Domaća industrija čamaca: Ne padaju zlatni dukati, ali se radi

Foto. Shutterstock

Niko u Srbiji ne zna tačno koliko se proizvede čamaca, već se samo procenjuje da je to oko 500 plovila godišnje. Za izradu jednog prosečnog čamca potrebno je oko nedelju dana, a cene se kreću od 3.000 evra pa naviše, dok najjeftiniji čamci iz uvoza koštaju 40.000 evra. Primetan je rast tražnje za domaćim plovilima, jer je standard porastao, pa sada ima ljudi koji maltene za mesečnu platu mogu da kupe pristojan čamac, tvrde proizvođači.

Čak ni Privredna komora Srbije nema precizne podatke o tome koliko se firmi bavi proizvodnjom čamaca, kakav im je program i koliki je promet na tom tržištu. Za B&F objašnjavaju da se plovila registruju u lučkim kapetanijama ali da se pri tom ne klasifikuju posebno čamci, gliseri, jahte ili katamarani, kao ni to da li su proizvedeni u Srbiji ili potiču iz uvoza. Ipak, procenjuju da se godišnje u zemlji proizvede oko 500 različitih plovila.

Sagovornici B&F-a kažu da prostora za razvoj ove grane ima, ali da nedostatak infrastrukture ozbiljno ugrožava njen napredak. Krsta Pašković, predsednik Udruženja „Dunavski propeler“ koji se više od 30 godina bavi nautikom, tvrdi da bi prvo moralo da se omogući korišćenje priobalja, ali da u vodoprivrednim preduzećima i ministarstvima poljoprivrede, saobraćaja i turizma nema dovoljno sluha za granu koja vuče nautičku industriju i mogla bi da uposli više hiljada ljudi.

„Do skoro kod nas nije postojala karta plovnih puteva, preduzeće Vode Vojvodine napravilo je mapu plovnih reka i kanala, oko 900 kilometara, ali samo za pokrajinu. Sam sam pre nekoliko godina, za Sajam u Dizeldorfu obuhvatio celu Srbiju, upisao Drinu, Moravu i kanale kojima mogu da idu plovila sa manjim gazom, ukupno oko 1.800 kilometara. To je bogatstvo, ali da bi se infrastruktura izgradila, država mora tu industriju da stavi u razvojni plan. Sada, kad pokušate nešto da izgradite na priobalju, mali pristan, marinu ili dok, bilo kakav objekat na rečnom toku, odmah svi misle da tu padaju zlatni dukati i nakači se mnoštvo nekih institucija koje bi da naplate neke takse“, kaže Pašković i dodaje da ni u jednoj zvaničnoj publikaciji ne mogu da se nađu podaci o dubini ili širini reka i kanala, odnosno gazu.

Tržište bez informacija

Ističe da u institucijama postoji ogromno nerazumevanje za nautički turizam, pa je tako na kanalima i oko njih gotovo zabranjena svaka gradnja, iako su raj za plovidbu. Na Dunavu se pak gradi bez dobrog nadzora a njime plove veliki šlepovi, barže i brodovi, brz je, nepredvidiv, pa nije baš srećan izbor za male čamce. Nasuprot tome, reke Tisa, Morava, Drina i mreža raznih kanala privlače nautičare, ali osim bogate prirode tu ima malo drugih sadržaja neophodnih za širu turističku ponudu.

„U priobalju vojvođanskih kanala nalazi se mnogo salaša i poljoprivrednih gazdinstava, i moja je ideja bila da se na njima izgradi bar pedesetak malih pristana i staza do imanja, da čamci mogu da zastanu, obiđu domaćine, ponešto kupe ili obeduju pa nastave put dalje. U državi, međutim, pominju samo velike objekte, megalomanske marine na Dunavu namenjene brodovima, dok je infrastruktura za čamce zapostavljena“, objašnjava Pašković.

Da za ozbiljniji razvoj proizvodnje čamaca nedostaju informacije o tržištu, potvrđuje i Lazar Stanojević iz zemunskog udruženje nautičara „Moja lađa“. Podseća da se ne zna broj plovila na našim rekama, jer je malo vlasnika registrovalo svoje čamce zbog donedavno važećeg zakona o porezu na luksuz, koji je propisao visoke namete. Sada se plaća isti iznos, ali svake treće godine, međutim i dalje je nekoliko hiljada čamaca van evidencije.

„Iako postoji mnogo vrlo solidnih proizvođača plastičnih čamaca, interesovanje je poraslo, gotovo da postoje liste čekanja. Kod zahteva za aluminijumska plovila, to može da bude i čitava sezona. Istina, ima i uvoznika, ali je to viša klasa i daleko skuplja. Ovi iz domaćih firmi su uglavnom jednostavniji modeli, do šest metara, mogu biti i sa duplim dnom pa su praktično nepotopivi, otvoreni ili sa kabinom, sa vanbrodskim motorima… Mogu da se nađu i po ceni od 3.000, 4.000 evra, ali na kraju sve zavisi od ugrađene opreme“, kaže Stanojević za B&F i dodaje da su cene skočile u vreme korone, kad su se ljudi okrenuli rekama.

