili računovođom koji može da sagleda konkretnu situaciju.

Jer, najveći problem nije kada čovek ima novac, već kada jednog dana mora da objasni odakle mu novac, a nema dokument kojim to može da potvrdi.

Reddit rasprava zato otvara mnogo širu ekonomsku temu: sve veći broj ljudi iz Srbije radi sezonski u inostranstvu, često u poslovima koji se plaćaju gotovinom, dok se njihova ušteđevina na kraju vraća u Srbiju. Dok je novac u džepu, pitanje porekla može delovati daleko. Kada počne da se polaže na bankovni račun, ulaže u stan ili koristi za kupovinu imovine, trag novca postaje mnogo važniji.

I upravo tu počinje razlika između „imam ušteđevinu“ i „mogu da dokažem kako sam je stekao“.

(Telegraf Biznis)