Srbija na energetskoj raskrsnici: Decenijama zaostaje za Evropom ali hvata korak sa "zelenom" budućnošću

Dva puta, ista polazna tačka, a potpuno različita odredišta - tako bi se mogla opisati energetska politika Evropske unije i Srbije u poslednje dve decenije. Dok je Brisel još pre 20 godina počeo da gradi zaštitni bedem oko svoje energetski intenzivne industrije koristeći fondove za dekarbonizaciju, subvencije i druge mehanizme, Srbija je na tom putu zaostajala. Energetske i klimatske politike su godinama bile u drugom planu

Cena tog izgubljenog vremena sada je ispostavljena u vidu drastičnog tehnološkog i ekološkog zaostajanja. Iako se od 2021. godine primećuje zakašneli zaokret, nasleđeni problemi su preveliki da bi se rešili preko noći, posebno kada je reč o pomoći države baznoj industriji da smanji emisije štetnih gasova. Posledice su merljive i alarmantne: emisije pri proizvodnji čelika, cementa i aluminijuma veće su za 15-20 odsto nego u EU, dok najcrnju sliku daje sektor energetike, gde Srbija emituje čak tri do četiri puta više štetnih gasova.

Teme za vas

Koreni ovako slabih rezultata dekarbonizacije leže u kombinaciji ekonomskih i društveno-političkih okolnosti. Početkom 2000-ih, u jeku teške ekonomske tranzicije i sa izuzetno niskim životnim standardom, prioritet državne politike bio je usmeren na stabilizaciju i povećanje plata i penzija. Ta borba za osnovnu egzistenciju nije ostavljala ni finansijski ni politički prostor za dugoročna i skupa ulaganja u projekte energetske efikasnosti i dekarbonizacije, čije se posledice osećaju danas.

- Snažniji rast produktivnih javnih ulaganja sve do početka 2010-ih usporavali su i politički činioci, odnosno prilično nestabilne vlade, što je značajno usporavalo donošenje odluka o pokretanju sistemskih i dugotrajnih promena kakva je po definiciji reforma energetskog sektora. Loše stanje u javnim finansijama od 2008. do 2014. godine dovelo je do dodatnog "rezanja" javne potrošnje, a nakon toga i zbog fiskalne konsolidacije od 2015. do 2017. , kada su postojala čvrsta budžetska ograničenja, zapostavljene su aktivnosti na dekarbonizaciji industrije , koje je EU uveliko realizovala - navodi Fiskalni savet.

Razlika u pristupu energetskoj tranziciji između Evropske unije i Srbije najbolje se ogleda u konkretnim rezultatima: dok su zemlje Centralne i Istočne Evrope u periodu od 2010. do 2023. godine uspele da smanje emisije štetnih gasova za impresivnih 20 odsto, Srbija je u istom periodu ostvarila smanjenje od svega 3-4 odsto. Ovaj ogroman jaz posledica je proaktivne politike EU koja je, kroz kombinaciju fondova za dekarbonizaciju, subvencija i zaštitnih mehanizama, omogućila svojoj baznoj industriji ne samo da preživi, već i da napravi značajan tehnološki iskorak ka održivosti.

Čak su i tradicionalno veliki emiteri unutar EU, poput Češke, Poljske i Rumunije, iskoristili prednosti članstva da transformišu svoju industriju. Ključ uspeha ležao je u dvostrukom pristupu: s jedne strane, pristupili su obilnim finansijskim sredstvima iz evropskih fondova, što je za Srbiju bilo nedostižno, a sa druge strane, ta sredstva su mudro dopunjavali sopstvenim nacionalnim programima finansiranja. Međutim, verovatno najefikasniji alat za dekarbonizaciju i zaštitu industrije bio je ulazak u evropski sistem trgovine emisijama (EU ETS), uveden još 2005. godine, koji je stvorio tržišni pritisak i podsticaj za smanjenje ugljeničnog otiska.