Prema rečima Milana Marinkovića, iz novosadskog Nautičkog centra TPR, koji proizvodi plovila i opremu pod brendom „Tri princeze“, domaći proizvođači uglavnom su razvili tipove rečno-jezerskih čamaca sa ravnim dnom.

„Luksuzni čamci, jahte i gliseri najčešće se uvoze ali i ne idu mnogo po našim rekama, prejaki su im motori, troše mnogo goriva i imaju dublji gaz pa ne mogu svuda da pristanu. Domaća proizvodnja ide za državne firme, Srbijavode, Vode Vojvodine i za one koji vrše kontrolu na rekama, policiju i vojsku, vatrogasne i spasilačke službe, medicinsku hitnu pomoć... Ali, najveći deo namenjen je fizičkim licama, pecaroški čamci su nam najčešće ciljna grupa. Materijali od kojih se grade su fiberglas, plastika ili aluminijum. Drveta više nema u toj proizvodnji. Inače, za izradu jednog prosečnog čamca potrebno je oko nedelju dana, a mogu da koštaju od 2.500 ili 3.000 evra pa naviše“, navodi Marinković i dodaje da lošu stranu ovog posla čini neizvesnost, sezonski je i nema dugoročnih ugovora.

Novi propisi

Dragan Žuža iz preduzeća PIMI napominje da su nedavno promenjeni propisi, tako da sada sve firme koje isporučuju proizvode za vodenu sredinu moraju da budu registrovane i sertifikovane za tu delatnost. Registraciju vrši Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu pri Ministartsvu za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Na njihovom sajtu upisane su licence za 84 firme ili preduzetnike, a većina je sa ovlašćenjem za projektovanje, servisiranje ili izradu pojedinih delova čamaca, motora, hidraulike, elektronike...

Tako novi vlasnik uz račun o kupljenom čamcu mora da priloži i potvrde o sertifikatima proizvođača i projektanta bez čega ne može da izvrši upis.

Sagovornik objašnjava da za kompletnu izradu čamaca registraciju ne poseduje prevelik broj proizvođača, tek njih desetak. Do skoro, kaže Žuža, upis čamca vlasnik je mogao da obavi i uz dva svedoka koji bi potvrdili da su ispoštovane norme, mogao je i sam da napravi plovilo, ali je sada procedura zahtevnija. Ocenjuje da nije reč o preteranom administriranju i da je to korak u dobrom pravcu.

„Za ono što je u proizvodnom programu domaćih firmi, a to su čamci od 3.000 ili 4.000 evra, nemamo konkurenciju iz inostranstva jer su njihova plovila daleko skuplja. Našim građanima su ovdašnji proizvođači sada postali dostupniji nego ranije kada su zarade bile 200 ili 300 evra, ima ljudi koji sada gotovo za mesečnu platu mogu da kupe pristojan čamac, što pokazuje da se vreme promenilo pa je i potražnja veća“, ističe Žuža.

Ljubomir Vasilijević, vlasnik i direktor preduzeća Galija Yachting uglavnom se bavi prodajom uvoznih čamaca i nautičke opreme, a za B&F kaže da najjeftiniji čamci iz tog programa, novi, od šest metara sa motorom od 120 ili 130 konja, koštaju oko 40.000 evra, dok kod luksuznijih nema gornje granice, sve zavisi od veličine i opreme.

„Mogu da dostignu od tri do pet miliona evra, ali mi takve kupce nemamo. Nudimo proizvode jedne francuske firme, najveće u svetu i nemačke, dok opremu nabavljamo u Italiji. Istina je da su čamci veoma skupa roba, ali su kod nas jeftiniji nego u zemlji proizvođaču, jer radimo sa jako malim maržama. Uz to, nautička infrastruktura je ovde jako loša pa je zato i promet mali“, objašnjava Vasilijević.

Naš sagovornik ocenjuje da u nautici nema mnogo para kao i da banke nisu spremne da podrže firme iz te grane. „Primera radi, u vreme korone jedan nemački trgovac je naručio 80 brodova, ni jedan nije bio ispod 100.000 evra. Naravno da nije imao te pare na gomili, već mu je banka dala garanciju prema fabrici i on je mogao to da odradi. Kada sam ja predložio svojoj banci da mi pokrije uvoz, naprave lager, drže robu kao svoju a mi ga praznimo i tim tempom svako svoje naplaćuje, rekli su da nemaju takav proizvod“, navodi Vasiljević primer iz ličnog iskustva.

(Mirjana Stevanović/Biznis i finansije)