Sistematska podrška Evropske unije svojoj industriji godinama unazad se sprovodi kroz ciljano usmeravanje bespovratnih sredstava iz investicionih fondova u inovativne projekte. Ova strategija nije bila rezervisana samo za razvijene zemlje poput Belgije, Finske ili Španije, gde su već vidljivi konkretni efekti u smanjenju emisija, već je osmišljena da podigne ceo blok. Kroz namenski Modernizacioni fond, siromašnije članice EU, kao što su Poljska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska, dobile su pristup desetinama milijardi evra (skoro 20 milijardi do sredine 2025.) kako bi unapredile svoje elektroenergetske sisteme i tehnologiju, što je rezultiralo vidljivim smanjenjem njihovog ugljeničnog otiska.

Ova podrška ne samo da se nastavlja, već se i intenzivira kako bi se industrijska baza dodatno zaštitila u jeku zelene tranzicije. Brisel je nedavno predstavio ambiciozni Sporazum o čistoj industriji, paket od 40 mera koje uključuju ubrzane dozvole za obnovljive izvore energije i veća ulaganja u zelene tehnologije za sektore poput čelika i cementa. Da bi se ovaj plan finansirao, Komisija je najavila osnivanje nove banke za dekarbonizaciju industrije sa početnim kapitalom od 100 milijardi evra javnih sredstava, uz procenu da bi to moglo privući dodatnih 400 milijardi evra privatnih investicija, a sve to dopunjeno smanjenjem poreza i jačom ulogom Evropske investicione banke.

Za razliku od EU, Srbija nije dobijala bespovratna sredstva od EU u istoj meri kao zemlje članice niti je obuhvaćena ovim merama Brisela za zaštitu i unapređenje svoje bazne industrije. Zbog toga će morati da nađe način da je zaštiti jer u protivnom preti opasnost da ona postane ne konkurentna na tržištu i EU I da ugrozi više hiljada radnih mesta u njima. Zato bi prihodi od poreza na ugljenik, koji će zakonom biti regulisan uskoro, trebalo da se usmere na projekte energetske tranzicije i dekarbonizacije privrede.

Na to je ukazala i Sanja Knežević Mitrović, šefica jedinice za životnu sredinu u NALED-u.

- Ulaganja u dekarbonizaciju trebalo bi da predvidi obavezu da se pre uspostavljanja potencijalnog nacionalnog sistema za oporezivanje emisija i nacionalnog CBAM mehanizma uspostavi jasan mehanizam za funkcionalan i samoodrživ Zeleni fond, u koji bi se direktno uplaćivala sredstva prikupljena od nacionalne takse na ugljenik. Unutar Zelenog fonda, dodatno je potrebno da se predvidi formiranje posebnih namenski usmerenih fondova za dekarbonizaciju, koji bi omogućili preciznije i ciljano finansiranje projekata sa najvećim potencijalom za smanjenje emisija - rekla je Knežević Mitrović.

Procenjeni troškovi energetske tranzicije Srbije, prema zvaničnom Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu (INEKP), dostižu vrtoglavu cifru od gotovo 30 milijardi evra do 2030. godine. Ne radi se samo o izgradnji novih kapaciteta iz obnovljivih izvora, već o sveobuhvatnoj transformaciji koja uključuje modernizaciju energetske infrastrukture, unapređenje sistema daljinskog grejanja i uspostavljanje fiskalnih podsticaja za privredu. Teret obezbeđivanja ovog ogromnog kapitala, prema planu, trebalo bi da ponese pre svega javni sektor.

Suočena sa ovakvim finansijskim izazovom, postaje očigledno da se rešenje ne može tražiti isključivo u javnim sredstvima. Zbog toga se kao neophodnost nameće usvajanje mehanizama koje već uspešno primenjuju zemlje poput Nemačke, Švedske i Poljske – definisanje nacionalnih programa za podršku preduzećima koja ulažu u niskougljenične tehnologije. Ovi programi, koji kombinuju povoljne kredite i bespovratna sredstva, ne bi samo pomogli u ostvarivanju ekoloških ciljeva, već bi delovali kao snažan katalizator za domaću privredu, podstičući inovacije i otvaranje novih, "zelenih" radnih mesta.

(Telgraf Biznis/PR)